Сећам се врло живо свог првог сусрета са традиционалним животом на Цетињу.
Имала сам негде 12 година, ишли смо у посету граду са чијим Покретом горана смо имали братске односе. Разместише нас да спавамо по кућама. Мене код девојчице мојих година. Стара кућа, као из филмова Живка Николића. У мојим очима чаробна! Породица дивна! Гостољубива. Ма какви гостољубива?! Дошла им је гошћа из Србије!!! Спремају све што имају, питају волим ли ово и оно…осећам се као најпосебнија особа на свету.
Увече треба да идемо на збор са свима осталима, гостима и домаћинима. Ја се спремам, сама у соби, за то време њих четворо се нешто договарају, не чујем их. Моја домаћица и ја полазимо и са нама њен старији брат. Ја га погледам, мало се изненадим, нисам знала да ће он ићи, он ми каже: „Ја ћу вас испратити, и доћи ћу по вас касније. Не можете вас двије саме ноћу по граду!“ Ја нисам имала старијег брата, па нисам знала за то правило.
Јасна Поповић на Цетињу
Тако две вечери, он нас води и доводи, не буни се што му то можда ремети планове, само му се не сме ни случајно рећи да ми можемо саме!
Одлазила сам после тога на Цетиње много пута, неколико пута годишње. Боравила у домовима различитих девојака. То како су се они односили према нама документоваћу вам својом емоцијом. Без обзира на све непризоре који су уследили деценијама касније, никада нисам успела да престанем да волим Цетиње!
Данас сам се сетила тог дивног града, какав је био и какав ће опет бити, и тих дивних, традиционалних људи и питам се да ли се стиде да погледају у очи својим млађим сестрама, мајкама, очевима и ђедовима? Питам се како ће у тој, таквој средини, у неком новом стану или једној од оних бајковитих кућица, живети тек венчани Саво и Бато?
Јасна Поповић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
