НЕДА ГУДЕЉ: Можда Ви, ђаконе Рајковићу, не знате ко сте, али требињска дјеца немају дилему!

  • Поводом текста ђакона Бранислава Рајковића под насловом „Требињци или  Гадаринци, Ко смо ми?“ који однедавно кружи по друштвеним мрежама, дужна сам да, као рођена Требињка и вјероучитељ Православне вјеронауке, дам одговор драгом ми ђакону, а такође и мојим ученицима који су тражили од мене објашњење, јер их је ђаконов текст збунио, а можда неке и навео на погрешно схватање.

Ђакон Бранислав Рајковић и Неда Гудељ (фото: Срђан Чабрило и снимак екрана Херцег ТВ)

Драги ђаконе, сам почетак наслова Вашег текста: „Требињци или Гадаринци…“ споран је. Зашто?

Ви на почетку текста објашњавате ко су Гадаринци, па пишете:

„Гадара је један од градова некадашњег Декаполиса, а у данашњем Јордану, у којем је Христос, према новозавјетним свједочанствима, излијечио једног или двојицу бјесомучника, протјерујући демоне из њих у крдо свиња, да би се потом то крдо сурвало у оближње језеро. „А, кад видјеше свињари шта се десило… мољаше га сви народи из околине гадаринске да оде од њих…“ (Лк. 8,26-39). Због овог догађаја, Гадаринци су били обузети страхом великим, вјероватно и због самог присуства чудесног незнанца (намјерно подвлачим незнанца), али првенствено због бојазни да би он могао да угрози и остали њихов иметак, упркос несумњивом доброчинству, које је учинио њиховим суграђанима али и њима самима, које су по свој прилици бјесомучни угрожавали“.

НЕУМЈЕСНО ЈЕ ПОРЕДИТИ ТРЕБИЊЦЕ СА ГАДАРИНЦИМА

Ваше тумачење редова из Јеванђеља ни по чему није спорно, али је спорно поређење Требињаца, великом већином православних хришћана, који су примали хришћанство још од првих вијекова, и који су коначно сви били крштени радом Светих Словенских учитеља Кирила и Методија, Требињаца чији су коријени усађени у земљу епархије која је основана 1219. године од стране Светог Саве, Требињаца који су вјековно својим животима и крвљу бранили Христа и Православно хришћанство на овим просторима – поређење, дакле, Требињаца са Гадаринцима, који нису примили Христа због бојазни, како и сами рекосте, да би Он могао да угрози њихов иметак, у најмању руку неумјесно је, а поготово што то поређење долази од православног свештеника.

Даље у тексту наводите:

„Протеклих дана у Требињу, гледао сам како власник и његови упосленици у кафетерији у приземљу наше зграде, сладоледом подмићују дјецу од десетак и више година, подстрекавајући их да шутирају лопту у зидове и стакла наше зграде, само због тога што, упркос тим бахатим корисницима простора којег смо власници (видим, овдје сте јако забринути за Вашу имовину), а који су у спрези са градском инспекцијом и/или управом… (Значи, нисте сигурни са ким су, а стим ни да ли су у спрези са градским властима, али ипак јавно прозивате „бахате“ и запослене у кафетерији. Моје мишљење је да извор рекла-казала никако не би требало да буде вриједан пажње једном православном свештенику)… покушавамо да очувамо ред и мир, нарочито наших старијих комшија. За све то вријеме, док неријетко уз богохулне провокације, поред ових кафеџија пролазимо као поред бјесомучника, други људи из сусједства, па чак и родитељи те дјеце најчешће се не обазиру, не обраћајући пажњу ни на могућност да би ускоро та њихова и наша дјеца, подмићена нечим много мање слатким од сладоледа, могла да раде неке много горе ствари него што је узнемиравање људи и уништавање имовине лоптом.“

ХРИСТОС НАС ЈЕ УЧИО ДА СЕ НЕ ПРОПОВЈЕДА САМО РИЈЕЧИМА ВЕЋ И ДЈЕЛИМА

Драги ђаконе, зашто пролазите поред „бјесомучних“ кафеџија?

Зашто се не угледате на Христа Спаситеља, који је проповиједао не само ријечима, већ и дјелима. (Зар угледати се на Христа није свештеничка дужност?) Мој Вам је савјет да се зауставите и поразговарате са тим људима као и са том дјецом (ако сте пробали па не иде… будите упорни), да се, прије свега, свакодневно помолите за њих, а не да их разапињете по друштвеним мрежама, јер смо и сами склони да окривљујемо свакога који чини гријех, не мислећи, да и ми сами често гријешимо, можда не по злој вољи, већ подстицани некаквом мрачном злом силом која може да утиче на нас, па с тим и ми сами треба да се запитамо да нисмо својим понашањем навели другога на гријех.

