• Градска управа Требиња је поводом Дана ослобођења додијелила захвалницу српској сликарки свјетске репутације Мирјани Мири Маодуш и на тај начин одала дужно признање умјетници која је својим континуираним вишедеценијским радом задужила српски род промовишући наше писмо и културу на свим меридијанима.

Мири Маодуш је захвалницу уручио градоначелник Требиња Мирко Ћурић (промотивна фотографија преузета са портала Вечерњих Новости)

Како је наведено у образложењу признање јој је додијељено за промоцију ћирилице и православља кроз умјетнички опус широм планете, али и за пријатељство према најјужнијем граду Републике Српске, изражено кроз дјела посвећена пјеснику Јовану Дучићу, која је завјeштала Музеју Херцеговине.

Примајући ову награду Мира Маодуш је истакла да је њена велика жеља да се пјесме Јована Дучића  преведу на свјетске језике.

– Српски народ се свијету најбоље може представити кроз културну дипломатију, а лик и дјело Јована Дучића то заслужујe.

Ова сликарка, једна од водећих свјетских представника летризма, рођена је у јеку Другог свјетског рата у италијанском војном логору у Лици. На простору НДХ, гдје су страдали многи њени сународници, Бог јој је предодредио судбину да преживи и слике из раног дјетињства и српско писмо ћирилицу представи на сликарским платнима широм свијета. Њене слике су се нашле и на новогодишњим честиткама Унеска. Своја звања и признања је стицала у земљама у којима се школовала и умјетнички развијала – Њемачкој, Италији и Француској.

Риођи Наказато на изложби

Љепотом случајности удала се за др Риођија Наказатоа, професора, декана и предсједника Кјорицу Универзитета у Токију, па се тако и далека Азија упознала са њеним дјелом и српском ћирилицом.

Мира Маодуш у свом атељеу (Фото: Трифко Ћоровић)

Мира Маодуш, у  разговору за Слободну Херцеговину, тврди да је „велики свијет“ веома слабо упознат са српском културом. Објашњава зашто је инспирисана Дучићевим ликом и дјелом и открива како је и зашто, у њеном родном Метку у Лици, у коме је сахрањена њена рођака Ангелина (рођена сестра Николе Тесле) опстала црква Усековања глава Светог Јована Крститеља.

• У плејади великих словенских пјесника зашто је баш Дучић био Ваш избор?

– У стиховима више српских и руских пjесника откривала сам оно што и сама осјећам. Деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих, неправедних и нехуманих санкција са којима се суочавала Србија, такође и ја у Паризу, исписивала сам оно што је Ђура Јакшић давно поручио својом пјесмом Јевропи. Свјесна сам да то ништа није значило нити сада значи, али мени је било лакше, јер сам знала да нисам сама. Вјерујем да исто осјећају и остали љубитељи умјетности. Можда сам Дућићеве мудре поуке изабрала не само зато што га волим као пјесника, него и изузетно цијеним као образованог и угледног дипломату којим би свака држава у свету могла да се поноси као и ми. Сматрам да нам је сада и те како потребна дипломатија.

• Ових дана прославили сте свој 80. рођендан, а наредне Благовијести ће бити јубилеј 80. година од смрти великог пјесника. Да ли Ви те датуме доживљавате као симболику?

– Дучића волим као представника симболизма, али нисам склона симболици овакве врсте. Било какво тумачење је сувишно и нетачно. Ако неко зна одговор, то сигурно нисам ја. Мени је занимљиво да се Дучић родио 1873, исте године када и Надежда Петровић, једна од наших најзначајнијих умјетника и родољуба, зачетника колористичког експресионизма, правца чије трајање на свој особен начин продужавам и доказујем вјечност умјетности

Прочитајте још:
МИРЈАНА МИРА МАОДУШ – умјетница која је ћирилицом освојила планету

• Дучић је, као и Ви, Србин и грађанин свијета. Чини се да је и њему и Вама Италија земља од посебног значаја. Колико Италијани уопште знају о Дучићу, познају ли уопште његову поезију?

– О Дучићу и уопште о нашој умјетности „велики“ свијет врло мало зна. Моћне државе су довољне себи и много фактора утиче да би се српски великани нашли у антологијским прегледима свјетске умјетности. Моја љубав према Италији проистиче из чињенице да су италијански војници спасили живот моје трудне мајке. Примили су је у свој војнички логор, у кругу касарне, тако да ме је ту родила. Зато шаљиво истичем да сам рођена у Италији, иако је Медак званично мјесто мог рођења. Касније сам студирала сликарство на Академији у Венецији, магистрирала из области историје умјетности на Универзитету у Милану. Завољела сам италијанску умјетност и формирала се под утицајем Фра Анђелика, Пјера дела Франческа, Рафаела, Тицијана и остали предводника италијанске и свјетске уметности. Случајно сам пола вијека живјела и стварала у париском атељеу који је користио Модиљани, чији животни пут повезујем са Рафаеловим. Италија обраћа велику пажњу на образовање и културу, прати популарност својих умјетника у свијету и улаже у њихову промоцију у другим срединама.

Изложба у кући Амедеа Модиљанија

• Дучић је говорио „Све је одиста, у речима“. Да ли све може бити и у сликама?

