• Сусрет са уметником Милосавом – Батом Бабићем из Требиња догодио се скоро случајно, а разговор с њим трајао је током вожње аутомобилом од Требиња до Цркве Воздвижења Часног крста у селу Рапти и назад, што је пут дуг више од 100 километара. Бато је иконописао ту сеоску црквицу, а један је од пет најбољих дипломаца Ликовне академије у Требињу. Свој уметнички рад пре свега је посветио фрескописању цркава и иконостаса. Слика и иконе на дасци и камену од којих су многе у Русији, САД, Канади, Аустралији, а две и у Сирији.

АУТЕНТИЧНА УМЕТНОСТ: Милосав Бабић је иконописао и цркву у Клепцима

Од 2003. до 2005. године радио је рестаурацију фресака Георгија Митрофановића у манастирима Завала и Добрићево. Иконописао је, поред цркве у Раптима и Цркву Христовог преображења у селу Клепци где се налази икона Јасеновачких новомученика, Цркву Светог Василија Острошког у Кумбору, богомољу у Крајпољу.

Милосав сматра да је уметник глас народа, цивилизације и да мора да осети и пренесе дух времена и поднебља, али и остави свој лични траг и печат.

– Све то се прожима, а иконописање је наше нешто аутентично и има своју вредност, али је то у једном периоду било потиснуто у други план. Човек мора све то да проживи, осети и онда изрази на свој начин. Сматрам да уметност мора да се осети и препозна, па и кад је реч о иконопису и другим облицима црквене уметност. Ипак, ово време је доба брзог и формалистичког приступа стварима па тако данашњи човек посматра и уметност и стваралаштво.

Током вожње наставио је Бато да беседи занимљиву животну причу којој је главна нит – шта смо били и шта смо данас, куда идемо и како да не престанемо бити своји. Почело је о савременим утицајима са стране на свакодневни живот наших људи у овој, али и другим срединама.

Трка за зарадом

– Ми смо углавном прихватили тај западно-амерички начин живота и то је доминантно, тај конформизам. Можда то и није наш избор, него је производ околности. Зато је мени интересантно кад се човек мало измакне од свега тога, од те јурњаве, било да је реч о пећини или другом месту усамљености, где човек може да све то мало боље сагледа. У овом мом случају то су село, црква, манастир. Самоћа коју имам док радим ми прија и добро се осећам. Туга је то што из наших градова и средина на Запад одлазе млади људи, па и они који имају тражена занимања. Питање је за сваког човека посебно, шта он тражи, који садржај, да ли оно духовно или материјално? Евидентно је да су духовне ствари мало запуштене и у другом су плану у односу на материјално. Може се овде преживљавати, поготово што нам је Бог дао поднебље које је родно и плодно.

Наш саговорник констатује да је потрага за бољом зарадом и колико-толико лакшим животом постала свакодневна тема.

– Људи из Требиња одлазе у Дубровник да раде, јер је тамо плата двоструко већа, а живе и троше новац у свом граду. Они који су остали да живе и раде на селу, немају чист новац, а важно месту у продаји вишка њихових производа имају препродавци. Ја сам пореклом из Дубрава, то је троугао Чапљине, Мостара и Стоца, долина Неретве. Пре рата је то био пољопривредни крај, доста се производило а данас је то мала пијаца, као што је и у Требињу. Појављују се накупци који имају хладњаче и они одређују цену робе, а произвођачи морају на то да пристану или да производе врате кући. Због тога се пољопривредном производњом баве само они који су приморани, јер немају ништа друго што им обезбеђује нормалне услове за живот.

У разговору се враћамо и на то како је дуже од годину дана осликавао унутрашњост сеоске цркве у селу Рапти, која је посвећена Воздвижењу Часног крста. Изнад улазних врата у цркву стоји уклесана 1898. година. Не зна се тачно када је храм саграђен, али је више пута обнављан.

Село са два становника

– Код цркве у селу Рапти, коју сам иконописао, нема струје па сам радио уз лампу. Црква је посвећена Воздвижењу Часног крста и удаљена је око 50 километара од Требиња. Богомоља је била укопана да у турско време не би била превисока и то се види на њеном темељу и зидовима. Део цркве је проширен и додат на онај првобитни део. Врата су била дрвена са много записа на њима, али су замењена металним која боље штите улаз у цркву. Цркву сам осликавао 2015. године а претходно су урађени неопходни грађевински и други припремни послови како би се заштитио објекат од влаге. Сачувани су сви елементи који су могли да се задрже као и орнаменти испред улазних врата, неке од њих израдили су самоуки народни мајстори.

Овде ти је буквално живот у камену. Ово је старо место и увек је било насељено. Људи су остављали траг свог постојања у том камену, па и на споменицима и ја лично више волим крст у овом камену него било какав мермер. Била је идеја да се уз цркву и на гробљу сагради дом где се могло сести, али за сада то је само добра замисао. Црква припада парохији Бобана у селу Рапти, а то је појас између Поповог поља и Дубровника и све су организовали мештани. У селу Рапти тренутно стално живи двоје мештана а друге куће и објекте у селу обилазе и посећују редовно или повремено мештани који живе у Требињу – прича наш саговорник.

