• Док је свијет обилазио као мисионар универзалног језика, Симо Милојевић је у срцу увијек носио родну Куњу Главицу. Овај свјетски путник, који је од „сина народног непријатеља” догурао до фотеље директора Свјетског савеза есперантиста у Ротердаму, коначно се вратио својим коријенима. Кроз легат од 1.150 књига, који је његов брат Данило поклонио манастиру Бравеник, Зупци су добили прозор у свијет, а Симо мир у тишини манастирских витрина. Здравко Шакотић нам доноси причу о инату, знању и повратку који је исписао историју.

Прије неколико дана манастир Светог великомученика Георгија на Зупцима свечано је прославио своју крсну славу Ђурђевдан: празник храбрости, вјере и народних обичаја. Игуман манастира Василије, послије свете литургије у Бравенику, организовао је трпезу љубави, а бројне званице поводом овог сабрања биле су у прилици да се, поред бројних знаменитости ове нове зубачке светиње у Бравенику, упознају и са новим легатом – библиотеком Сима Милојевића (1936–2022).

Библиотека броји 1.150 наслова које је манастиру поклонио Симов брат Данило Милојевић – Аџија, који живи у Херцег Новом. Водећи се идејом да ниједан људски лијеп гест не смије да се заборави, пошао сам трагом информације да је вриједна библиотека чувеног мајстора есперанта стигла у родно мјесто браће Милојевић на Зупце. Ова светиња ће, поред вјерске, од ове године бити препозната и као лијепа дестинација културе јер посједује библиотеку која краси витрине овог храма.

Овај легат, који је опште културно добро родног краја браће Милојевић, деценијама је сабирао један од у свијету најпознатијих Херцеговаца, Зупчанин Симо Милојевић. Човјек живи колико живе његова дјела, а дјела Сима Милојевића су велика и незаборавна, посебно за људе којима је есперанто био све у животу. Више од четири деценије Симо је био директор Централног уреда Свјетског савеза есперантиста у Ротердаму. Ево занимљиве животне сторије човјека који је све до своје смрти био редовни члан Свјетске академије за есперанто.

Терет породичног „гријеха” и атлетски успјеси

Његова библиотека у манастиру на Зупцима је и прича о томе како је из родне Куње Главице, гдје је рођен на празник Ваведења 4. децембра 1936. године од оца Мила и мајке Јоване, отишао право у историју, дајући значајан допринос развоју свјетског есперанто покрета. Есперанто је био тај разлог због којег је Симо постао ђак земунске гимназије и човјек којим се поноси и ова школска институција, као и град Требиње у којем је Симо почео школовање.

Сима је у Земуну усвојио стриц. Родни град је напустио јер су тих педесетих година требињски комунисти поред његовог имена ставили одредницу „син народног непријатеља”. Наиме, Мило Милојевић је био само три дана у четничким редовима кад је погинуо. Његовим синовима Симу и Данилу тек је прије пар година пошло за руком да пронађу очев гроб и да његове посмртне остатке сахране. Тај дан су саопштили својој родбини и пријатељима да су испунили аманет своје мајке Јоване, која је млада остала удовица и своју дјецу сама подизала, да кости њиховог оца сахране у породично гробље код цркве Свете Петке.

Симо, немирног духа, послије требињске гимназије проглашен је од комунистичких „моћника” Зубаца и Требиња „непожељним”, те је напустио Дучићев град и завршио гимназију у Земуну школске 1955/56. године. Био је врстан атлетичар са специјалностима на 800 и 1.500 метара. Учествовао је тада, а и касније, на шест савезних радних акција, био два пута командант интернационалних бригада и имао пет ударничких значки. Из пркоса и ината, од 1956. до 1970. године био је члан КПЈ, како би показао својим земљацима да је он обичан човјек, а не непријатељ свог народа и своје земље, по којем ће се његова већ непостојећа земља препознавати. Оне „судије очевог гријеха” вријеме је већ давно ставило на стуб презира и заборава.

Мисионар на пет континената

По завршетку гимназије, Симо Милојевић радио је као цивилно лице у Команди ратног ваздухопловства у Београду, упоредо студирајући право које никада није завршио јер је будуће животне кораке посветио својој новој љубави – есперанту. Крајем 1960. године отпутовао је у Индију, Цејлон и Непал, гдје је као наставник есперанта одржао преко 300 предавања. Путовао је по Југославији, затим Европи (Данска, Њемачка, Шведска, Белгија, Холандија). Био је секретар Југословенског института за есперанто и Савеза есперантиста Југославије, а био је и главни уредник југословенске есперантске ревије „La suda stelo”.