– Кажу да слика говори више од хиљаду речи. Има у томе истине, јер је ликовни језик разумљив свима. На нама је да само пластичним средствима, бојом и атмосфером, свакако и иконографијом, изразимо титраје своје душе и нагнамо да љубитељи у нама открију себе. Наш значајан сликар Тодор Стевановић је лијепо рекао: „Слика / је слепа /све док је / посматрач / не оживи виђењем / себе у њој. Односно: Посматрач / је слеп /све док га / слика / не оживи виђењем / себе у њему“. Структуру мојих слика чине слова, ријечи и цјеловите пјесме, некада својеврсни ребуси које свако може да разријеши како жели. Др Оливер Томић је добро уочио да сам кренувши од графоса и стигла до логоса. Све сам то чинила спонтано, без великих претензија, управо онако како је дефинисала Љубица Миљковић: „Самој себи ради себе саме“. Она је називом свог текста подсјетила и на мудре изреке Марка Аурелија, још једног Италијана у мом духовном животу.

• Дучић је писао ћирилицом, док сте Ви ћирилицу прославили у свијету сликарства. Својевремено сте рекли да сте инспирацију за свој рад пронашли у медачкој цркви гдје сте се први пут срели са српским писмом. Недавно је патријарх Порфирије служио литургију у цркви у којој сте крштени. Колико Вам значи да је за разлику од нашег народа, црква ипак опстала на том простору?

За вријеме Другог свјетског рата, комунисти су хтјели да сруше цркву, поставили су штапине динамита и чекали да падне ноћ па да је минирају. Народ је почупао те штапине и побацао у ријеку која протиче поред манастира. Црква је обнављана 1990. године. (Извор: Епархија Горњокарловачка)

– Заиста сам љепоту српског писма открила у цркви Усековање главе Светог Јована Крститеља у Метку, који је у свим ратовима тешко страдао. Ангелина, моја рођака, рођена сестра Николе Тесла, била је протиница у тој цркви у чијој је и порти сахрањена. Они који су рушили православне цркве по Лици из неких разлога им је наша Медачка црква била недодирљива. Највјероватније због страха.У младости сам чула причу да медачку цркву нико није смио да руши. Кажу да су послије рата од тога одустали када су на улазу видјели змију која их је пријетећи гледала. Убјеђена сам да енергија искрене вјере може да помогне и цркви и вјерницима. Многи гријеше када вјерују да би нас боље разумјели када бисмо употребљавали латиницу. Не разумију се слова него ријечи. Јапански, арапски или било који други језик нико неће разумјети, чак и када је написан латиницом. Зато је мени битна љепота ћириличних слова која су постала моје знамење.

• Док је боравио у Италији Дучић је спремио 5 тона књига и разних других умјетничких предмета за градску збирку свог родног Требиња. Шта је Вас мотивисало да управо Требињу поклоните своја вриједна дјела?

ТРИПТИХ „ХЕРЦЕГОВИНА“: Градоначелник Мирко Ћурић и Мирела Пудар, директорка „Галерије 73“ на изложби у Требињу

– Донација мојих слика није била планирана. То је био спонтани акт током отварања изложбе, кад сам се први пут нашла очи у очи са публиком и осјетила вијековну патњу тог народа, као што вјерујем да је и сам Дучић осјећао. Једино што сам могла понудити им је дио мог рада. Дучићу сам се дивила независно од Требиња. Ипак, он јесте једно од знамења овог дивног града који опстаје упркос тешкоћама са којима се суочавао. Пошто сам читав циклус посветила овом племенитом пјеснику, било ми је најприродније да се моје слике нађу уз његову пребогату збирку коју је оставио свом граду. Част ми је да су одговорни то схватили и прихватили мој дар који свједочи о трајању Дучића међу Србима, о изазовима, схватањима и тумачењима, његових стихова. Надам се да томе, макар мало, доприноси и мој скромни поклон Требињу, којим сам исказала љубав и према свом народу и према јединственом Јовану Дучићу.

Трифко Ћоровић

ЈУБИЛЕЈ ПРОСЛАВИЛА ШИРОМ СВИЈЕТА

Музеји, јавне и приватне галерије у Паризу, Београду, Требињу, Токију, Ливорну и Торонту ове године су посветили велику пажњу стваралаштву Мире Маодуш. Тако је недавно у Тоскани, у граду Ливорну, у Музеју Ђовани Фатори организовано свечано отварање изложбе у част обележавања 80. рођендана познате српске сликарке.
Ова изложба је дио свјетског програма „Celebrating Mira Maodus 2022“ у којем се поред великих свјетских метропола Париза, Токија, Торонта, овај догађај десио и у београдској Галерији `73, која је изложбу поменутој сликарки организовала у оквиру Дана Галерије у јуну ове године.
На изложби у Ливорну присутна публика је имала прилику да сагледа цјелокупно умјетничко стваралаштво Мире Маодуш кроз тридесетак радова великих формата посвећених стиховима великих пјесника Пушкина, Рембоа и Дучића.

Prev

1of11

Next

Овом важном културном догађају присуствовале су многобројне званице културног и друштвеног живота Тоскане, града Ливорна, а догађају је испред Галерије `73 присуствовала и директорка Мирела Пудар која је поздравила присутне госте и званице. Присутнима су се још обратили и Francesco Gazzetti, први човек регије Тоскана, Simone Lenzi испред управе Града Ливорна као и Silvia Pampaloni, координаторка цјелокупног програма посвећеног Мири Маодуш.