Но, идемо даље са Вашим текстом, гдје наводите:
„Недавно се, пак, у нашем граду, са својом породицом појавио један човјек(!), по иману Џефри, који је по свему судећи по свом религијском опредјељењу протестант-баптиста. Протеклих дана за извјесну своју организацију изнајмио је и простор недалеко од наше зграде, гдје ће попут других хришћанских и нехришћанских заједница несумњиво проповиједати своја увјерења, при чему је имао потребу да се јави и нашем владики.“

КО СУ БАПТИСТИ?

Прво, ђаконе, чему(!) ускличник? Није ваљда да желите да скренете пажњу на то да Требињци не праве разлику између човјека и других Божијих створења! Друго, спомињете господина Џефрија, који је, како кажете, по свему судећи по свом религијском опредјељењу протестант­-баптиста. За разлику од редова с почетка текста, гдје нам подробно објашњавате ко су Гадаринци, сад случајно, или намјерно, заборављате да нам објасните ко су баптисти.

Знам да Ви, као и ја, добро знате ко су баптисти, али због мојих ученика, а и оних који нису упознати са хришћанским деноминацијама, имам потребу да напишем неколико реченица о њима. Иако припадају Савјету цркава, баптисти су организација унутар протестантизма, која се спомиње тек почетком 17. вијека.

У нашим крајевима баптисти су се појавили крајем 19. вијека, а Баптистичка црква је након Првог свјетског рата у Краљевини СХС била законом призната вјероисповијест. Баптистичка црква у Хрватској одмах је, након капитулације Краљевине Југославије, исказала апсолутну лојалност Павелићевом режиму НДХ, а током Другог свјетског рата баптисти у Војводини сарађивали су са Фашистичким режимом, посебно са Гестапоом. Након пораза Њемаца велики број баптиста је емигрирао у Аустрију, Мађарску и Америку. Данас их највише има у Сједињеним Америчким Државама.

НЕ ПРИЗНАЈУ ПРАВОСЛАВЉЕ

Постоје велике разлике између Православних хришћана и баптиста-­протестаната. Баптистичка организација има двије врсте „службеника“ – проповједника и ђакона, који се постављају избором што значи да не прихватају било какав облик хијерархије. Иако Свети Апостол Павле пише:

,,Држите предања којима сте научени од нас било ријечју било писмом (2. Сол. 2,15)“, баптисти, као и сви протестанти, одбацују Свето Предање, то Богочовјечанско искуство Цркве, а с тим одбацују и учење Светих отаца као и светитеље, наше заступнике пред Богом (Исус Христос је Једини посредник између Бога и човјека), и поред тога кажу да они вјерују само Светом Писму.

Била би велика грешка, ако им повјерујемо да они, заиста, вјерују и у Свето Писмо, јер га они не тумаче апостолски, из вјековног искуства Цркве, него сваки од њих свој лични ауторитет ставља изнад Апостола, изнад Цркве и изнад историје. Баптисти не поштују Богородицу и иконе, и одбацују Свете тајне: покајања, исповиједања, причешћа… а вјерују да се особа мора крстити у доби када може самостално доносити одлуку која се тиче њених вјерских увјерења.

Не можемо, а да не примијетимо да у томе постоји рационална мисао тј. смишљеност, јер онај који је одрастао у баптистичкој породици у којој родитељи редовно обављају вјерске обреде, мало је вјероватно да ће донијети други избор до оног да се крсти као баптиста.

Даље, наводим пасус из текста: „Православни одговор на основне заблуде протестаната“, протојереја Павла О’Калахана, православног свештеника из Америке, који каже да протестанти (баптисти, пр. аутора) не признају видљиву Цркву, па наводи: „Протестанти не признају Православну Цркву која је и данас идентична са Апостолском Црквом, која је уништила старе јереси, као што су гностицизам и аријанство, објавила канон Светог Писма, дефинисала велике истине хришћанског учења о Светој Тројици и о божанској и људској природи Господа Исуса Христа. Историјска линија Цркве јасно и без прекида се протеже од личности Господа Исуса Христа директно до нашег времена. Без основа је свака тврдња да је Црква невидљива. Зар су помјесне Цркве које су Апостоли основали биле невидљиве? Је ли Библија настала ван историје? Нису ли велике јереси поражене у историји, од стране историјске Цркве? Дакле, истина је у томе да је Црква видљива и да има своју историју (за историју се не вежу они који је немају, пр. аутора), и она је истовјетна са данашњом Православном Црквом.“

То су само неке од странпутица баптиста, а какав је у стварности морал баптисте, мимо прокламованих начела, можда најбоље свједочи примјер бившег америчког предсједника Била Клинтона, који је својевремено одбио да служи војску и учествује у рату у Вијетнаму, да би у првом предсједничком мандату издавао наредбе за бјесомучно бомбардовање цивилних и војних циљева у Ираку, Сомалији, Хаитију, Републици Српској и СР Југославији.

