На културном небу Србије од недавно нема НИН-ове награде. Убише је ономад пуцњем у један од симбола српске културе – Десанку Максимовић. Ових дана проглашен је добитник друге велике књижевне награде – Меша Селимовић. Добио ју је роман Остаци света Игора Маројевића, или прича о перверзији Јасеновца, по речима критичарке чија је критика овог романа изразито афирмативна. Замислите, о „перверзији“ Јасеновца! Да ли се тиме убија и друга књижевна награда? У чему је разлика? Шта је нашој јавности теже да прихвати, увреду на рачун националног прегалника или иронију на рачун милион мртвих сународника?

Јасеновац је реч која је била закопана 70 година. Није је било у српској књижевности, или тек у назнакама. Тешка је. Мучно је о њој писати. Мучно је и мислити. Очекивала сам да када се једном чује, да ће урлати гласно, да се чује до Бога! Из 800.000 прекланих вратова, мушких, женских и дечијих. Јасеновац је света српска реч. Она се не може мерити са другим речима! Она се не изговара са аутоиронијом! Јасеновац није тема на којој се изграђује стил или техника писања, већ идентитет, лични и национални! На њој се он грчевито брани! Ко каже Јасеновац, он мора да стоји чврсто на становишту човека! Ако нисмо на том становишту, где смо? Ко смо? Јесмо ли тада објективни? Морамо ли баш да чујемо Марину Абрамович након онаквих просвећених речи Емира Кустурице? Мора ли пре приче о Дари и њеној Голготи да се говори о „перверзији“ Јасеновца?

Ко изговори Јасеновац, мора да осети тежину земље натопљене српском крвљу! Ко год то био. Писац, жири, институција која је установила награду.

„Што је човјек, а мора бит човјек?“ питају нас „гласови мртвих који нису мртви гласови“!

Јасна Поповић