• Данас је 5. мај — датум када је прије 80 година, несрећним случајем или, боље речено, непажњом, погинуо Радован Ћетков Шакотић, народни херој и трибун села Оровца, Корјенића, Требиња и источне Херцеговине.

Радован Шакотић сједи први с десне стране, Манастир Косјерево, 21. септембар 1934. године (приватна архива аутора текста)

Радован је рођен 15. маја 1906. године у породици Ћетка Шакотића (1880–1934) и Госпаве Вучуровић (1880–1962). Унук је харамбаше Тоде Шакотића и братић свештеника Лазара Шакотића, који је службовао у парохијама у Коњицу, Билећи и Никшићу.

Као дијете преживио је голготу Добојског логора, гдје су му преминула два брата. Прије рата био је познат каменорезац и трибун коме су нарочито млади вјеровали. Од 1934. године био је члан Ластванске соколске чете, настављајући идеју соколства коју је још 1912. године, у вријеме Аустроугарске, ширио његов отац Ћетко.

Рано је приступио напредном покрету. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године. Према казивању његових Оровчана, упозоравао је људе међу којима се кретао шта је фашизам и шта његови сељаци могу очекивати од тог зла. Заједно са својим зетом, Јованом М. Ратковићем, који је био руководилац изградње пруге Требиње–Никшић кроз Ластву, међу бројним радницима ширио је комунистичке идеје .

Хроничари предратних активности истичу његову одлучност да се, прије капитулације 16. априла 1941. године, прикупља оружје. Посебно га је погодила судбина породице Јова Бегенишића, који је, заједно са синовима Мирком (1919–1941) и Пеком (1920–1941), као и братом Стевом, убијен од усташа на кућном прагу у Пријекој Води 11. јуна 1941. године.

Тих дана, тачније 12. јуна, са сарадницима формирао је партизански вод који је чувао збјег, посебно након напада усташа на збјег у Бијелој Гори 20/21. јуна 1941. године, када су браћа Лазар (1909–1999) и Видак Грубач (1912–2000) својом храброшћу спријечили усташе у намјери да побију Оровчане. Група Зубчана тог дана је стријељана у Ораним Долима у Бијелој Гори.

Његова чета је прво самостално, а затим у саставу батаљона „Лука Вукаловић“, водила акције напада на жандармеријску станицу у септембру у Ластви и на хидроцентралу у Паржу 7. новембра 1941. године.

Радованова велика заслуга је што је марта 1942. године, послије формирања Оперативног штаба за Херцеговину (4. јануара 1942. у Ластви), спријечио братубилачки рат, прво у свом селу, а затим и у Корјенићима. На састанку у школи у Ластви категорички је саопштио Петру Драпшину да у његовом селу Оровцу нема пете колоне. Када су остали тражили да се као непријатељи КПЈ и устанка стријељају Трифко Бегенишић, Никола О. Грубач, Ђуро Бегенишић и Гојко Т. Шакотић, он је то категорички одбио, тврдећи да су то поштени сељаци.

Слиједећи Радованов примјер, слична образложења су дали Спасоје Спаић за Зубце и Лука Средановић за Вучију. Радованов потез подстакао је Милана О. Грубача да као руководилац четничких јединица чува и сачува познате комунисте: Радована Шакотића, Олгу В. Шегрт, Љуба Б. Ковачевића и друге. Ти храбри и људски поступци касније су спасили Милану О. Грубачу живот.

Љета 1942. године, у трећој непријатељској офанзиви, Радован се повукао са групом својих бораца у састав Херцеговачког одреда на Зеленгори, а затим у Источну Босну. У саставу Десете херцеговачке бригаде учествовао је у Западној и Централној Босни у другој половини 1942. и почетком 1943. године, у борбама на Купресу, Влашћу, око Јајца, Турбета и Жепча, до битака на Неретви.

У овој бригади обављао је разне дужности — од командира вода до командира батаљона. У Четвртој непријатељској офанзиви, као командант 3. (мостарског) батаљона, учествовао је у најтежим борбама Десете херцеговачке бригаде — на Прозору, Рами, у Источној Херцеговини и у фебруару и марту 1943. године у борбама против италијанских и четничких снага на правцу Мостара.

У бици на Пориму изнад Мостара, Радован је са својим борцима на јуриш заузео италијанске положаје и освојио богат ратни плијен: артиљерију, велики број бацача, аутоматско оружје, муницију и остали ратни материјал. Испред његових бораца бјежали су херцеговачки и црногорски четници од Неретве до црногорске границе, па до Стоца и Мостара.

Крајем маја 1943. године, десет дана учествовао је у даноноћним борбама са надмоћнијим њемачким снагама у Пивском Јаворку, у Петој непријатељској офанзиви. У бици на Сутјесци, Мостарски батаљон се налазио у саставу Треће дивизије, која је штитила рањенике Централне болнице. Његов комшија и сарадник Сава Ковачевић из Нудола ту је погинуо 13. јуна 1943. године.

Послије крвавих борби на Вучеву, Маглићу, Драгош-седлу и на Кошуру, око 120 бораца, на челу са Радованом, пробило се из обруча преко стрме и камените Сухе, Волујака, Маглића и Трновачког језера у Источну Херцеговину. Борци његовог батаљона показали су беспримерни херојизам на Сутјесци у одбрани болесних и рањених. Више од 80 његових бораца заувијек је остало на Сутјесци.

Од марта до маја 1944. године био је замјеник команданта Сјевернохерцеговачког партизанског одреда, а затим командант 2. батаљона Дванаесте херцеговачке бригаде. Водио је борбе са четницима око Билеће, са њемачким и четничким снагама у гатачком и невесињском срезу, а средином јула 1944. године разбио је једну јачу непријатељску јединицу.

Од 4. септембра 1944. године постављен је за команданта 14. херцеговачке (омладинске) бригаде 29. дивизије. Као командант бригаде учествовао је у борбама за ослобођење Херцеговине, сарајевској операцији и борбама за ослобођење Истре, Словеначког приморја и Словеније.

Опјеван је у пјесми. Познати су стихови:

Чије оно бомбе тресу
Карловачку Дугу Ресу,
То су бомбе хероја сивог тића
Радована Шакотића.

Погинуо је на домак слободе, 5. маја 1945. године, можда дјелимично и својом грешком, јер је страдао од енглеске авијације — није обиљежио заробљено њемачко возило у којем се налазио заједно са Невесињцем Данилом Ивковићем. У посљедње вријеме спекулише се да је ликвидиран заједно са народним херојем Љубом Миљановићем, али те тврдње никада нису документовано потврђене, а живих свједока више нема.

Народним херојем проглашен је 28. јула 1945. године.

Диван борац и прекаљени комуниста, мајор Радован Шакотић спада међу најсвјетлије жртве које су пале у бојевима дуж тадашње југословенско–италијанске границе, ослобађајући напаћену Истру и Словеначко приморје. Храбар и одлучан, вјешт војни руководилац, Радован спада у ред првобораца Јужне Херцеговине. Већ 1939. године постао је члан Комунистичке партије, којој је остао вјеран све до своје погибије 1945. године. Прошао је кроз сву ватру и искушења Народне револуције. Са својим батаљоном „Треће десете“, који је био састављен од мостарских пролетера, исписао је многе побједничке странице у историји борбе херцеговачких партизана — забиљежено је 1952. године у „Слободи“ Мостар.

Здравко Шакотић