Велику заслугу за обнову цркве имао је Ристо Видаковић, председник Црквеног одбора.

– Браћа Видаковићи, Ристо, Недељко и Саво били су добри људи, а да није било Ристе питање је када би и да ли би били завршени радови на обнови цркве. Долазили су људи да понуде помоћ, виде како се ради, а сваки други-трећи дан долазио је Ристо, једини који ниједног момента није посустао у вођењу акције – каже Бато.

На гробљу код цркве сахрањени су браћа Видаковића, прво Недељко и Саво, а онда и Ристо. Њему је Епархија захумско-херцеговачка и приморска постхумно доделила захвалницу “за братску помоћ нашем страдалном народу, живој цркви Божјој у српском Захумљу у Херцеговини” на Крстовдан 2021. године, који је крсна слава цркве у Раптима. Овом храму припада још осам села: Сливница, Шћенов До, Шуше, Мисите, Подметерис, Кипер, Лопоч и Диклићи.

Колоније као “јагњеће бригаде”

Као ликовни уметник Милосав је учествовао на ликовним колонијама о којима има другачији став од многих.

– Ликовна колонија у Требињу постоји, али нисам био нешто превише укључен, јер сам се више посветио иконопису и фрескопису, поготово што су колоније лети, а тада имам много више посла, било да је реч о иконописању, иконостасу или рестаурацији, или раду за наше људе који долазе из иностранства и странце. У старту сам одбио учешће на колонијама, а после ме више нису ни звали. Имао сам прилику да видим како све то изгледа и морам признати да ми је све то више личило на “јагњеће бригаде” – дођеш са готовим делом, проведеш се неко време, а озбиљног рада ту нема, јер се мало шта озбиљно може урадити за седам дана. Био сам учесник Међународне ликовне колоније у Врњачкој Бањи пре бомбардовања 1999. године и они су све организационо одлично урадили. Организована је академија, били су професори, држана су предавања, остваривана је успешна и корисна сарадња, а долазили су и учесници из иностранства. На крају се организује изванредна изложба и изради квалитетан каталог.

Преживећемо и корону

– Много тога променило се од доласка вируса корона – затворене су мање галерије, теже је набавити материјал и испоручити наручене радове, а престали су да долазе наручиоци из иностранства. Одложени су и неки започети и планирани радови на осликавању цркава у Клепцима и Кумбору. Корона је успорила и скоро зауставила ову конформистичко-потрошачку цивилизацију, јер се ранијим темпом и начином живота пре короне није могло даље. Али из сваке кризе може се извући нешто корисно. Можда нас све ово врати истинским вредностима, окретању искуствима предака, што је велика ризница корисне прошлости. С Божјом помоћи преживећемо ми и ово!

Вратити “ћиру”

Живело се овде вековима, али и одлазило из села у град.

– Било је на овим просторима много становника, поготово у време док је пругом уског колосека возио “ћиро”. Људи су из села одлазили у град Требиње због боље зараде. То су била времена када је однос вредности у раду на селу и у граду био такав да су људи напуштали плодну земљу и богата домаћинства. Некадашња железничка пруга са “ћиром” постаје поново интересантна – казује Бато.

– Дужина Поповог поља је око 60 километара, насељено је са обе стране. У Требиње се може доћи још једним путем којим је некад ишао “ћиро”. Могао би тај пут да се преуреди за бициклистичке туре што би свакако за туристе било занимљиво. Била је нека идеја да се уради пројекат пруге широког колосека тереном којим је возио “ћиро”. Могле би да се пребаце шине и воз би ишао до Хутовог блата највећег станишта птица, поред је манастир Завала и пећина Вјетреница у којој живи човечја рибица.

Чувајмо своје

Никада не треба одустати од своје имовине, без обзира на тренутне проблеме, сматра Бато.

– Све до рата у Хрватској мало смо знали о нашем народу који живи на тим територијама. Битно је да се не одрекнемо свога, без обзира како ће се називати држава у којој се налази наша имовина. Чак није важно како ће се звати држава у којој живимо, федерација, конфедерација или некако другације, него је битно да смо ми компактни, да чувамо своје, да држимо до себе и својих вредности, али и неких општих вредности.

Помодарска брига за природу

– Када сам ја завршио студије, тада је почела кампања, што ја кажем – заштита бубашваба и разних животиња. На мала врата је преко разних потицаја, цивилног друштва, спонзорства, ушло то помодарство и назови забринутост за природу. То је једном делу људи који не размишљају својом главом био тренд као нешто оригинално, посебно, модерно и ин. Све су то наши комплекси и мени је све то било проблематично, јер коме радити изложбу. Због тога сам променио однос према изложбама и ликовним колонијама.

Од Стоца до Требиња

Милосав – Бато Бабић је рођен 1971. године у селу Локве код Стоца. Основну школу завршио је у селу Домановићи, а средњу машинску у Чапљини. Од 1992. године и повлачења из долине Неретве живи у Требињу. Ожењен је Миланком с којом има синове Стефана (16) и Давида (13). Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Требињу 2000. године на одсеку сликарства и посветио се иконописању.

АУТОР: Б. Миличић
Извор: ВЕСТИ