ГЕНЕРАЛ СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈИНЕ МИЛИСАВ СЕКУЛИЋ: Книн је пао у Београду!

  • Историја Републике Српске Крајине тешко би се могла разумјети без свједочења учесника догађаја. Један од најупечатљивијих људи из тог времена је дипломирани филозоф, магистар војних наука, пуковник ЈНА и генерал-мајор војске Републике Српске Крајине Милисав Секулић. Мада је рођен у Србији, судбина и животни изазов довео га је крајем 1993. године у Книн.

Приватна архива саговорника

Разговарао: Tрифко Ћоровић

По његовим ријечима, све што је у животу урадио није толико значајно колико његов публицистички рад и свједочење које је оставио српском народу. Секулић је, наиме, имао прилику да као експерт учествује у раду Хашког трибунала што му је омогућило да у својим рукама држи велики број докумената из којих је сазнао многе појединости и детаље који никад нису доспјели до шире јавности.

Крајем прошлог вијека као бомба одјекнуо је наслов његове књиге Книн је пао у Београду. У њој је суштински објаснио зашто су Срби Крајишници много прије хрватске злочиначке акције Олуја били осуђени на пропаст. У разговору за Српско коло Секулић открива детаље о томе зашто Војска Југославије и Војска Републике Српске нису интервенисале упркос плану који је предвиђао да то ураде у случају напада на Републику Српску Крајину. Наводи имена моћника и начин на који су то спријечили. Нажалост, многа његова дјела чекају прилику да буду одштампана.

  • Кад сте Ви и са којим сазнањима дошли у Книн?

– Од 1984. године био сам у Генералштабу. У том периоду промијенило се неколико начелника генералштаба, али сам увијек био у оперативној управи и по природи посла упознат са свим плановима. Тако сам био одлично упознат о заједничком плану Војске Југославије, српске војске Крајине и Војске Републике Српске да у случају радикалне агресије заједнички дејствују. То је било посебно значајно за Српску војску Крајине која је била бројчано мала. Са свим тим сазнањима у Крајину сам дошао крајем ‹93, практично почетком ‹94 године.

  • Са коликим људством се бранила Српска Крајина?

– Република Српска Крајина је проглашена крајем 1991. године и у најопштијем смислу представљала је државу српског народа. Имала је Устав, војску, полицију, просвјету и све институције које има и свака држава. Величина Републике Српске Крајине до њеног пада износила је 13.680 квадратних километара, од чега је њен западни дио обухватао 11.186 километара.

КО ЈЕ МИЛИСАВ СЕКУЛИЋ

Милисав Секулић у редакцији Српског кола

Секулић је рођен 1935. године у селу Трбушница код Лознице. Завршио је Војну академију ЈНА 1954–1957, једногодишњу Политичку школу ЈНА, Вишу војну академију, Школу народне одбране, Филозофски факултет (група Филозофија) и постдипломске студије – магистрирао је ратну вјештину. Ужа специјалност: оперативно-штабни послови. Дакле: дипломирани филозоф, магистар војних наука, пуковник ЈНА и генерал-мајор Војске Републике Српске Крајине.

Послије завршетка Војне академије потпоручник Секулић је био распоређен у Титову гарду. Као одличан командант и практичар, пуковник Секулић је био премjештен у Управу ГШ ЈНА, да би са својим искуством допринио научном уобличавању теоријских и доктринарних докумената. Уједно је успјешно завршио постдипломске студије и постао магистар војне вјештине, са темом Методологија рада команде армије.

Међу првима се припремао за титулу доктора војних наука; пошто је уједно био и кандидат за чин генерал-мајора ЈНА. Предао је три докторске дисертације, а није постао доктор наука. Прва дисертација је имала наслов Удруживање бојног деловања и отпора у дивизијској зони, али је комисија није прихватила.

Написао је и пријавио други докторат са насловом Обједињавање вођења и командовања на ратишту. И овај пут га је комисија одбила. Покушао је и трећи пут и предложио тему Деловање штаба Врховне команде ОС СФРЈ у рату 1991. године. Рад је био сувише критичан да би га комисија ЈНА уопште прихватила. Из ове одбачене дисертације је касније настала његова прва књига.

Избијањем рата и распадом СФРЈ, распоређен је у Книн и постао је начелник одјељења за оперативно-наставне послове Српске Војске Крајине. На крају су га за заслуге унаприједили у чин генерал-мајора Војске РСК и пензионисан је 1995. године. Након протјеривања српског народа из Хрватске, послије Олује, живи у Београду.

  • Ко је створио Српску војску Крајине?

– На поменутој територији 1991. године, у тренутку кад је почео рат, постојао је тзв. Девети корпус (ЈНА) који је припадао војно-поморској области. Суштински то је била копнена јединица са командом у Книну. Док je постојao корпус, постојала је и територијална одбрана. Она је имала своје штабове, јединице, наоружање, опрему. Крајем априла 1992. године ЈНА се повукла са тог простора. Тада се у улози команданта нашао генерал-потпуковник Милан Торбица, поријеклом Личанин. Он је био изузетно способан официр. Њега је на тој дужности замијенио генерал потпуковник Миле Новаковић чије име је везано за оснивање Српске војске Крајине. У децембру 1992. године, формиран је главни штаб. Кнински корпус је преименован у 7. корпус Српске војске Крајине, лички корпус у 15. корпус. На Кордуну је основан 21. корпус, на Банији 39. корпус, у Западној Славонији 18. корпус, док је 11. корпус основан у Вуковару и њему су били потчињени, док је команда била у Книну. Бригаде су биле добиле име по мјестима у којима су се налазиле. Треба имати у виду што се тиче Српске војске Крајине да су њој на тој територији остали сви магацини и наоружање који је претходно имао Кнински корпус. Из Србије најзначајнија помоћ војсци и народу стизала је у храни.

