• Српској политици и култури потребан је повратак националном становишту – како би се зауставиле неповољне а далекосежне посљедице дезинтеграција, које посебно тријумфују у прихватању наметнутог као властитог и одрицању од свог идентитета и интереса, поручио је у Требињу проф. др Мило Ломпар, на трибини у организацији требињског одбора СПКД „Просвјета“, Удружења „Херцеговац“ и Српског удружења „Ћирилица“.

Професор на Kатедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду и аутор врло запажене студије о кретањима у српској културној политици 20. вијека „Дух самопорицања“, која је већ доживјела седмо издање – напомиње да српска политичка и културна дефанзива кроз самопорицање произилази из конструкција српске кривице, чије је наметање обиљежило наш историјски ход кроз 20. вијек.

Ломпар налази занимљивим да се феномен српске кривице кроз прошло стољеће једнако јавља и одржава као констаната у различитим, често неспојивим идеолошким дискурсима, формама и историјским околностима – од наметења одговорности за Први свјетски рат, преко дрезденске доктрине Коминтерне о великосрпској хегемонији, њене практичне примјене у титоистичкој Југославији кроз дезинтеграцију српског простора и креирање нових нација, па до краја те Југославије, гдје српска кривица опет доживљава тријумф у наметању одговорности за њен распад.

Та спољашња наметања, како је појаснио Ломпар, продукују посебно озбиљне посљедице тек када се у нашој интелектуалној свијести добровољно прихватају као властита гледишта.
„Дух самопорицања јесте поунутрашњивање, дакле, прихватање тих спољашњих настојања, које се умјесто провјеравања узимају и изнутра образлажу на начин који производи трајна и неповољна дејства. Кључно је да се разумије да промјене које се одигравају у култури, та настајања да се дезинтегрише српска култура – представљају трајни ефекат ових идеолошких наметања“, опомиње Ломпар.

Управо, истиче он, покушаји измијештања светионика српске културе – без ваљаног аргумента или упркос њиховој вољи – из српског културног контекста, попут Дубровачке књижевности, Ива Андрића или Његоша – само су неки појавни облици овог инжењеринга, који се и у наше дане јављају: кроз настојања да се српска баштина на Косову и Метохији искључи из државне надлежности Србије у УНЕСКО-у или кроз идеју о јединственом језику, која је очито, напомиње Ломпар, намијењена само српском језичком простору.
„Формула духа самопорицања јесте – све што је српско треба свести на србијанско, а да оно што није србијанско – као што су Његош, Андрић, Селимовић или сликар Петар Лубарда временом треба да престане да буде српско“, истакао је Ломпар.

Отуд је, сматра Ломпар, неопходан повратак „српском становишту“, како је то, подсјећа он – још 1935. године формулисао Милош Црњански, тада декларисани Југословен, када је увидио да је криза Југославије посљедица хрватског и словеначког ексклузивизма, који се „ни на који начин не може неутралисати него поновним конституисањем начела равноправности и узајамности“.

„Потребно је водити српску интегралистичку политику – наша културна политика треба да води рачуна о цјелокупности српског народа без обзира на границе, и да се национално становиште врати у српску политику. Све земље у окружењу а посебно у Европи имају странке које су представици националног становишта, а код нас – управо као посљедица те идеологизације – национално становиште се по дефиницији своди на националистичко, иако је разлика између ова два појма веома велика и у теоријском и у практичном смислу“, закључио је Ломпар.

Он је додао да „српско становиште никако није екслузивистичко нити неевропско“ – штавише оно је у својој суштини „еминентно европско и становиште које се настоји дефинисати на начелу равноправности и узајамности“.

Р.С. / Радио Требиње