Од 1969. године живио је у Холандији, гдје је прво радио као социјални радник у фабрици која је запошљавала преко 120 његових земљака из Југославије, а послије је постао службеник Завода за стране раднике у Ротердаму као организатор културног живота Југословена. Тамо је уређивао мјесечни лист и радио-програм, организовао концерте и увозио југословенске филмове.

До пензионисања 2003. године радио је у Свјетском савезу есперантиста. Био је главни уредник мјесечне ревије „Esperanto”, замјеник директора и генерални директор. Припремио је и уредио неколико десетина књига које је издао тај савез, који је поред сједишта у Ротердаму имао канцеларије још у Њујорку, Токију, Антверпену и Будимпешти. Организовао је Свјетске конгресе есперантиста са 3.000 до 6.000 учесника. Путовао је у стотинак земаља свих пет континената.

Мирис завичаја у Ротердаму

Осамдесетих година прошлог вијека хрватска есперантисткиња и књижевница Споменка Штимец из Загреба посјетила је Сима Милојевића у његовом уреду у Ротердаму и у свом тексту „Стотину година љубави” записала:

„У Ротердаму је директор Централног уреда Свјетског савеза есперантиста из Требиња Симо Милојевић. Југославија се не осјећа у његовом уреду него код куће. У ужичком сиру, у ’линцури’, у најсвјежијем броју ’НИН-а’ који се тек пробио из Београда. Кад би живио у Југославији можда не би тако страсно читао сваки домаћи роман године. Што све има његова библиотека. Кад се у тишини собе растворе корице нове књиге – њој у хрпту (кичми) запуцкета фини звук. Сви низоземски звукови се ушуткају. Кући шаље дописнице из Кине и Ванкувера… На насловној страници јапанског часописа ’La Revuo Orienta’ његова је фотографија. У њој бираним ријечима говори о стотину година љубави!”

Трагом овог јубилеја из 1986. године, жеља потписника ових редова била је да Сима уврсти у госте рубрике „Гласа Требиња” – „Требињци ван Требиња”. Међутим, Симо то никада није желио, увијек проналазећи изговоре да се то одложи за пензију. У пензионерским данима био је чест гост код познатог новског писца и власника књижаре „Со” Николе Маловића, који га је снабдијевао новим насловима.

Једном сам покушао триком: знајући да воли смокве, купио сам два килограма и сачекао га на новском тргу код чувене „Петице”. Када је почело убјеђивање, Симо ми је кратко одговорио: „Не, не желим разговор и нећу да ме купиш за кило смокава”. Смокве су остале на столу, а ја без разговора до којег ми је било толико стало.

Мишотека, Јапан и повратак на сунчане обале

О Симу су кружиле бројне анегдоте. Први пут када је стигао у Непал, земљу гдје су људи по расту мали, Симо, човјек средње херцеговачке висине, рекао је: „Хвала Богу када сам стигао међу људе гдје сам ја највиши”.

Поред књига, имао је необичан хоби – „мишотеку” од 150 фигура мишева, коју су му сарадници и пријатељи поклањали.

Симо је имао супругу из Јапана, коју је звао „покојна драга”. Са њом је имао сина који се зове Суне. Суне је био само једном у Требињу код Сима када се овај доселио из Холандије. Не носи очево презиме. Обећао је да ће доћи да уради ДНК, али није.

Сима, којег је књига увијек некуд носила, умјетнички је обрадио унук његовог стрица из Београда, насликавши Требиње, мост, Леотар у позадини, Холандију и Непал. Као есперантиста пропутовао је свијет, а 2003. године коначно се вратио, како би рекао његов славни земљак Јован Дучић, „на своје родне сунчане обале” у Требиње. Поред руског и француског језика, говорио је есперанто, енглески и холандски, а служио се још неколиким језицима. У свом срцу и души увијек је носио Требиње и Херцеговину, враћајући се извору вјере и тихе утјехе.

Заволио је књигу и остао јој вјеран до краја. То сакупљено благо данас је у манастиру Бравеник и чека свог читаоца, испуњавајући Доситејев завјет: „Гледајте да се књиге у манастиру нађу при руци сваком читаоцу кога оне интересују”. Нека му Господ да мир божји, а његова библиотека нека буде мјесто и разлог за још чешћа и бројнија окупљања његових земљака.

Здравко Шакотић