  • Колико је било војника у саставу Војске РСК?

– У тренутку кад је почела Олуја на положају је било 26.000 војника. Наш Главни штаб у коме сам и ја био, имао је своју обавјештајну службу. По њиховим процјенама били смо нападнути са 175.000 хрватских војника. Међутим, кад сам као експерт боравио у Хагу имао сам увид у сва документа. Тамо сам наишао на податак из Загреба у коме је наведено да је Хрватска у тој акцији ангажовала 205.000 војника.

  • Да ли сте вјеровали у добре намјере међународних мировних снага ?

– Венсов план донијет почетком 1992. године био је заснован на претпоставци да ЈНА постоји, што није одговарало реалној ситуацији. Међутим тај план, а касније и улога УНПРОФОР-а и свих међународних снага су се претворили у ратну страну против српског народа. Међународна заједница учинила је све што је могла да подржи Словенију и Хрватску, а да не причамо о муслиманима којима су и Арапи помагали на све могуће начине. Највећи српски дипломатски успјех је Дејтонски споразум у коме је успостављен међународни субјективитет Републике Српске. Не заборавите да је уочи Олује НАТО уништио све радаре Војске РСК.

МЛАДИЋ ЈЕ ИСТИНСКИ БРИНУО О РСК

фото: Руски глас

  • Да ли је генерал Ратко Младић учествовао у стварању Војске Републике Српске Крајине?

– У тренутку стварања Српске војске Крајине Ратко Младић је већ био постављен за команданта Војске Републике Српске. Међутим, период у коме је Младић био командант 9. корпуса био је значајан јер се из Задра извукло наоружање. У то вријеме у Задру је генерал Момчило Перишић био командант наставног артиљеријског центра. Тврдим да нико честитије није бринуо о војсци Крајине од генарала Ратка Младића. Са њим сам се састајао више пута. Подсјетићу да је Младић заговарао да се Војска Републике Српске укључи у одбрану Републике Српске Крајине, међутим то је спријечио Радован Караџић који је тада себе прогласио врховним командантом.

  • Кад је почела Олуја били сте у Книну. Да ли сте знали шта се спрема?

– Пет–шест дана раније сви смо знали кад ће Олуја почети. Лично сам имао прилику да чујем од једног француског пуковника из УНПРОФОР-а детаље кад ће нас и одакле напасти. Мислим да је он то рекао очекујући да сами напустимо ратиште. Мени је 3. августа речено да одем на Банију у Черкезовац. Тамо је било војно складиште за гориво. Претходно смо три мјесеца чекали да дође гориво из Југославије. Подсјетићу да је тадашња СР Југославија од ‹94. прекинула све односе са Републиком Српском, ништа није могло да иде преко ње. Нас су обавијестили да ће доћи цистерне са горивом. Одређен сам да их сачекам и да упутим на истовар. И заиста, стигло је 20 цистерни горива и то преко територије Хрватске.

  • Али зашто би Хрвати допустили да преко њихове територије дође гориво за Војску Републике Српске Крајине?

– Мени је све било јасно. Наиме, да би се то гориво расподијелило на положаје гдје је била артиљерија било је потребно најмање седам дана. Хрвати су имали план да ускоро освоје ово складиште и узму гориво. Зато сам истог тренутка наредио да се гориво пребаци у Приједор и преда генералу Момиру Талићу и његовом Крајишком корпусу. Никад ме нико није питао зашто сам ово урадио. Дан касније почело је бомбардовање Крајине, а пред мојим очима гледао сам книнске улице на којима је било много мртвих. Тог дана је неколико хиљада граната пало на Книн. Зграда наше команде имала је подрум у коме је био оперативни центар. Ја сам имао канцеларију на другом спрату и како није било струје и свјетла закачио сам се преко неких лешева и пао. Нисам могао да видим да ли су погођени метком или од експлозије. У дворишту зграде било је двадесетак путничких возила међу које је пала граната и све разнијела. Спустио сам се у оперативни центар и пратио ситуацију. Увече смо одржали састанак са командантима бригада из 7. корпуса. У том тренутку нисам ни знао да је тог дана у 17 часова Милан Мартић дао наредбу да се народ повлачи. Иначе, током дана су пристизали извјештаји по којима се војска добро држала и према Петрињи гдје је дејствовао Кордунашки корпус и у Лици.

Србија још увијек није признала ратни стаж припадницима Војске и полиције РСК

Посебна је категорија избјегавање војне обавезе које је било карактеристично како за Републику Српску Крајину, тако и за Војску Југославије из ЈНА. У априлу 2007. године у Скупштини Србије током мандата министарке правде Снежане Маловић презентован је податак да у иностранству имамо 140.000 лица која не смију да се врате у земљу, јер их чекају затворске казне од 5 до 15 година. О томе се од 1992. до краја 2007. године седам пута расправљало у Скупштини Србије и на крају је све опроштено. С друге стране, Србија још увијек није признала ратни стаж припадницима Војске и полиције Републике Српске Крајине.

Радован Караџић, Слободан Милошевић и Милан Мартић (фото: Санела.инфо)

  • Да ли је било комуникације са Београдом?

– У 10 часова попео сам се на спрат гдје је био Мркшић, који је требало да потпише неке наредбе. Поред њега је сједио тада наш врховни командант Милан Мартић. Мркшић ми је дао знак да будем тих, јер је Мартић био на телефонској вези са Милошевићем. Хтио-не хтио, тај разговор сам чуо.

  • Шта сте чули?

– Милошевић је од Мартића тражио да издржи десетак дана, а да ће он за то вријеме да обезбиједи прекид ватре. Мартић је рекао да је то немогуће. Иначе, по ранијим плановима било је предвиђено уколико дође до офанзиве на Крајину да Војска Југославије авијацијом туче по хрватским градовима. Мартић је молио Милошевића да бар само подигне авијацију да би уплашио Хрвате. Милошевић му је одговорио: „Не, не Милане.” Мартић га је потом упитао: „Па шта да радим, господине предсједниче?”Добио је одговор: „Убиј се Милане.” Да нисам лично чуо, можда ни ја не бих повјеровао у то.

КАПЕТАН ДРАГАН ЈЕ ЗАВЕО РЕД И ДИСЦИПЛИНУ

фото: Руски глас

  • Како бисте оцијенили улогу Капетана Драгана?

– Нисам имао командну функцију над Капетаном Драганом, али сам имао неке друге надлежности које су се односиле на питања обуке, стања, попуне јединица, итд. Кад сам дошао у главни штаб Војске РСК Капетан Драган ми је донио на 42 куцане стране своје виђење војне организације. Боравио сам у његовом центру за обуку, некада и по пет–шест сати. Неописиво је колико су полазници кампа били поносни што су под командом Капетана Драгана. Могу да посвједочим да је успоставио изузетну дисциплину и висок морал. Имао је групе обучених специјалаца који су знали да се ноћу убаце на ватрене положаје артиљерије. Увијек је био спреман да прихвати борбу. На другој страни, често је оптуживан за ствари које није урадио и никад га нисам чуо да реагује на те неистине које су му приписиване. Мислим да се држава није добро понијела према њему током боравка у хрватском затвору.

  • Шта се дешавало након тога?

– Сав народ је покренут. Након вечерњег реферисања упутио сам се у Дрниш са намјером да се један батаљон из 75. бригаде пребаци на положај око Книна. Када сам кренуо срео сам колоне народа у тракторима. Међу њима сам опазио и једну групу војника. Стао сам испред њих са аутоматском пушком и рекао: „Срам вас било, бјежите…”Док сам ја причао нису ме прекидали, а када сам завршио један од њих ме је упитао: „Господине генерале, хоће ли Војска Југославије ступити у рат да нас спасава?” Ја кажем: „Морамо јој створити вријеме, неколико дана.” Знао сам да од тога нема ништа, али сам хтио да их некако умирим. Међутим, њима је све било јасно. Други војник ми је добацио: „Генерале, ко ће ноћас да вози трактор са мојом мајком, моја три дјетета и супругом, ако сам ја овдје?” Док сам ја смишљао шта да одговорим трећи ми је рекао: „Генерале, имате пушку у руци. Ми ћемо да кренемо куд смо пошли. Ако будете пуцали у нас, нећемо се бранити.” Кренуше и одоше. Тај народ је страховито страдао од усташа 1941. године и то искуство је ушло у генетски код. Обичан човјек имао је страх да ће доживјети судбину својих предака. Реално, више се ништа није могло спасити.

  • Водили сте дневник. Шта сте записали тада?

– Могу да вам прочитам запис од 6. августа. „Извршене су припреме и треба да кренемо према Републици Српској у рејон Оштреља. Организујем шта могу и ослањам се на пуковника Илију Машића. Генерал Душан Лончар се још није вратио, а отишао је јуче око 11 часова. Пуна ми је глава размишљања како ће официри бити окривљени за све ово што се дешава, а главни кривци дjелују из позадине. Они ће нас официре проглашавати за главне кривце. То је најбоља одбрана правих криваца.”

фото: ceopom-istina.rs

Касније сам забиљежио:

„Овдjе из града Срба немамо везе са јединицама, од свијета смо одвојени ко зна од када. Кренули смо из Срба између 8 и 9 часова, у колима сам са генералом Лончаром. Улазимо у непрегледну колону избјеглица. Послије пар километара све стоји у недоглед. Генерал Лончар изађе из возила да утврди узрок застоја. Одлучих се да и ја кренем. Пјешачим кроз избјегличке колоне све до Мартин Брода. Страшно је вруће. У колони се сусрећем са свим и свачим. Ниједан режисер свијета овакво нешто не би могао да замисли. У колонама трактори, коњске запреге, аутомобили свих врста. Народа свакојаког, старица и стараца, беба, људи у најбољим годинама, дјечака и дјевојчица. Обучени овако и онако, има и полуголих, али и обучених као да је касна јесен. Неки једу пршуте, неко гризе јабуку, а нису ријетки они који једу само хљеб. Пролазим поред путничког возила са отвореним гепеком, унутра два јагњета и коза везана за ногу. Нешто даље видим живу кокошку везану за врата возила. Крај једне кривине пута пасу напуштене овце. У кукурузишту једва се назиру двије краве. Застајем пред трактором на коме је на картону написано „мртвац”. Човјек је умро и породица га вуче у непознато да га сахрани. Притрча ми једна дјевојчица од десетак година и каже: „Чико, ено тамо у оним колима приколица од трактора, породила се жена.” У колони међу војницима су оруђа са вучним возилима, оклопни транспортери, тенкови, а воде нема. Прођох цијелу колону, не сретох ниједног љекара, ни хуманисту… У свом ратном дневнику Све је било како не треба забиљежено је све и волио бих да га за живота објавим.

МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ИСПАО ОБИЧНА НАИВЧИНА

Извадио сам кључне податке из оптужнице генерала Готовине у Хашком трибуналу. Тамо пише: „Између 17. јула и 15. новембра 1995. године, Анте Готовина је дјелујући сам или у договору са другима укључујући предсједника Фрању Туђмана планирао, напао, починио или на друге начине помагао и подржавао планирање, припрему или извршење кривичних дјела која се терете у наставку за вријеме и након офанзиве Олуја. Анте Готовина је по чл.7 Статута међународног суда индивидуално одговоран за кривична дјела за која га терети оптужница. Они који су остали у својим кућама или се онамо вратили, у данима након офанзиве били су на крају приморани напустити то подручје због континуираног убијања, паљења, пљачке, шиканирања, терора и физичке тортуре пријетњама особама и имовином од стране хрватских снага. Кумулативни учинак тих противправних радњи био је депортација и расељавање крајишких Срба широких размјера у БиХ и Србију. Процjењује се да је ријеч о 150.000 до 200.000. Хрватске снаге су у овом периоду противзаконито лишиле живота најмање 150 крајишких Срба стријељањем, спаљивањем и пробадањем (клањем). Такође, палили су и безразложно разарали читава села и куће. Општина Бенковац, у њој је уништено око 1.300 стамбених објеката у 14 села и засеока. Општина Доњи Лапац око 600 стамбених објеката у 37 села и засеока. Општина Дрниш око 750 стамбених јединица и 29 села и засеока. Општина Грачац око 700 стамбених јединица у 40 села и засеока. Општина Книн 3.000 стамбених објеката у 83 села и засеока. Општина Кореница око 4.700 стамбених објеката у 52 села и засеока. Општина Обровац око 200 објеката у 7 села. Општина Шибеник око 250 стамбених објеката у 8 села. Општина Сињ око 600 стамбених објеката у 14 села. Општина Задар око 130 стамбених објеката. Укупно у 10 општина попаљено и безочно бачено 12.230 стамбених јединица (кућа) у 279 села и засеока.”
Ово су подаци из оптужнице коју је састављала мађународна заједница и који су ублажени. По Туђману страдало је 420 војника, око 5–6.000 напустило територију. Све је одлучено на Брионском декрету. Милошевић је до краја био наиван. Само је он могао да повјерује у Туђманов приједлог – предложио да Хрвати протјерају становништво 10–15 км у Републику Српску, да оборе Мартића, па да их онда врате кућама.

  • Каква је била ситуација у вријеме Бљеска?

– У плану за одбрану Западне Славоније било је предвиђено да у случају напада Војска Републике Српске ангажује двије–три бригаде. Тим планом је било предвиђено да се ангажују наше јединице из 39. корпуса. Неколико недјеља уочи Бљеска у Бањалуци сам се састао са генерал- потпуковником Момиром Талићем, који је тада био командант Првог
крајишког корпуса. Затражио сам да обиђем бригаде које су предвиђене за испомоћ. Он ми је рекао да ће се те бригаде мобилисати тек кад се изврши напад и да јединице не постоје. Знао сам да је за формирање батаљона потребно бар 5 дана и то сам му и рекао, али је он одговорио да не може ту ништа да уради, јер има такво наређење. Након разговора са Талићем било ми је јасно да је ситуација лоша. Хрвати су план и одлуку да нападну Западну Славонију донијели у децембру 1994. године. Кад је дошло до напада ни Војска Југославије ни Војска Републике Српске нису прстом мрднуле и епилог је познат – српски народ је протјеран. Очекивало се, а и ја сам вјеровао, јер сам био на сталној вези са Генералштабом да ће Војска Југославије пружити помоћ. Надао сам се да постоји неки план и замисао који се не могу открити. Међутим, тек касније сам, боравећи у Хашком суду имао прилику да чујем снимак разговора између начелника Генералштаба Перишића и Слободана Милошевића који је вођен у 10 часова 1. маја 1992. године. Тог јутра нападнута је западна Крајина.

  • Шта је речено у том разговору?

– Милошевић пита: „Генерале, шта има ново? ” Перишић му одговара: „Господине предсједниче, оне наше будале тамо…” Укратко из тог разговора схватио сам да смо сви ми, официри Војске Републике Српске Крајине – будале.

ЛЕГИЈА ЈЕ БИО ЧОВЈЕК МУП-а
  • Какав је био однос са Фикретом Абдићем?

– Фикрет Абдић је основао област западна Босна у којој је представљао власт. Имао је своју војску и ми смо му помагали. Операција Паук је била заједничка операција Републике Српске и Републике Српске Крајине да успоставе Аутономну покрајину Западну Босну, која је била савезник Срба. У прољеће и љето 1994. године Влада у Сарајеву је напала Западну Босну. Абдић се обратио за помоћ Слободану Милошевићу да му помогне да поврати Велику Кладушу. На основу њиховог договора формирана је оперативна група Паук. Припаднике Абдићеве војске у Слуњу су обучавали инструктори Државне безбједности Србије. У командном кадру операције Паук били су генерал СВК Миле Новаковић којег је касније требало да замијени начелник ГШ ВРС Манојло Миловановић. Цијелом операцијом су руководили шеф СДБ Јовица Станишић и његов замјеник Франко Симатовић. Њима подређени заповједници тактичких група били су Абдић, Милорад Улемек Легија и Радојица Божовић, пуковник Државне безбједности Србије.

  • Да ли сте имали контакте са Легијом?

– Легија је био дио оперативне групе Паук. Ја сам имао прилике да га ту упознам и да се састанем са њим. Када говоримо о том времену на мене је оставио повољан утисак. У сваком разговору који је вођен веома се природно понашао и неспорно је био човјек МУП-а.

  • Ко се тада супротставио Хрватима?

– Бројно стање 18. корпуса у том тренутку чинило је 2.773 лица. Међу њима је било 291 официр (5,7%), 506 подофицира (9,9%) и 1.976 војних обвезника (84%). На лицу мјеста у тренутку напада било је свега 59 официра. Током акције погинуло је 49, рањено 85, а нестало 526 војника. Не треба занемарити податак да је дезертирало 1.169 лица. УНПРОФОР је био обавијештен о нападу хрватске војске 24 часа прије него што је почела агресија. УНПРОФОР се склонио и тиме постао директни саучесник у масакру српског народа. Звјерски је поубијано више стотина Срба. Највише је међу убијеним било жена и дјеце. По ријеци Сави плутало је на десетине тијела, српских лешева, као и 1941. године. У околини Пакраца опкољено је око 6.000 Срба. Хрватска војска је ушла у Јасеновац и завијорила се шаховница као и у вријеме НДХ. У знак захвалности католичка црква направила је вјерски обред која је у еуфоричном весељу трајала два дана. Приликом Бљеска протјерано је српско становништво. Истјерани су из 280 села тзв. Мале Рашке. Свештенство и монаштво са епископом Лукијаном нашло се у избјеглиштву.

ГИШКУ СУ УБИЛИ ХРВАТИ, СВЕ ОСТАЛО ЈЕ ПУКО НАГАЂАЊЕ
  • Каква је била улога Ђорђа Божовића Гишке?

– Гишка заслужује велико поштовање. Њега је послао МУП Србије. Он је направио одред у коме је било 200 затвореника са обећањем да ће им казна бити скраћена или опроштена. Њега је Вук Драшковић (зло)употребио, јер је преко Гишке хтио да створи српску војску у којој би он имао главну улогу. Бавио сам се пуно добровољцима. Написао сам књигу која носи назив Добровољци су гинули за спас српскога народа. У њој сам навео поименично 1.500 погинулих добровољаца са описом мјеста и начина страдања. ЈНА је била веома резервисана према добровољцима. Она је примала добровољце у свој састав и према тим добровољцима се односила како треба. Међутим, ови други добровољци који су се појављивали одговарали су свом команданту који није био под контролом ЈНА. То је доста наглашавано и у извјештајима.

Надгробни споменик Ђорђа Божовића Гишке на Централном гробљу у Београду

  • Било је много спекулација у вези са Гишкином погибијом. Каква су Ваша сазнања?

– Гишка је стварно страдао од хрватске руке. Све друго су нагађања. Гишка је учествовао у нападу и он је са бока, са неког чардака погођен. Часно је погинуо. Нећу да се позивам на мајку, јер она није била тамо, али вјерујем Сими Дубајићу који је био тамо. Њега иначе сматрам најчеститијим човјеком кога сам срео. Захваљујући њему и мајци покојног Гишке написао сам књигу у којој је све објашњено. Нажалост, то је једна од мојих неодштампаних монографија. 

  • Да ли сте имали нека сазнања зашто тада није помогла Војска Републике Српске?

– То није дозволио Радован Караџић. Када је пала Западна Славонија у Бањалуку је ушло 80 цистерни горива. То гориво није слао Милошевић. То је била награда што се није интервенисало. Вијест да је нападнута Западна Славонија јавили су пред крај дневника на РТС. Причала ми је Смиља Аврамов да је изашла испред Дома војске и Народног позоришта и да се ту самоиницијативно окупило педесетак људи. Пришао јој је милиционер и одвео је у станицу милиције гдје јој је неки шеф запријетио да не смије ту да буде. У Београду није било дозвољено ни да се протестује.

  • Послије Олује одржан је протест на тргу у Београду на коме су говорили лидери опозиције.

– Молим Вас да ми не помињете Коштуницу и Тадића. Њих двојица су прихватила све што се од њих тражило да би на крају Србија добила – ништа.

ВОЈСКА И ПОЛИЦИЈА СУ СЕ БОРИЛИ ПРОТИВ ИСТОГ НЕПРИЈАТЕЉА

фото: wikipedia.org

И припадници полиције и војске Републике Српске Крајине су били у истом положају, на истом простору и борили су се против истог непријатеља. Међутим, неко је прописао да дневница тадашњег војника, зависно од чина, буде између 17 и 30 динара, док је на другој страни дневница припадника МУП-а – 400 динара. Људе ништа не боли тако као неправда.

  • Хрвати су били у офанзиви.

– Хрватска војска није само дејствовала у оквиру граница Хрватске, већ је офанзивно дејствовала на простору Босне и Херцеговине. Јуна 1992. године под командом Јанка Бобетка у Долини Неретве је побијено, разорено и протјерано све што је српско. Минирана је православна црква и спомен-костурница у Пребиловцима чије је темеље уочи грађанског рата освештао патријарх Павле. Из овог дијела Херцеговине протјерано је скоро 50.000 Срба и поубијано више хиљада људи. Хрватске оружане јединице су 30. марта 1992. године прешле преко ријеке Саве и са муслиманима починиле масовне злочине геноцидног карактера над српским цивилима у Сијековцу код Босанског Брода. Жив је спаљен Новак Душана Секулић. У њега су испалили 7 метака. Дан касније Хрвати и муслимани су у Сијековцу убили још 51 Србина. Десет Срба се води као нестало. Босански Брод је од Хрвата био окупиран 8 мјесеци, за то вријеме убијено је 500 Срба. Из масовне гробнице ексхумирано је 286 тијела Срба, приближно толико је на списковима за којима се трага. На простору Босанског Брода подигнуто је више од 10 логора у којима је било највише жена, дјеце и стараца. У логорима је држано више од 2.000 људи. Са Србима у логорима били су и Роми. У мају ‹92. године у Босанском Броду заустављена су четири аутобуса са Ромима из Сребренице, Жепе и Скелана. Међу 215 Рома било је 115 дјеце. Сви су изведени из аутобуса и поубијани. Из једног аутобуса поубијани су сахрањени у једну гробницу у Сијековцу која је откривена у августу 2004. године. У гробници је било 59 скелета, од тога 19 дјечијих.

АРКАН НИЈЕ УВАЖАВАО КОМАНДУ ГЕНЕРАЛА МИЛЕ НОВАКОВИЋА

фото: снимак екрана / Youtube

  • Како бисте описали Арканову улогу?

– Аркан није уважавао команду генерала Миле Новаковића. Он је био у служби државне безбједности Србије. Имао је изванредне војнике према којима је био веома строг. Имао сам прилике да чујем свједочења у којима се описује да их је Аркан за баналне ствари сурово кажњавао. Међутим, морам да истакнем да сам након завршетка рата обилазио чланове 480 породица војника из Србије погинулих у Републици Српској Крајини. Међу њима је било и 12 породица војника страдалих под Аркановом командом. Он се искрено бринуо и значајно помагао те породице. Такву бригу нигдје нисам видио. Обилазећи породице погинулих дешавало се да се жена преуда, дјеца, у међувремену, постали своји људи, а погинули војник остао је само у свијести мајке која је остала жива иза њега. Обилазећи породице погинулих увјерио сам се да о њима нико ништа не брине, као да су били у лоповлуку, а не у рату. Иста је ситуација и са војним инвалидима. Неки од њих су оптуживани за саморањавања и лажирања.

  • Бавили сте се погинулим припадницима ЈНА. До каквих закључака сте дошли?

– Узео сам узорак од 2.000 погинулих припадника ЈНА. Међу њима је било 500 војника на одслужењу војног рока. Међу тих 500 војника било је 28 војника – регрута који нису напунили мјесец дана у ЈНА, а неко их је одвео на фронт и они су погинули. Зар то није злочин?! И данас се може утврдити ко их је послао на фронт. Кад сам то јавно изнио, почели су да ми пребацују да развијам мржњу. Кад ти то јавно каже министар, онда немамо о чему да разговарамо.

  • Колико сте написали дјела?

– Имам 32 објављене и одштампане књиге. Међу њима је Југославију није нико бранио, а врховна команда је издала, Книн је пао у Београду, Истина се не може сакривати довека. Писао сам и историјске прилоге Дринска дивизија, Церска битка, драгуљ ратне вештине. Међутим, имам 40 монографија написаних у рукопису које немам никакве шансе да објавим. На првом мјесту бих желио да се објави мој ратни дневник из 1994. и 1995. који сам писао на ратишту. На другом мјесту је монографија Војска Југославије, од настанка до нестанка 1992–2000. година. У њој су описане судбине генерала који су завршили на суду без икакве кривице. Тамо их је отјерала политика. Трећи важан наслов је Улога страног фактора у ратовима на просторима друге Југославије 1991–1999. година. Захваљујући страном фактору. Србија је и у миру окупирана земља. Веома је значајан рукопис Из дана у дан са путева 2006. године, поднаслов је Монографија као писмо генералу Ратку Младићу у Хаг. Ту сам сакупио све чињенице како је у Србији јурен Ратко Младић и шта се све од њега тражило да се добровољно преда. Он је то одбијао. Знали су гдје је, али нису смјели да га ухапсе због народа. Сад сви чекају да умре у затвору, јер немају зашто да га осуде. Да нисам све записивао сматрам да би ми живот био скроз празан и промашен.

  • Мислите ли да народ не зна истину ?

– Страшно је опасно злоупотребљавати ријеч народ. Кад год неко покушава да лаже и краде позива се на народ. Од времена хришћанског раскола никад није било лако бити Србин. На нама је да будемо то што јесмо. Онај ко се одрекао предака тај Србин никад није ни био. Историја нас је научила да некад није довољно супротставити се онима који су непријатељи. Неопходно је борити се са самим собом и окружењем којим је завладао неморал. То је далеко тежа борба. Србина нема без православља.

 

СЕКУЛИЋ У ХАГУ ОТКРИО ДОКУМЕНТА КОЈА САДРЖЕ ШОКАНТНА САЗНАЊА

Момчило Перишић: Пред српском јавношћу створити слику да припадници Војске Републике Српске Крајине нису хтјели да се боре, као главног кривца приказати Милана Мартића, народ третирати као жртву кога је Србија прихватила и спасавала!

  • фото: Време – број 585

    У јавности сте помињали писмо генерала Момчила Перишића, наводећи га као доказ за тврдњу да је Книн пао у Београду?

– Морам да Вас исправим, јер није ријеч о писму – то је документ који сам нашао кад сам био ангажован као експерт Хашког суда. И прије ишчитавања обимне докумeнтаристичке грађе за мене није било дилеме да је Војска Југославије по нечијем наређењу препустила Српску војску Крајине да пропадне без икакве помоћи.

  • Шта је тад био Момчило Перишић?

– Све вријеме док сам ја био у Републици Српској Крајини Момчило Перишић је био начелник Генералштаба Војске Југославије. Он је на ту функцију дошао на љето 1993. године и наслиједио је генерала Животу Панића. Jедно вријеме ми је био претпостављени кад сам заступао начелника управе. Био сам изненађен да он долази за начелника Генералштаба, јер смо тада имали одличан официрски кадар. Упркос томе, Перишић је постављен уз подршку Милошевића и тадашњег предсједника СР Југославије Зорана Лилића. Неколико дана уочи Олује Перишић је рекао: „Српска војска Крајине ће се успјешно бранити од 8 до 15 дана, а то ће донијети велике губитке војсци Хрватске што ће штетити њиховом имиџу. Побједа хрватске војске са неприхватљивим губицима у народу ће се изједначавати са поразом. Бомбардовање Загреба, Задра, Шибеника, Сплита и Карловца је неприхватљиво за Војску Југославије.”
Касније је промијенио причу и рекао: „Треба избјегавати отпор Српске војске Крајине дуже од 2 до 3 дана. ”

  • Шта је садржао документ који сте нашли у Хашком трибуналу?

– У њему су наведене и остале Перишићеве изјаве. Наиме, тамо стоји да је договорено „између Србије, Републике Српске, Хрватске, међународног фактора и одређених снага у Републици Српској Крајини да се без отпора и одбране напусти Република Српска Крајина уз претходну евакуацију становништва.  Хрватска војска неће спречавати евакуацију становништва и повлачење Српске војске Крајине.  Наложено је апсолутно мировање 11. корпусу у источном дијелу Републике Српске Крајине.  Гарантовано је апсолутно мировање Војске Југославије. Улогу посредника у реализацији договореног имају САД (Галбрајт, УНПРОФОР…).  Српска војска Крајине има право да понесе са собом што може и да то преда Војсци Републике Српске.  Пред јавношћу Србије, Републике Српске и свијета створити слику о кривици Српске војске Крајине која као није хтјела и била је слаба да се бори. За кривца и то јединог и најважнијег приказати Милана Мартића и Српску војску Крајине.  Народ третирати као недужан и жртву кога је Србија прихватила и спашавала.”

Требало је створити слику да Србија није могла да уради оно што су од ње очекивали Срби у Републици Српској Крајини. Милошевић је тражио од Мартића оно што је немогуће, тј. да издржи седам дана, а да ће он за то вријеме обезбиједити да свијет осуди Хрватску и заустави њену агресију. Милошевић је на тај начин очекивао да повећа свој имиџ миротворца. Милошевић је тражио да се забрани покретање Вуковарског корпуса у источном дијелу РСК и не дозволи бомбардовање хрватских градова.

ТРАЖИО САМ ДА НАС ИЗВЕДУ ПРЕД ВОЈНИ СУД
  • Како сте дочекани по повратку из Крајине у Србију?

– Кад сам се вратио у Србију отишао сам у Четврту управу да се поздравим са људима које познајем. Поподне у 17 часова, код мене кући, дошла су два пуковника која су ме обавијестила да су одмах након мог одласка дошла двојица безбједњака који су се интересовали шта сам причао. Након неколико дана начелник Генералштаба Момчило Перишић је уприличио састанак у Дому војске на Топчидеру. Тамо је својевремено одржан 5. Конгрес Комунистичке партије и сала може да прими око 1.000 људи. Он је сјео за радни сто, а сала је била пуна избјеглих их Крајине. Сједио сам у првом реду, а поред мене је био пуковник Милан Шупут, бивши командант Личког корпуса и министар одбране РСК који је на то мјесто именован три дана уочи Олује. Перишић нас је јавно нагрдио са тешким оптужбама да се нисмо хтјели борити, описујући нас као кукавице и издајнике. Устаје пуковник поред мене са питањем: „Шта сам могао да урадим за три дана од преузимања дужности? ” Перишић му је рекао: „Могао си да убијеш Милана Мартића.” Устао сам не тражећи ријеч и рекао Перишићу: „Господине генерале, најбоље би било да Ви све нас ставите под суд. Суд мора да нас слуша, а Ви нећете да чујете ништа шта ми кажемо.” А он каже: „Вама нисам рекао ништа.”

  • Како коментаришете ове потезе?

– Ово је класична издаја. Мени је тешко пало када смо се вратили из Крајине да су ме у Генералштабу називали издајником јер наводно нисам хтио да се борим. Прије неколико година дао сам интервју на једној телевизији и рекао све оно што причам и сада. Реакције на друштвеним мрежама биле су бурне, али посебно је била упечатљива она у којој је написано „да сам ја неки частан официр у Книну бих извршио самоубиство”. Сазнао сам ко је аутор коментара и направио сам запис о њему који ће бити објављен послије моје смрти. Покољења ће знати да је аутор тог коментара обично ђубре – и као Србин и као човјек. Многи су прижељкивали смрт крајишких официра, јер би то послужило као амнестирање од било какве одговорности Милошевића и свих других око њега.

КОНТРАДИКТОРНА НАРЕЂЕЊА

– Новосадски корпус је био најангажованија јединица у борбеним дејствима до ослобођења Вуковара. Касније се на том простору формирао 11. корпус, који је, по мом мишљењу, био најелитнија јединица Српске војске Крајине. Пошто је то раније била моја јединица, упадало ми је у очи да кад је био Бљесак и кад је била Олуја, њој је из Београда наређивано да не ступа у борбу. Ја сам имао прилике да напишем наређење које је потписао командант у коме се тражи да ступе у борбу, међутим, реакције није било. Кад је пала Република Српска Крајина у Београду сам срео команданта кога сам питао зашто се није прстом мрднуло. А он мени каже: „Ви наређујете напријед, а одавде ми наређују не мрдај”, и пита мене шта бих ја урадио. Нажалост, нема спаса ако врховна команда нареди другачије. Официру као једини избор остаје или да ћути и извршава наређење или да потпише оставку и сам се склони.

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА: ДРЖАВА МОРА ДА ПОМОГНЕ ПРОГРАМ ИСТРАЖИВАЊА СТРАДАЊА СРПСКОГ НАРОДА

Да би читаоци боље разумјели овај интервју, осјећам као људску обавезу да поставим питање „како се говори и пише о страдањима у рату припадника војске које су браниле Југославију и српски народ?”

