• Доцент др Синиша Дучић специјалиста дјечије хирургије и дјечије ортопедије, својевремено студент генерације 1984 – 1989. Медицинског факултета Универзитета у Сарајеву, већ двије године на челу је највеће дјечије болнице у региону „Универзитетске Дечје клинике“ у Тиршовој Београд, која броји око 750 запослених.

На овој клиници ради двије и по деценије, а узевши у обзир и његово претходно искуство са „Педијатријске клинике Сарајево“ у којој је почео љекарску каријеру, специјализације на Хирургији у Ћуприји, затим усавршавања и стручно – научног рада, те немјерљиву посвећеност професији, слови за изузетног, не само љекара, него и човјека.

Доктор Синиша Дучић члан је Асоцијације Дечијих хирурга Србије, АО ТРАУМА АСОЦИЈАЦИЈЕ, Српске ортопедско – трауматолошке асоцијације и Европског удружења педијатријских хирурга. Упркос изузетним референцама, Требињци веома добро знају и да је др Дучић свакоме у невољи увијек доступан, било у требињској Болници са којом сарађује већ 15 година, било на позив на који се редовно јави. Хуманост и дјело, попут свог оца, чувеног педијатра професора доктора Војислава С. Дучића, знањем и широкогрудошћу и сам је наставио.

Врло радо се одазвао и нашем позиву да поразговарамо, како о његовом животном и професионалном путу, тако и о изазовима и стрепњама са којима се као руководилац Клинике у Тиршовој сусрео у јеку пандемије корона вируса у Београду.

• Јесте ли о професији љекара сањали и као дјечак и да ли је на тај избор утицала и чињеница да је ваш отац, такође био доктор? Јер, и ви сте попут оца изабрали рад са дјецом.

Рођен сам 1964. године у Дубровнику, а у Требињу сам живио до 1974. и након завршеног четвртог разреда основне школе преселио у Сарајево, где сам завршио основну и средњу школу и Медицински факултет. Од када памтим, желео сам да студирам Медицину и вероватно је на избор мог занимања утицало и то што је мој отац био доктор. Од малих ногу сам растао уз оца који је уживао у свом послу и увек ме усмеравао ка интелектуалном раду, на чему сам му неизмерно захвалан.

• Специјализирали сте дјечију хирургију. Како је радити са дјецом?

Љекарску каријеру почео сам на „Педијатријској клиници“ у Сарајеву. Почетком ратних збивања напуштам Сарајево, запошљавм се у „Хитној помоћи“ у Ћуприји, потом на хирургији и тада започињем специјализацију из дечије хирургије. 1994. године прелазим на „Дечју клинику“ у Београд. Са децом је лепо радити, они су најзахвалнији пацијенти. Њихов осмех, поглед пун поверења када им помогнете је нешто што мени много значи и никада не бих мењао рад са децом.

• С обзиром да сте радили и на „Педијатријској клиници“ у Сарајеву, чак и у првим данима рата, претпостављамо да вам рад у ванредним околностима није непознаница. Па ипак, како сте се снашли и какво је ваше искуство са вирусом корона, како вас лично као човјека, хуманисту, љекара, тако и уопште из угла начелника клинике?

Ово је потпуно ново искуство. Ја сам врло кратко радио у Сарајеву почетком ратних збивања. За време НАТО агресије радио сам на „Дечјој клиници“ у Београду као млад хирург. Корона пандемија је захватила цели свет, много тога се испочетка није знало о овом вирусу, наша сазнања су сваког дана све шира и боља. Сваки дан напредујемо.

• Како сте се уз редован посао носили и са одговорношћу ваше функције и како сте се организовали?

Налазим се на челу највеће Дечје болнице у региону, која броји око 750 запослених и имао сам велику одговорност, како према пацијентима и њиховим родитељима, тако и према здравственим радницима и немедицинском особљу и њиховим породицама. Оно што је добра околност је то да деца значајно мање обољевају од Covida него одрасли и лакша је клиничка слика. Са друге стране, дете које нема никакве симптоме може пренети инфекцију другим особама. Моји помоћници и ја смо одмах по појави првог случаја Covid инфекције у Србији, реорганизовали рад клинике. Спровели смо све мере да спречимо да нам инфекција уђе на клинику и да нам зарази пацијенте и здрвствене раднике.

• Које мјере сте спровели?

На улазу у клинику смо поставили термокамере које мере температуру. Пацијенти са повишеном температуром су преусмеравани на посебан улаз, као да су Covid сумњиви и ту би били прегледани од стране лекара који су имали прописну заштитну опрему. Поред тога, на улазу у болницу су пацијеннти тј. родитељи давали кратке податке да ли је неко био у иностранству, да ли је неко имао неку респираторну инфекцију и опет сумњиви пацијенти су упућивани на посебан улаз. Нико није могао бити на клиници без маске, како од запослених, тако и пацијенти и њихови родитељи. На улазима на клинику су се налазили апарати за дезинфекцију обуће и руку. Цело једно крило зграде, четири спрата, је одвојено за Covid сумњиве и потврђене пацијенте. У приземљу су биле амбуланте за Covid сумњиве пацијенте, на првом спрату је било одељење које је било предвиђено за најтеже пацијенте са Covid инфекцијом, пацијенте на респиратору као и остале. Једна операциона сала на другом спрату је издвојена и планирана за оперативно лечење позитивних пацијената као и covid сумњивих, а на последњем спрату је било одељење на које су смештани сумњиви пацијенти, док не стигну резултати теста.

• Да ли сте међу запосленима и пацијентима имали позитивних на вирус корона?

За цело време ванредног стања имали смо само три медицинске сестре позитивне на Covid 19, од којих се једна заразила кући од мужа, једна у иностранству и њих две нису радиле. Иимали смо једну сестру која је била позитивна, али није потврђено да се заразила на Дечјој клиници. Ни један пацијент се није заразио на нашој клиници у току ванредног стања, а имали смо два са симптомима који су нам се јавили. Један је провео три дана на респиратору и, након што је стабилизован преведен је у другу болницу и сада је кући. Други пацијент је са хематолошког одељења, и он је опорављен. Они се нису заразили на клиници. Врло сам поносан на моје помоћнике и мој рад што смо успели да сачувамо здравствене раднике у нашој установи.

• Како је уопште изгледао рад у ванредном стању под вирусом корона, посебно са сазнањем да имате позитивне пацијенте и особље? Јесте ли имали довољно лијекова и неопходне медицинске опреме?

Све смо уардили да спречимо улазак вируса у болницу и у томе смо успели, јер смо свакодневно контролисали сваки пријем у болницу, сваки оперативни захват. Стање заштитне опреме смо дневно контролисали. Није се могло десити да немамо заштитну опрему за наредних 10 дана. Апсолутно смо свега имали довољно, од лекова до заштитне опреме, а за медицинско особље био је обезбеђен превоз, како би могли да дођу на посао.

• С обзиром да се у Клиници којом руководите лијече и најтежи, малигни пацијенти, нарочито што су у питању дјеца, како је било радити у протеклом периоду, помагати свима њима, да ли је родитељима било дозвољено да бораве са дјецом?

Пацијенти оболели од малигних обољења су лечени као и пре пандемије, и њиховим родитељима је био дозвољен боравак уз децу. Наравно, предузимане су све мере да не дође до Covid инфекције. Поред тога, родитељима деце са посебим потребама је био дозвољен боравак уз децу.

• Да ли су се и на „Дечјој клиници“ у Тиршовој, попут других болница у региону, у ванредном стању примали само хитни случајеви, иако се радило о дјеци?

На дечјој клиници у току ванредног стања је значајно смањен обим рада, како оперативни захвати тако и рад у специјалистичким амбулантама. Што се тиче операција, оперисана су сва деца која су била хитна, поред тога и сва деца чије одлагање оперативног захвата је могло да утиче на лошију прогнозу лечења или погоршање болести. Такође, сва деца са туморима су оперисана без одлагања. Број специјалистичких прегледа је значајно смањен, амбуланте су радиле смањеним обимом посла, али нико није враћен кући а да није прегледан. Долазили су углавном хронични пацијенти са погоршањем болести, хитни случајеви и пацијенти са новооткривеним болестима.

• Колико је, упркос пандемији и ситуацији која је снашла медицинско особље, било важно и неопходно у датом тренутку остати човјек и бити хуман према свакоме једнако?

То је било јако важно. Није се смело дозволити да због постојеће пандемије трпе пацијенти који болују од других болести. Клиника је функционисала тако што смо лечили све пацијенте који су нам се обратили и строго водили рачуна да не дође до ширења Covid инфекције на клиници.

• Да ли је код вас лично било страха, који вам је био најтежи тренутак у протеклом периоду, јесте ли били изоловани од породице, о чему сте размишљали, чиме се водили?

Када водите болницу у којој ради 750 људи и у којој се лече деца из целе Србије, наравно да постоји малкице страха. Ја сам се бојао једино да нам вирус не уђе у колектив и предузели смо све мере да то спречимо. И спречили смо. Не кријем да сам врло поносан због тога. Одмах по проглашењу ванредног стања, изоловао сам се од породице, и ових дана сам се вратио кући.

• Какво је сада стање у Београду, у болницама и конкретно у клиници у Тиршовој у којој сте начелник? Враћате ли се полако у редовно функционисање?

Полако се враћамо у редовно функционисање, почели смо да обављамо редован оперативни програм, специјалистичке амбуланте раде повећаним обимом посла, али не темпом као пре ванредног стања.

• Када све ово прође по чему ћете памтити вирус корона? Да ли је то нека суза или неки осмијех, изгубљени пацијент или неко хвала од стране малих пацијената и њихових родитеља? Да ли вам се нешто у животу промијенило, да ли сте се ви промијенили?

Хвала Богу, нисмо изгубили нити једног пацијента за време ванредног стања, као нити једног здравственог радника. Памтићу ванредно стање по великом ентузијазму медицинских сестара и лекара, по њиховој храбрости, жељи да помогну пацијентима. Импресиониран сам ентузијазмом медицинских сестара које су радиле под пуном заштитном опремом и нису имале примедбе. Сестре и лекари, као и помоћно особље, сви су радили као један. Поносан сам на моје особље и могу вам рећи да су они хероји овог доба!

• Сарађујете са требињском Болницом и често послом долазите у град вашег дјетињства. Сходно обавезама, имате ли времена да у Требиње дођете и на одмор и постоји ли нешто што вам одавде увијек недостаје?

Последњих 15 година долазим у требињску Болницу у којој радим као консултант. Радим амбулантне прегледе, као и неке мање оперативне захвате, које могу извести у болници у Требињу. У Требиње долазим пет до шест пута годишње. Нигдје небо није плаво као изнад Требиња и то ми увек недостаје, као и брда која тај град окружују.

Маја БЕГЕНИШИЋ / ГЛАС ТРЕБИЊА