• Живећи у времену и друштву у коме су наставнички позив, као и опште образовање веома потцијењени готово сензационално звучи вијест да је један Херцеговац проглашен за једног од 50 најбољих наставника свијета. Ријеч је о др Данилу Ковачу, професору историје и латинског језика у бањалучкој Гимназији и доценту на Филозофском факултету.

Данило Ковач испред Саборне цркве у Требињу – Фото: приватна архива саговорника

На додјели најпрестижније наставничке награде на свијету – Global Teacher Prize у Дубаију Ковачу је додијељена титула амбасадора Свјетске награде за наставнике. Ковач који је своје образовање стицао од Подгорице до Сорбоне, у разговору за Слободну Херцеговину, истиче да је за ово велико  лично и професионално признање захвалан понајвише својим ученицима.

• Званично сте проглашени за једног од 50 најбољих наставника свијета у оквиру Свјетске награде за наставнике. Које сте критеријуме морали испунити да бисте се нашли на овој престижној листи?

– Постоји више селекционих кругова, будући да се на овај конкурс сваке године пријави више хиљада наставника из целог свијета. За ових десет година, колико се додјељује ова награда, пријавило се више од 100.000 наставника. Кандидати који уђу у ужи избор позвани су на интервју, који је за мене био изузетно занимљиво искуство. За ово такмичење бодују се различити наставни пројекти, али и постигнућа ученика, биографија наставника, претходне награде, визија образовања, друштвени ангажман ван учионице и многи други аспекти. Комисију која ме је интервјуисала занимали су и конкретни примјери како развијам критичко мишљење и креативност ученика, као и како интегришем климатске промјене у наставу и ваннаставне активности. Сваку од пријављених активности било је неопходно детаљно документовати. Моје идеје из области „наставе тешких тема“ добро су оцијењене, а методологију сам презентовао кроз популарне чланке, научне и стручне радове, као и обуке наставника. Осим тога, координисао сам више школских пројеката у музејима, организовао изложбе ученичких радова, водио школски плесни клуб и волонтерски годинама подучавао ученике и колеге стандардним и латино плесовима. Организовао предавања разних гостију из земље и иностранства у школи, а такође сам режирао неколико представа са историјском тематиком у којима су глумили моји ученици. Држао сам и предавања из историје на италијанском језику и активно учествовао у сарадњи наше школе са више италијанских гимназија. Са својом супругом, професорком биологије, организовао сам интердисциплинарни наставни пројекат посвећен климатским промјенама. Бити финалиста, односно амбасадор Светске наставничке награде, за мене значи велико лично и професионално признање, које првенствено дугујем својим сјајним ученицима.

• Да ли је на овој листи сада или претходних година било још Ваших колега из земље и региона?

– Прије мене на овој листи се није никада нашао ниједан просвјетни радник из Босне и Херцеговине. Такође, Хрватска и Црна Гора нису још увијек добиле своје представнике. Међутим, пласирало се неколико наставника из Србије током ових 10 година. Међу њима је Андреја Павловић из Смедерева, који је за потребе наставе на даљину снимио је неколико стотина иновативних часова математике, које на његовом каналу и данас прати хиљаде ученика. Професорица српског језика др Ивана Ковачевић, на оригиналан начин подстиче креативност и такмичарски дух ученика у јединственој београдској школи „Др Драган Херцог“ гдје се настава одвија у болничким и кућним условима. На овој листи је Катарина Вељковић, коју ћу надам се ускоро упознати, као и учитељица Жељана Радојичић-Лукић, награђивана ауторка више дјечијих књига и наставних средстава, те оснивач чувене Асоцијације најбољих наставника бивше Југославије.

• Образовање сте стицали од Подгорице до Сорбоне. Мада је то било у различитим периодима живота, да ли можете направити поређење система образовања у различитим земљама?

– Образовни системи на нашим просторима имају своје предности, али постоји потреба за њиховим унапрјеђењем. Образовање у већини западноевропских земаља припрема ученике као и студенте да се прецизно изразе писменим путем. Осим тога, често постоји већи број изборних предмета, па се ученици поступно усмјеравају ка својим интересовањима. За разлику од наших планова и програма, многе западноевропске школе имају интердисциплинарни приступ темама – што значи да се иста наставна тема сагледава детаљно и вишеслојно, из различитих углова, те кроз призму више наставних предмета. Такав приступ има своје предности и мане. Наши ученици имају шире опште образовање након завршене гимназије, те добру подлогу за већину студијских програма. Са друге стране, детаљно и вишеслојно обрађивање мањег броја тема, као што је то случај у појединим западно-европским школама, омогућава да академско знање не буде циљ само за себе, већ и подлога за остале образовне циљеве: критичко мишљење, медијску писменост, развој емпатије, лидерство и томе слично. На тај начин школа образује метод на који млади људи размишљају и формирају своје ставове. Такво знање утиче на начин на који ученици перципирају себе, свијет који их окружује, те сваку информацију коју добију на улици, у школи, породици, медијима. Ако говоримо о сегментима нашег образовања које треба унаприједити у том контексту, на првом мјесту је управо развој критичког мишљења.

СА ФИНАЛИСТИМА ИЗ СРБИЈЕ: Данило Ковач, Ивана Ковачевић и Андреј Павловић

• Докторали сте Риму на тему „Политички и дипломатски односи Италије и Независне Државе Хрватске”. Гдје сте обавили своја истраживања?

– Поред бројних објављених извора, те српске, југословенске, хрватске, италијанске и њемачке историографије, обавио сам истраживања у Централном државном архиву у Риму, више римских библиотека и пар мањих приватних колекција докумената. У Паризу сам истраживао у Дипломатском архиву, Меморијалу Де ла шоа, Америчком универзитету и Француској националној библиотеци. Такође сам истраживао у Војном архиву, Архиву Југославије, Хрватском државном архиву и Архиву Републике Српске. Имао сам срећу да ми ментор буде Масимо Букарели, највећи свјетски стручњак за италијанско-југословенске односе. Велику захвалност дугујем угледном српском историчару са Института за савремену историју, др Милану Гулићу, који ми је ставио на располагање своје раскошно историјско и методолошко знање, те био стручна и морална подршка током докторских студија.

• До каквих сте закључака дошли?

– Хрватске власти су прижељкивале су земљу која би била заиста независна, док су Италијани жељели своју марионетску државу. Међусобне односе покушавали су регулисати низом споразума који су у докторату детаљно анализирани. Инсистирање на већ договореним одредбама указује на то да њихови претходни договори нису поштовани. У многим од споразума се помињу и Срби. Осим тога, анализа ових преговора у историјском контексту омогућава вредновање дипломатских способности појединих италијанских и хрватских политичара, попут италијанског амбасадора у Загребу Рафаела Казертана, хрватског министра спољних послова Младена Лорковића, самог Анта Павелића те многих других. Приказан је италијански утицај на наизглед унутрашња питања НДХ као што је смјена више хрватских министара и дипломата, те оснивање и рад хрватског Сабора. Анализом бројних примјера и споразума оцијењен је њемачки утицај на италијанско-хрватске односе. Приказана су и превирања у Влади НДХ између њемачког и италијанског утицаја.
Рад такође указује на узроке због којих је Павелићев режим губио подршку ширих народних маса које су у ентузијастично пригрлиле хрватску независност. Међу њима је свакако била Павелићева политика према Италији, која је по мишљењу многих била превише попустљива. Италијански, хрватски, француски и њемачки извори говоре да је држава је огрезла у насиљу, криминалу и корупцији, што су осјетили многи грађани који не припадају прогоњеним групама. Павелићева пропагандна машинерија приказивала је ситуацију сасвим другачије, не пропуштајући прилику за ширењем србофобије. Италијански извори говоре потреби хрватских власти да уходе и оне интелектуалце у Загребу који нису били политички активни. Извјештаји многих италијанских дипломата говоре о све већем незадовољству у ширим народним масама које је узроковано различитим факторима, анализираним у докторату. Ово су само неки од закључака који су мени били занимљиви.

• Да ли се у Вашим истраживањима помињу злочини над Србима?

– Свакако! Мада су италијанске власти активно учествовале у цијепању и окупацији неадашње Југославије, њихова улога у НДХ била је вишеслојна. Међу италијанским војницима било је оних који су дјеловали инстинктивно и штитили српске цивиле од усташког насиља и геноцида. Чисто хуманим разлозима италијанске помоћи, које је несумњиво постојало, касније су се прикључили политички мотиви. У том контексту, поједине четничке групације постале су италијански ослонац у борби са властима НДХ које су жељеле да умање италијански утицај. Другим ријечима, благонаклон став Италијана према српским цивилима олакшао је успостављање контакта између италијанских војних власти и поједних четничких снага. Битно је нагласити да су италијанске војне власти више него цивилне подржавале сарадњу са четницима и биле вољне спашавати срске цивиле, што је детаљно анализирано. Чак је италијански амбасадор у Загребу пребацивао италијанским војницима претјерани „сентиментализам“. У том контексту видљива је расцјеп италијанских војних и цивилних власти. Такође се дешавало да су ставови и дјеловање појединих италијански команданти према Србима, а и неким другим питањима, били различити. Осим италијанских и неколицине њемачких, о усташким злочинима и природи усташког режима свједоче и писма вишијевског дипломате Жоржа Гејроа које сам обрадио у докторату. Политика насиља била је веома штетна за саме власти НДХ, будући да је умањивала њихов углед у очима италијанских а дијелом и њемачких савезника који је оцјењују као недостатак зрелости. Њемачке власти биле су свјене да је насиље приморало Србе на устанак који усташке власти нису успијевале контролисати. Борба са устаницима захтијевала је додатно ангажовање њемачких снага и ресурса које су им биле потребне и на другим фронтовима.

• Ваша супруга је такође дуго радила као професор. Како бисте оцијенили положај просвјетних радника у савременом друштву?

– У свијету у коме се највише врједнују материјална богатства, наставници се ријетко доживљавају као професионално успјешни људи. Самим тим је теже бити узор ученицима и увјерљиво преносити властите вриједности и љубав према образовању. Наставник који не ужива углед, тешко може мотивисати ученике да буду лидери и донесу позитивне промјене у земљама у којима живе. Просвјетним радницима је потребно пружити подршку за властито усавршавање и креативност. То може бити наставак студија, похађање добро осмишљених семинара, квалитетна путовања, развој духовности, укључивање властитих интересовања и хобија у своје часове. На тај начин би се могло спријечити професионално „сагоријевање“ које се често веже за нашу професију, а наставници мотивисали да ученицима дају најбољу верзију себе. Више свјетских влада доноси различите стратегије како да задрже просвјетне раднике који све чешће напуштају наставничку професију. Ово сасвим довољно говори о положају просвјетних радника у савременом друштву. Поштовање према нашј професији треба да буде један од друштвених приоритета, јер наставници обликују начин размишљања младих људи, утичући на будућност сваког друштва. Стога је велики значај наставничких награда, јер макар на кратко омогуће наставницима медијску пажњу, коју они могу искористити да пласирају своје идеје. Осим Светосавске награде, у нашем региону се додјељује и Награда за иновативне наставнике у Босни и Херцеговини, као и Српска наставничка награда „Просветитељ“ за коју осим наставника у Србији, могу аплицирати сви просвјетни радници који наставу изводе на српском језику.

Разговарао: Трифко Ћоровић