КО ЋЕ ПОХАЂАТИ БАПТИСТИЧКУ ШКОЛУ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА  “СИРОТОГ” ЏЕФРИЈА?

Сад се враћам на Ваш текст, ђаконе, гдје кажете да је Џефри, по религијском убјеђењу баптиста, за извјесну своју организацију изнајмио простор поред ваше зграде, заборављајући да нагласите да се тај простор налази и поред Школског центра гдје многе генерације требињских средњошколаца похађају наставу. Поставља се питање да ли је случајно простор изабран баш поред Школског центра, и да се баптистичка школа „енглеског језика“, и поред средњошколских професора енглеског језика и, већ познатих и признатих, школа страних језика, Церовца и Кембриџа, отвара баш поред Школског центра и то управо сад, када почиње школски распуст и када средњошколци имају доста слободног времена, гдје ће, како наводите у Вашем тексту, попут других хришћанских и нехришћанских заједница несумњиво проповиједати своја увјерења.

Не могу, а да се не осврнем на реченицу из вашег претходног текста: „…други људи из сусједства, па чак и родитељи те дјеце најчешће се не обазиру, не обраћајући пажњу ни на могућност да би ускоро та њихова и наша дјеца, подмићена нечим много мање слатким од сладоледа, могла да раде неке много горе ствари него што је узнемиравање људи и уништавање имовине лоптом.“

Да ли се ова реченица односи само на „бахате“ кафеџије и њима сличне, а не и на „сиротог“ Џефрија, како га назваше неки Ваши истомишљеници. Ако се то не односи и на њега онда испаде да је за Вас, једног православног свештеника (бар то свједочи мантија коју носите), страшније то што дјеца туку лоптом од зид зграде гдје Ви живите, него што Џефри Џонс проповиједа своја неправославна увјерења.

Овај пасус завршавате ријечима: ,,..при чему је имао потребу да се јави и нашем владики.“

Ко нема потребу да се јави нашем владици?

И Ви и ја знамо да га је владика примио као што је примио свакога ко има било какву потребу, али, драги ђаконе, заборављате да кажете да је то било прије неколико година и да тада није било никаквог говора о отварању било какве образовне школе коју воде баптисти, тако да владика нема никакве везе са баптистистом Џефријем који је без његовог знања, а с тим и без његовог благослова, организовао школу „енглеског језика“.

Ђаконе, ако то нисте знали требали сте се распитати прије него што сте споменули владику. Зато није чудно што је ваш текст збунио средњошколце, јер из искуства знамо да изречена полуистина има горе посљедице него сама лаж, а поготово кад изречена полуистина долази од православног свештеника.

КАДА СТЕ ЧУЛИ ДА УЧИТЕЉИ УЧЕ ДЈЕЦУ КСЕНОФОБИЈИ?

Идемо даље са Вашим текстом:

„Међутим, за разлику од несумњиво лоших појава у нашем декларативно преовлађујуће православном окружењу, попут оне коју сам навео, сама Џефријева појава, и без неког нарочито доброг или рђавог дјела, мећу нашим суграђанима, а нарочито међу родитељима школске дјеце, па чак и неким учитељима …(овдје се осјећам прозваном зато и моја потреба за одговором на Ваш текст)… те самом дјецом изазвала је велику позорност, подозрење, па и узнемирење са назнакама да поприми озбиљније ксенофобичне обрисе, а можда чак и неке елементе линча“.

Питање које постављам лично Вама, ђаконе: Када сте присуствовали било ком часу гдје учитељи уче дјецу ксенофобији {мржњи према странцима) или да позивају на линч, било кога, па и Џефрија Џонса? Бојим се да је можда и у овом случају извор био рекла-казала, и напомињем да је полуистина штетнија него и сама лаж.

Овдје желим да нагласим да мени, као вјероучитељу требињске Гимназије, ученици неријетко доносе пропагандне листиће гдје се промовишу разне секте и неправославна учења, тако да је до мене дошао и пропагандни материјал овог баптисте и његове организације. Због тога често са мојим ученицима разговарам на ту тему и на све начине покушавам да им скренем пажњу на погубне посљедице лажних учења и секти. Надам се да и остали вјероучитељи разговарају са својим ученицима на ту тему (наравно примјерено узрасту), да не би дошли у ситуацију да нам ученици не разликују православне одоре од неправославних.

И на крају овог пасуса питање за Вас: Зар бригу родитеља и бригу учитеља, нарочито данас, назвати ксенофобијом?!… То ме наводи да помислим на малициозност са Ваше стране.