Велики број појединаца који се бави страдањима у рату упорно ћути о ономе што сазнају. Један број повремено говори понешто из рата, а не пише и не биљежи ништа. Један број говори и пише, али умјесто историјских извора наводе своје субјективно мишљење и оцјене што не доприноси откривању истине и расвјетљавању трагедија. Такви обично изоставе оне сегменте за које су процијенили да могу да нашкоде српском народу. Присутан је организовани отпор да се проучавају узроци који су доводили до трагедије. Рад институција које су дужне да се баве трагедијама под строгом су контролом. Јавности се не може предочити права истина. Ако се и појави нека објективна књига појаве се кадрови који раде све да је дискредитују. Међу њима су најактивнији они који наслућују да би се о њима могла појавити истина.

Људима који ће изучавати Олују поручујем да се ништа није десило од 1991. до краја 1995. године, а да основ тога не чине дешавања из 12. и 13. вијека кад је дошло до подјеле хришћанске цркве на католичку и православну. Ништа се у овом вијеку неће десити, а да није наставак стања из завршених ратова на простору друге Југославије.

Онима који се баве проучавањем ратних дешавања до краја двадесетог вијека не треба да буде циљ да исправљају „криву Дрину” за вријеме свога живота. То је немогуће. Циљ треба да буде истраживање и запише за будуће генерације.

Имао сам прилику да запазим да је праћење и изучавање страдања српског народа, посебно у Хрватској, неорганизовано. Методолошки је кратког вијека, јер се изоловано проучава један догађај без довођења у везу са оним што је претходило и без процјена шта ће произвести у будућности.

Недостаје програм рада на изучавању проблема страдања српског народа, верификован на дугогодишње трајање. Потребно је уз озбиљну подршку државе окупити стручњаке и формирати квалификован орган који би руководио реализацијом истраживања програма страдања српског народа.

 

Извор: Српско коло, број 62 / април-мај 2021 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Meta Perar Reply

    Generale svaka Vam je na mestu.Nije mi žao govana koja su izdala Srpstvo.Miloševića, Lilića, Karađića , Perišića,Jovića.Ima ih još nemogu ih sve ni nabrojati.Zaslužili su mnogo više od onog što su dobili.
    Prodali su našu zapadnu braću za ništa ili za šaku dolara.gade mi se.

  2. србин Reply

    Да појасним,Страдање Срба је почело 1941 када су сарадници Енглеза организовали пуч против кнеза Павла,након чега су Срби ван Србије масовно убијани.То је истина,која се данас дан настањља страдањем Срба.

  3. Анонимни Reply

    DOSTA ISTINE IMA,ALI FALSIFIKOVANJA NEKIH BITNIH DOGADJAJA I LAGARIJE NEVEROVATNO KAKO SE IMATI OBRAZ PA TAKO PISATI?SRAMOTNO MOJ GENERALE,NEMOJTE SEBE STAVLJATI U SRPSKU VOJSKU…VI OBRAZOVANI VOJNICI STE IMALI CINOVE,A HRABROSTI ,MORALA I OBRAZA,NAZALOST VELIKA VECINA VAS NIJE IMALA…CAST POK.SLAVKU LISICI I POK.VESELINU VUKOVICU,kao i kapet.fregate Radisi Vasiljevicu,a Svi VI na celu sa Mladicem stidite se i sram da vas bude..Gosp.generale pisete o izvlacenju naoruzanja i one bitange Perisica,moji dobrovoljci i ja smo to radili,a vi nemate pojma kako se to odradjivalo..
    Mozda Vam Tripko Cecovic diktirao izvestaj,bitanga koji nas nagradio sa vojnim sudom u Bgd,zato sto smo nakon izblacenja naoruzanja i vojne opreme od nekoliko miliona tadasnjih dojc.maraka…Itd..
    Ima nas jos zivih svedoka kako ste komandovali(ne samo vi)Mladic kad preuzeo duznost 1991.kada je poskidao srpske zastave u Golubicu i postavljao jugoslovenske i pred nas dobrovoljce dosao sa petokrakom-naravno da je bio izvizdan od vukova sa vucjaka i nas Somboraca,a jadni srpski teritorijalci iz Kninske krajine su morali da nose petokrake kao i vi generale srpski.
    Zbog svega toga izdaje vec krajem 1991.mi srbi smo odradili izvlacenje oruzja i bitange Perisica i rastali se Cecovicevom kamarilom,(Cobovic, Dragicevic i sl.).
    Otisli smo kad sam na vojnom kamionu podigao ceradu i video opljackanu belu teh.iz Drnisa kojeg smo mi oslobadjali i pitao sam jednog kao sto ste Vi sta je to..?Da li smo bitange i lopovi ili vojska i tog momenta sam pokupio moje iz Donjih Ceranja i napustili Vas JNA -se da komandujete i pljackate nase neprijatelje i prijatelje…Da napomenem i to kada sam dosao u Knin kao dobrovoljac,“kao pravi Srbin doneo sam nasoj braci „miloste“ u vidu 50 tona brasna i lagerovao ga u Kistanju,gde oni koji su primali nisu mojim vozacima skuvali kafu,a naravno ni meni kao darodavcu…Ipak smo popili kafu u kafani u Kistanju i tog dana sam upoznao Simu Dubajica,cestit covek..
    Pozdrav generale,da se mene pita sve vase izvestaje bi dao da se spale i naravno vase knjige…Trebalo bi da se stidite a ne da se reklamirate
    Svi ste se materijalno zbrinuli,a mi srcani ostali smo slomljenih ledja od nosenja vaseg naoruzanja i vas generala.pozz
    😍

Оставите коментар