НАСЛОВИ

ЈАСНА ПОПОВИЋ: Куда иде српско школство?

  • Један час штрајка није штрајк. То је само порука: „Ми смо ту, до сада смо ћутали или шапутали о ономе што се из америчких нискобуџетних филмова преселило у наше учионице, наша радна места, места на којима ваша деца треба да постану људи, а сада вапимо у помоћ!”

Шта желе просветни радници? Како држава може да им помогне?

Проблем је дубок и сложен. Физички напад на професорку од стране малог, неваспитаног изданка скоројевићке елите је само ледени врх планине која се зове српско школство. Оно је уништавано систематски и постепено, пратећи свеопште културолошко и свако друго потонуће нашег друштва, потпомогнуто нашим свесним нечињењем било чега да се то пропадање заустави и, насупрот томе, врло свесним и организованим чињењем  разних НВО организација или самосталних послушника, који су зарад личне и тренутне користи, рушили, разграђивали и унижавали све што се могло.  

Јавности се нуде садржаји све нижег културолошког нивоа, школска лектира се скраћује или брише. Деца сада не смеју да се замарају, те да их не би „мучили” професори књижевности се задовоље да прочитају макар одломке из читанке, мада је и то дискутабилно. Тврдим да је 90-их, које су синоним за пропадање, било више људи који су прочитали неко дело класичне светске или српске књижевности, него данас! Али, тада, по налогу Врлог Новог Света, минуте на националним фреквенцијама добијају криминалци и старлете и Бог зна ко све не! Али, то није био крај, већ почетак! Након тога почело је масовно емитовање турских серија у којима се највећи крвници српског народа приказују као романтичне и чојствене добрице, па мескичких и индијских серија које се могу подвести под озбиљан напад на интелект и на крају ријалити програма као последњег стадијума дезавуисања личности и нације.

У таквом општем стању, у школама се пресликавају односи из шире заједнице. Деца се деле. Они који су васпитавани у духу „Ево, види мене, ја нисам никада био добар у школи али возим мерцедес а твој професор вози неког прслог југа”, не могу имати изграђен однос поштовања према предавачима, без кога је немогуће успоставити систем образовања. Јер, како и сам појам наговештава, образовање није само уливање знања, већ, пре свега, формирање образа, личности.

Ако ми имамо ситуацију у којој се ученик након примедбе професора због недоличног понашања или непримерених ставова НАЉУТИ, а та његова „љутња” заправо значи да ће у школу доћи мама да хистрише или тата да прети (у зависности од солвентности или позиционираности) батинама, отказом, смањењем плате и сл; таква школа не би требало да постоји! Јер, њен ефекат на формирање личности младог штићеника је много више штетна него корисна!

Да ли је после овога потребно да још напоменем да у српском систему образовања већ неко време постоје и приватне школе у којима су, понекад, школарине толико високе  да они који их плаћају, с обзиром на претпостављени социјални миље из кога долазе, очекују да се наставно особље према њиховој деци понаша као понизне гувернанте без икаквог ауторитета?!

Вратите систем вредности на ниво који је постојао у време професора Вујића, вратите националној фреквенцији шансу да свој народ изграђује а не деградира, вратите деци наставно градиво и професоре који ће их натерати да мисле и изграђују себе! Вратите професорима осећај части јер обављају тај, најважнији задатак у сваком друштву и сваком времену!

 

Јасна Поповић

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар