НАСЛОВИ

Црква Светог Трифуна у Прерацима: Знате ли које братство у Херцеговини највише слави заштитника винограда?

  • У селу Прераца, надомак Билеће у Херцеговини, на граници према Црној Гори, у вијекове стоји једна камена црквица са звоником „на преслицу“. Но по томе није посебна. Посебна је јер звони и моли у славу Светог Трифуна, љекара, мученика за хришћанску вјеру.

Црква Св. Трифуна

 

И Трифун је рођен 232. године у исто тако малом селу, Кампсади, у области Фригијa у Малој Азији.
Не знам да ли у његовом родном селу још има хришћана и цркве у његову славу (то је данас град Лапсеки у близини Дарданелског мора, Турска) но ова једна у Херцеговини, памти га.

Данашњи храм Светог Трифуна у Прерацима подигнут је 1927. године на темељима старе и мање цркве. Током обнове нађен је запис на камену о ктиторству братства Ђурица. Тај запис и мали звоник уграђени су у нову цркву као знак нераскидиве везе са онима који је подигоше.

А подигоше је у страшна и јуначка времена моји чукунђедови који дођоше у Херцеговину из дурмиторског краја бјежећи од турске похаре. Херцеговина би тада сва опустјела и опустошена. Сво њено старо становништво иселило се ка Далмацији и Лики, а оно што је остало „истурчило“ се или кулучило на турској земљи. Настанише се у Прерацима и подигоше камену цркву свом свецу, Светом Трифуну.

Гдје су примили завјет славе овог свеца не знамо, вјероватно негдје у старом крају куда су пролазили каравански путеви Которана јер управо су Которани мошти Светог Трифуна откупили и донијели у Котор, посветивши му град на старање. Пошто је Свети Трифун заштитник винове лозе и виноградара породице тог еснафа су га и прихватале за заштитника као и села у виноградарским жупама.

Но знамо да су моји преци у Црну Гору избјегли са Косова и Метохије послије страшног боја. Сви мушкарци су изгинули, а жене, дјеца и понеки младић бјежећи од ропства дођоше у крајеве око Дурмитора. Ту и осташе до новог збјега према Херцеговини.

Памти један љетопис који сам прочитао у Мркоњићима, родном селу Чудотворца Василија, да су у Прерацима живјела четири брата Ђурице који су славили Светог Трифуна и подигли му цркву на славу. Пошто су одбијали да плате турски порез у село дође бег из Херцег Новог на чијем су посједу живјели. Они га тада посјекоше.

Због велике турске освете која је пријетила цијелој породици морали су опет бјежати. Тројица браће тада одлучише да се врате на стару косовску земљу, а четврти се склони у Дабарско поље код беговске породице Љубовића којој је учинио велико доброчинство. Остао је код Љубовића као лични беговски берберин и добио на поклон комад земље.

Његови потомци у каснијим вијековима разгранаше се као гране младог бријеста, а њихови синови опет оставише своје младице и откупише сву земљу Љубовића населивши цијелу сјеверну страну Дабарског поља које је иначе дугачко око 20 километара. Ту су и данас као најбројнија породица у Херцеговини која слави Светог Трифуна, великог Божијег љекара од кога су демони дрхтали.

И на крају, у стара времена Херцеговина је на овај дан била под великим снијеговима и сви би путеви били затрапљени тако да је био обичај да нам гости долазе и по неколико дана раније.

У Дабарском пољу од тих давних времена остала је шаљива пјесма коју су славари слатко пјевали, а која свједочи о нераскидивој вези породице Ђурица и њених огранака (који се по синовима назваше Лучићи, Мишковићи, Којовићи, Ћупине) са Светим Трифуном.

„Бога моле бабе од Ђурица,
Да им падне снијег до гузица,
Да не дође нико од званица,
Да остане пита и погача.“

Нема више снијегова.
Или се нико не моли или Свети Трифун неће да чује.

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
  1. MILOVAN Reply

    Poznato je i to da su stanovnici Dabra, bratstvo Đurice i njima srodna bratstva, te davne 1928. godine, pomogli izgradnju sadašnje crkve.

  2. Goran Djurica Reply

    Iz ove price saznao sam jos vise o svojim korjenima, na koje sam ponosan. Otac mi se samoinicijativno iz Dalmacije preselio u BiH jos prije rata, a ja sam rodjen u BiH, tako da se izgleda spontano vracamo odakle smo potekli 🙂 Jako poucan tekst. Zahvaljujem autoru!

Оставите одговор на Goran Djurica Одустани од одговора