МИШО ВУЈОВИЋ: Од Ива Вране до Буљарица

  • “Коме је Бог злотвор, не треба му доктор”, тако је говорио врцави Иво Мартиновић, познатији као Иво Врана, особењак и блиски рођак последњег црногорског суверена, краља Николе Петровића. Иво Врана је био први декларисани хомосексуалац у Црној Гори.

Редак и по свему особен примерак настраности у сваком погледу. Од менталне до телесне. Бежали су од њега, бранећи се тољагама, чобани и скитнице да их не би наскочио. Када му пригусти, знао је да се прикраде каквој несрећници, усамљеној, без мушке руке и заштите. Једној, мученици, мало заосталој у развоју, Иво начиње (како се то тада говорило) дете. Мушко.

Пошто није била удата, а ванбрачна заједница је кажњавана, породиљу саслушаше и она упре прстом на Ива Врану. Ива затворише у апсану, где је проводио дане забављајући остале затворенике.

Нарочито је био киван на командира, перјаника Матановића, који је потицао из Ћеклића, места удаљеног двадесетак километара од Цетиња: “Не бојим се ћеклићкога суда, док је мене на гузици муда”, певао би када би у обилазак затвора бануо Матановић, за кога се говорило да је био заљубљен (али и она у њега) у принцези Јелену, господареву кћерку, потоњу краљицу Италије.

Обилазећи уочи Божића затворенике и делећи помиловања, краљ Никола угледа Ива и, правећи се невешт, упита: “Откуд ти, рођаче?”.

“Наопако, господаре, све је наопако. Убиј чоека, у апс. Направи чоека, опет у апс”. Господар помилова Ива који, напуштајући затвор, поново запева: “ Из апсане Иво жури, само неђе да га тури…”

О Ивовим досеткама писао је Лаза Костић:

“Господине Лазо, да ли је јачи Петар или вјетар?”, сачекао га је једном приликом у време јутарње шетње Иво.

Лаза Костић је знао да је Иво спремио нагазну мину, те га замоли да му остави мало времена за размишљање.

“Ајде сутра, на исто место, у исто време”, узврати Лаза. Иво, климну главом, рашири руке као да лети и летећим ходом одјезди даље.

Лаза се надао да ће Иво до сутра ипак заборавити шта га је питао, али следећег јутра Иво га је чекао на договореном месту:

“Петар или вјетар?”, ускликну Иво.

“Мислим ветар”, одговори познати песник.

“А је ли!?”, церекајући се настави да зачикава Иво.

“А шта мислиш, ако ти га ућера Петар, може ли ти га исћерати вјетар!?”, тријумфално ће на сав глас, подижући пропелере и нестајући међу дрвећем.

Озакоњењем истополних бракова ваљало би се сетити Ива Вране и подићи му бар једно попрсје на Цетињу и тако показати да је Црна Гора још пре више од сто година била толерантна на различитости и да је овај “корак ка друштву најразвијенијих демократија свијета”, како рече Ђукановић, утемељен на пионирским подухватима Ива Вране.

Подизање споменика Иву Врани, уз добру медијску кампању, привукло би велики број припадника ЛГТБ, што би донекле могло да санира губитке због фијаска туристичке сезоне. Од данас за престоницу Црне Горе већ номинују Буљарице, док црногорски туризам има све предиспозиције да крене стопама Миконоса. Наравно у границама одрживог развоја.

Мишо Вујовић / ФБ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар