Пре неколико година згрозила ме је лекција у синовљевом уџбенику за историју у којој је писало да је било екстремно забавно да вас као малог дечака отму од родитеља и подвргну тортури која ће од вас касније створити елитне убице! Свог народа, наравно!

Само годину пре тога, скромно, у једном пасусу писало је да су Срби дошли на територију данашњег Косова  одатле отерали, пазите сад – староседеоце Албанце! Дакле, староседеоце који ће се на националној мапи Европе појавити тек 11 векова касније. Те исте Албанце, по нашем (по бисерима) познатом аутору, Миахљчићу, поразио је још Цар Душан, а на Маричкој бици, која је, као што знамо, скупо коштала српску државу, Срби нису ни учествовали!

Не!

На Маричкој бици Турцима су се супротставили Македонци!

Ови што их је Тито „онародовао“ заједно са муслиманима и Црногорцима, они су се 1371. године борили на маричком пољу против османске војске.

Овакве лекције постале су све присутније у нашим уџбеницима. Уз њих, синхроним кораком марширају изјаве виђених Срба о томе како смо ми Срби, свих ових седам деценија, од краја Другог светског рата, од када је уништена НДХ, преувеличавали број српских жртава у истој. Када кажем „виђени људи“ мислим на положаје које заузимају. У оба најважнија случаја говоримо о дадиљи која, не само да вам несавесно чува поверено дете, него га једног дана просто изгуби, а онда вас убеђује да нисте никада ни имали дете.

Страдањима у НДХ посвећен срамно мали простор

 ЛЕКЦИЈА ПРВА: НАД СРБИМА СУ У 20. ВЕКУ ПОЧИЊЕНА ТРИ ГЕНОЦИДА

НДХ је била, вероватно, омиљено место Нечастивог у тим годинама зла. Срби су у њој страдали непрекидно и на сваком кораку. Не само у Јасеновцу, о чијим се бројевима толико брину они „виђени људи“. Него, да кренемо редом. Над нашим народом су, само у једном веку, 20. почињена три геноцида. То би морала да буде прва лекција у уџбеницима историје коју изучавају наша деца.

Како је све почело? На самом почетку Великог рата одабран је и означен као мета Србин. Бесни господари рата расписали су лов на Србе. За лов су се одмах пријавиле комшије, расрбљене и безидентитетне, одувек и заувек бесне на оне чији су преци стајали право пред силама страха и ужаса. И они други, они који се моле истом Богу, али их чак ни Он није научио Љубави. Лов на Србе трајао је тих ратних година. Убијани су цивили, паљена њихова имовина, настрадала је трећина укупног становништва Краљевине Србије. Како те бројке изгледају данашњим стручњацима за бројање смрти?

 ЧИЈЕ ЈЕ – АКО НИЈЕ СРПСКО?

После тог рата, Срби су опростили „бројеве“, вешала, Албанију, чекање бродова, савезничку издају на пробоју Солунског фронта, непријатељство оних које су ослобађали и одрекли се СЕБЕ, своје славне историје, свог страдања, јер, да би настало Чудовиште (читај Југославија), морала је да нестане Божија творевина (читај Света Србија, освећена још на Косову, са Лазаром). Чудовиште је живело и хранило се српским националним идентитетом, српском култром, пекрајајући је, гушећи у људима веру у Бога и нашу Српску Православну Цркву, јер, она нас је створила, она нас је у турском ропству одржала, она им је превише сметала.

И сада им смета!

Јер, све друго што је српско прогласили су нечим што само постоји у Србији. Тако војска није Српска војска већ је Војска Србије, ЕПС није Српска електропривреда већ је Електропривреда Србије итд. Једино је Српска Православна Црква и даље српска, и српска ће и остати. А то боли Југословене који су све друго преименовали. (За млађе читаоце, Југословени су они што су спавали на клупама!).

Након периода мира, у коме је једино важно било измислити југословенство, а како другачије него потирући српство, долази Други Велики рат. Још већи од оног првог. Јер, веће су му амбиције, већи га лудаци воде, већи су новчани улози, већи су научни изуми, већа је отимачина културиних дела али и њихово уништавање. У Србијит је прво бомбардована и до темеља уништена Народна библиотека са преко 3.000 рукописних средњевековних књига. Јер, то је био само наставак тог процеса који је требало да „једном умири те Србе који још Милошем живе.“ Тиме је требало уништити им национални понос и сећање на славне дане српске краљевине и царевине.

САМО ЈЕ У СРБИЈИ УБИЈАНО 100 ЦИВИЛА ЗА ЈЕДНОГ НЕМЦА

У том Другом рату Срби су опет страдали од свих!

Окупатор је, да би угушио отпор, да би Фиреру јавио да „Срби више нису проблем“, наредио да се стреља 100 цивила за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног. То су радили Немци, окупатори. Мало су им помагали они који су још 20-их година као један од својих водећих идеолошких циљева одредили уништење српског националног идентитета.

Дакле, Немци убијају Србе и само Србе, јер само у Србији партизани праве та „херојска дела“ – убијање поштара, крађа конзерви у којој страда чувар и сл.

Само у Србији!

United States Holocaust Memorial Museum, Фотографија #85432 (sr.wikipedia.org)

Из неког разлога то нису радили у Хрватској, Босни, Словенији… Сад, ја нећу да прејудицирам да тамо није било партизана, јер ено се сад убише ини историчари да докажу да их је само тамо било, да су тамо и настали, а да су у србији просто увек живели само „четници“.

Ставих овде четнике под наводнике, јер четник није погрдно име за Србе, како се то код злих комшија одомаћило. Четник је војник, припадник елитних јединица. Четник је војвода Вук Поповић, четник је војвода Ђујић, четник је мајор Павле Ђуришић, четник је пуковник Драгољуб Михајловић, први званични герилац Европе од када су немачки нацисти, у свом маршу ка вечитом архинепријатељу Запада, Русији, ушетали у Пољску. Они су касније наставили да шетају, негде је било отпора, негде не, али нигде као у малој Србији.

Питање је да ли је Србији  требао тај, такав отпор – онј који је MI5 договорио са Титом и другарима, или би професионални војни отпор под руководством пуковника Михајловића био адекватнији. Али, да се вратимо оригиналној теми.

НЕДИЋ ЈЕ ХТИО ДА САЧУВА СРБЕ

Када је почео Други Велики рат, у Србији је успостављена Влада народног спаса. Њен председник био је Милан Недић. Оног дана када је у његову канцеларију први пут ушао окупациони командант града, Недић је знао да ће за историју и оне који је пишу, он бити само још један Бранковић. Недић се жртвовао свесно.

Али, зашто?

Због краткотрајних привилегија у току окупације?

Не!

Због тога је Коко Шанел имала немачког официра за љубавника!

Недић се жртвовао због лешева који су Савом долазили из Пакла на Земљи – НДХ, због „херојских“ диверзија комуниста које су скупо коштале српски живаљ.

Недић је имао само један циљ – да сачува што више Срба, за неку будућу слободну Србију.

Спомен плоча у цркви Светог Марка у Мајуру (фото: Википедиа)

УБИЦЕ – РАТНИ ПРОФИТЕРИ

Лов на Србе тамо није био само дозвољен, већ пожељан, а богами и исплатив!

Јер, чак и обични сељаци би просто ушли код комшије Србина и узели плуг, наћве, секиру, корито, краву, коња, можда би и убили комшију, ако би се, не дај Боже, усудио да брани своју имовину. Јер, за смрт Србина није се одговарало!

То су били обични људи, алави на туђе, без људских квалитета. Усташе су нешто друго. Њихова убијања су ритуална и темељна. За њима не остаје ништа. Ни коњ, ни пас, ни беба, њу прикуцају за дрво или баце у ваздух па дочекају на бајонет, ни бебина мајка, њој се одрежу груди којима је хранила Српче чију је ужасну смрт морала да гледа, а онда се остави тако да умире, да моли Бога да је узме, да више не види, да не осећа.

Али Срба је било толико много у тој НДХ!

Баш много!

Много више него што сада признају „виђени Срби“ који се баве пребројавањем мртвих Срба, пардон, умањивањем њиховог броја!

Дакле, када им досаде и уморе их иживљавања, усташе Србе воде у цркву, Српску Православну. Неко би могао да се понада да ће у њој чути глас Спаситеља, оног истог пред чијим се мукама и они крштавају, али не! Усташе Србе воде у цркву и тамо, у мраку, крштавају их поново, камама. Крв излази из светиње, на светлост, под Небо, а онда светиња гори. У њој живи и мртви горе. Јер су Срби. Били. Читава села!

Како се зове број који означава крај?

Када се побије све до детета у колевци, и не остане нико да под тим топонимом сагради кућу, подигне цркву?

Како се то математички обележава?

Да ли су ти људи спаљени тамо где су крштени и где су се венчали, постојали икада?

Јер, кажу ови што данас броје – ако нема леша, нема ни жртве!

Дакле, нису никада постојали спаљени, распорени па у Саву бачени, у јаме бачени…

Неке од тих јама открила је 1965. група антрополога предвођена академиком Србољубом Живановићем, који је тако поносно живео своје име. Али, Тито је наредио – доста је! Видели сте у тим јамама разбијене дечије лобање?! Па како то да уклопимо у братство-јединство? Дакле – не може! Нисте видели! Затварај! Бетонирај!

Никада се није сазнало колико је људи и којих старосних категорија побацано у све те бездане широм Ђаволове творевине НДХ. И сада ти мученици за модерне бројаче смрти не постоје!

Нема леша!

Нису на списку!

Бог једини зна колико их је тако умрло на дну јаме, у мукама, на дну реке, у пећинама, на кућним праговима, па запаљено, обешено на шљиву која је засађена када се он родио, па запаљено!

Цркве су спаљиване из мржње, из ритуалних разлога (да би „свети Алојзије“ јавио главном извору зла), али и због матичних књига, због затирања трагова о постојању Срба на том простору, баш као што се данас ради на Косову. Јер, тих људи сада нема ни у прошлости. Нису ни били. И гробља су преорана. Кога брига за празна села? Кога брига за извештаје Марије Терезије о томе КО  су људи који у Крајини задржавају Турке и зато добијају привилегије? Њих просто нема и никада их није било!

ЈАСЕНОВАЦ

Фабрика смрти какву свет никад пре ни после постојања овог Зла није видео. Да, постојао је Аушвиц, Дахау… али, како рече Гидеон Грајф, оно што одваја Јасеновац од ових других логора смрти, су начини на које су људи убијани. Бескрајна маштовитост и уживање у мучењу других људи, јер су Срби, макар то била и сасвим мала деца.

Јасеновац је, пре него је постао симбол зла, био обично село. Српско село. Село чији су становници побијени, имовина уништена и онда доведена прва група мученика да сами направе своје будуће мучилиште.

ЗАПИС ЗЕМАЉСКЕ КОМИСИЈЕ

По одлуци усташких власти у Јасеновац се могло отићи на „не мање од 3 месеца и не више од 3 године“. У књижици коју је објавила Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача дословно пише: Људи који су осуђивани на мање од 3 године, углавном су умирали од тешког рада, глади, хладноће (или просто вољом неког усташе), ретко ко од њих је био заиста ослобођен. А и када би се то догодило, они би касније умирали од последица нељудских услова живота у Јасеновцу. Ови други, осуђени на 3 године, били су заправо осуђени на моментално уништење! На смрт! А ко су били заточеници Јасеновца? Срби из свих крајева НДХ, Јевреји, Роми и неподобни Хрвати. Шта мислите, кога је било највише?

Напомињем, књига која ми је послужила као извор информација настала је непосредно после рата. Информације су члановима Земаљске комисије пружили преживели затвореници, као и неки од заробљених усташа. Сами чланови Комисије били су у стању тешког менталног и емотивног шока од ужаса који се пред њима шепурио, као да је дошао директно из Пакла.

Маљеви, србосјеци, лешеви са размрсканим лобањама, лешеви са распореним утробама, остаци грађевина, посебно „Граника“ и „Градине“ који су имали ексклузивну намену – служили су за ритуалну ликвидацију логораша, и то тако што  им се руке вежу на леђа са нечим металним и просто гурну у реку, ударе маљем по глави и опет у реку, и онај најболеснији начин који тако јако вришти против ових који данас кажу – нема леша, нема жртве – мученику се распори стомак и тако, можда још живог, гурну га у реку. Зашто? Зато што тело испуњено водом има много мање могућности да исплива на површину.

НА КОМ СУ СПИСКУ ЛЕШЕВИ ИЗ САВЕ…

Да, волеле су усташе и да шаљу Србе за Србију тако што ће их мртве Сава донети до Београда, али не све. Само Бог зна колико је њих потонула на дно реке распореног стомака. У Јасеновцу се умирало свакодневно. Од глади, од исцрпљености, од хладноће, од нечистоће, од зараза, од било које болести, коју усташе нису желеле да лече на тим непожељним бићима. Болесне су из „амбуланте“ ноћу одводили на „Граник“ и бацали у Саву, да заувек оздраве.

У овој књизи налази се велики број сведочења, наведена су имена људи који су изјаве дали, дакле, све је уредно. Та сведочења углавном се односе на ужасе и садистичка иживљавања усташа над жртвама али, помињу и бројеве. Тако сведок Бергер Егон каже: „Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар, од мјесеца децембра 1941. и знам да сам са неким друговима покопао дневно 200 до 300 жртава“.

…СПАЉЕНИ У КРЕМАТОРИЈУМУ?

По узору на своје нацистичке идоле, усташе су у Јасеновцу конструисали и крематоријум. Његов конструктор био је инжењер Пицили, те се у сведочењима преживелих помиње као „Пицилијева пећ“. Пицили је након изградње крематоријума наредио да се побију сви они који су у његовој градњи учествовали. Пећ је свакодневно гутала животе од фебруара 1942. до маја исте године, када су је усташе срушиле из непознатих разлога. Уништена је тако да од ње није остало ни трага.

По речима сведока, у априлу 1945; када су видели да се крај ближи, усташе су организовале ископавање мртвих и недељама их спаљивали на ломачи. Ти се, дакле, спаљени мученици данас сматрају непостојећим. Из садашње перспективе, знајући са каквим злом смо у сукобу већ вековима, не би ме чудило да им је од стране будућих „ослободиоца“ дојављено да овај посао обаве. То су исти они ослободиоци који су бетоном засули јаме у које су побацана читава српска села!

ЗАШТО МЕЂУ ЈЕВРЕЈИМА НЕМА НИЈЕДНОГ КОЈИ БИ ОСПОРИО 1,2 МИЛИОНА НЕПОПИСАНИХ ИМЕНА ЖРТАВА?

Њихови данашњи идеолошки наследници тврде – нема леша, костију, остатака – нема ни жртве. Овде ћу „упасти“ са једним податком, као Пилат у Вјерују: Током седам деценија дуге потраге, најупорнији трагачи, најпризнатије жртве, власници најбоље службе на свету, Јевреји, идентификовали су и без сумње утврдили број од 4,8 милиона жртава Холокауста. Званичан број убијених Јевреја је 6 милиона. Да ли је ико икада игде изговорио да је тај број преувеличан? Да ли постоје остаци свих тих жртава? Ето, нека ми опрости Понтије Пилат морадох ово да питам.

Пилат је своје руке опрао. Лубурићу то на памет није падало. Он је хрлио да их што више окрвави, да докаже оно чиме се пијан хвалио – да су усташе у Јасеновцу поклала више људи него Османско царство за све време боравка у Европи.

Јасеновац се непрекидно „пунио“ и „празнио“. Како данас тумаче бројачи жртава, куда су одлазили логораши који су постали вишак, јер су стигли нови? Они који су овај ужас преживели, дакле крунски сведоци дешавања у логору, претпоставили су и са тиме се ова прва комисија основана да утврди број убијених у Јасеновцу сложила, број од 600.000 људи! Ипак, наглашава се да је број преживелих био минималан, као и да су се масовна погубљења дешавала углавном ноћу, па ти мученици нису имали сазнање о свему томе. Даље, логор Јасеновац ослободиоци нису ослобађали. Напротив, савезници су га бомбардовали! За то време, усташе су се трудиле да побију што више логораша, да остане што мање сведока. Не, нема њихових остатака, усташе су их спалиле, нахраниле њима рибе. Али нема ни српских села. Нема ни 6 милиона имена жртава Холокауста. Али исто тако нема нити једног Јеврејина који би тај број оспорио! А Срби…