БРИГА О ИМЕТКУ

И ево долазимо до задњег пасуса Вашег текста гдје кажете:

„Без икакве алузије и илузије о поређењу ни овог протестанта, па ни нас, православних свештеника, са Христом у почетном еванђеоском опису, (пре)велики страх од једног незнанца (по други пут намјерно подвлачим незнанца), који обузима неке наше суграђане, док се истовремено не обазиремо на непочинства знанаца, а препуштајући се сваким другим страстима, ускогрудостима, па и превеликој бризи о иметку подсјећа на понашање Гадаринаца. Док, као самосвјесни и отворени житељи једног дивног града као што је Требиње, у суштини јесмо и треба да будемо свјесни не само опасности од хушкања, нарочито дјеце, на другог и другачијег, него да ту нашу дјецу треба да оспособимо, као што неријетко бива, да могу да живе и у Београду, и Новом Саду, и у Амстердаму, и у Лондону, и у Њујорку, гдје су људи попут нашег суграђанина Џефрија можда и у већини, а то опет нема нужно утицаја на нашу вјеру у Чудотворца с почетка ових редова.“

Иако на почетку овог пасуса, по мом мишљењу, врло невјешто ограђујете баптисту Џефрија, па и вас православне свештенике, у поређењу са Христом, већ у сљедећим редовима врло вјешто поредите незнанца Христа, са незнанцем Џефријем Џонсом. Да један православни свештеник пореди нашег Господа Исуса Христа, Који је учинио многа чуда и доброчинства, са баптистом Џефријем Џонсом, који није учинио „ништа“, у најмању руку је неприлично.

Даље, помињући ускогрудост, па и превелику бригу о иметку (у овом тексту видимо да се о свом иметку, сем Гадаринца, бринете једино Ви), поредите по други пут своје суграђане Требињце, православне хришћане, са Гадаринцима. Требињце који су, да поновим још једном, вијековима бранили Христа и Православно хришћанство на овим просторима, који вјековима живе са другим и другачијим, који су своју широкогрудост показали у задњем несретном рату, несретном за свакога, када су сачували сваки педаљ имовине својих суграђана друге вјероисповјести, што се не би могло рећи за грађане других градова са ових простора, поготово за грађане града из кога сте се недавно доселили у дивно Требиње. А дивно је управо због гостољубља Требињаца који свакога прихватају као свога, а то може потврдити и господин Џефри који већ годинама са својом породицом живи у нашем граду, а да му нико није рекао ни „потамо се“, и који ће вјероватно послије „завршене мисије“ мирно отићи из нашег града.

НЕ ТРАЖИТЕ ПРОБЛЕМ ТАМО ГДЈЕ ГА НЕМА

И у овом пасусу помињете хушкање дјеце. Поново питање за Вас: Ко? Гдје? и Кад?

Као неко ко годинама ради са младим људима, одговорно тврдим да је наша омладина најздравији дио „тијела“ нашег друштва. Можда Ви, ђаконе, не знате ко сте, али Вам тврдим да ће скоро сваки наш средњошколац, који може добити јединицу из било ког предмета, који може побјећи са часа, који може изгубити и школску годину – да ће 99% њих, на питање ко је и шта је, јасно и гласно рећи да су Православни хришћани, српске националности. (Можда управо то некима и смета, па зато шаљу своје мисионари да (пре)образују нашу дјецу.)

Тако да би, по мом мишљењу, послије свега што сте написали, било прихватљивије да умјесто што се питате: Ко смо ми, да поставите питање самом себи: Ко сам ја? А то да су наша дјеца способна да живе и у Београду, и у Новом Саду, и у Амстердаму, и у Лондону, и у Њујорку – то Вам тврди неко ко је живио и обишао све те градове које помињете, неко ко је годинама живио са другима и другачијима, не само у Требињу, већ и ван Требиња. И тамо „на Западу“ гдје сам годинама живјела, није било нити Православне цркве, нити Протестантске, нити Баптистичке или било које друге организације, али то нико није доводио у питање, нити је имао проблем због тога, јер је Шпанија изразито католичка земља, као што смо и ми православна. Зато, драги ђаконе, не дижите без потребе тензије и не тражите проблем тамо гдје га нема.

С надом да се Ваш одговор неће односити на то да нисам добро разумјела Ваш текст и Вашу поруку, и с надом да у Вашим молитвама помињете све Требињце који су својим животима и својом крвљу бранили Православно хришћанство на овим просторима, и с надом да ћете се јавно извинити свима онима које је Ваш несмотрен текст збунио, срдачно Вас поздравља,

Ваша, сестра у Христу,
Неда Гудељ

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар