• Остао је још по­не­ки ста­ри мај­стор за из­ра­ду гу­са­ла, али су са­свим рет­ки мла­ди љу­ди ве­шти у ре­зба­ре­њу овог на­род­ног ин­стру­мен­та. Та уме­ћа у Ужи­цу су спо­ји­ли де­да и уну­ка – да ре­зба­ри гу­сле на­у­чи­ла је уз свог де­ду Дра­го­сла­ва Гла­во­њи­ћа мла­да Ива­на Ива­но­вић.

Гуслар Драгослав Главоњић са унуком Иваном Ивановић (Фото лична архива)

Де­да Дра­го­слав, ко­ји жи­ви у згра­ди у ужич­ком на­се­љу Се­њак, мај­стор је за из­ра­ду гу­са­ла и вр­стан гу­слар. Пре 78 го­ди­на ро­дио се у но­во­ва­ро­шком се­лу Ру­то­ши, кра­ју где су се не­кад во­ле­ле гу­сле и пе­сме уз њих. Док је био ђак, учи­те­љи­це су ор­га­ни­зо­ва­ле „јав­не ча­со­ве” где су у шко­лу до­ла­зи­ли љу­ди из се­ла с ко­ји­ма су уче­ни­ци пе­ва­ли гу­слар­ске пе­сме. Да би са­вла­дао тех­ни­ку гу­сла­ња и пе­ва­ња, ду­го је Дра­го­слав ве­жбао, ко­ри­сте­ћи ста­ре оче­ве гу­сле.

– Ба­ве­ћи се тим ин­стру­мен­том ја­ви­ла ми се же­ља и да сам на­пра­вим јед­не. Се­дам­де­се­тих сам по­чео гу­сле да из­ра­ђу­јем и од та­да на­пра­вио ве­ли­ки број. Углав­ном их по­кла­њам, нај­ра­ди­је сво­јим мла­ђи­ма, имам три уну­ке и три уну­ка – ка­зу­је Гла­во­њић, ко­ји гу­сле и дру­гу др­ве­на­ри­ју пра­ви у сво­јој не­ве­ли­кој ра­ди­о­ни­ци, па об­ја­шња­ва:

– За из­ра­ду гу­са­ла по­треб­но је има­ти по­себ­ног да­ра, пу­но стр­пље­ња и љу­ба­ви пре­ма ин­стру­мен­ту, по­себ­но за део ре­зба­ре­ња. На­пра­вио сам и алат­ке ко­ји­ма се гу­сле ре­зба­ре, та­ко да оне на­ста­ју из ком­плет­ног руч­ног ра­да. Чак и та­ко­зва­не че­по­ве-кли­но­ве, ко­јим се учвр­шћу­је ко­жа, руч­но из­ра­ђу­јем. Обич­но на­пред на гу­сла­ма ре­зба­рим лик не­ке лич­но­сти, а по­за­ди при­зор Ко­сов­ске бит­ке, ма­на­сти­ра или не­чег дру­гог. Да бих јед­не на­пра­вио, по­треб­но је и по 15 да­на ви­ше­сат­ног ра­да. Што се ти­че на­сту­па с гу­сла­ма, да би се сло­жи­ло пе­ва­ње и свир­ка на овом ин­стру­мен­ту, тре­ба има­ти чист глас. Рет­ко јав­но на­сту­пам, с тим што сам 2012. с нај­ста­ри­јом уну­ком Ива­ном био у еми­си­ји „Ја имам та­ле­нат”, а сни­ма­ли смо и још не­ке еми­си­је за те­ле­ви­зи­је.

Ње­го­ва уну­ка Ива­на (24), ко­ја је ди­пло­ми­ра­ла на сту­ди­ја­ма еко­но­ми­је и ту­ри­змо­ло­ги­је, пре­да­на је тра­ди­ци­ји. И у сво­јој стру­ци, као и у ра­ди­о­ни­ци где је уз де­ди­ну по­моћ одав­но са­вла­да­ла ре­зба­ре­ње гу­са­ла. Узме алат­ку и у др­во за­час уре­же зве­зди­цу, цвет и слич­но. Не зна да сви­ра уз гу­сле, али по­не­кад као пра­те­ћи глас уче­ству­је у груп­ним пе­сма­ма.

– Жи­вим с де­дом од ро­ђе­ња и он је глав­на лич­ност мог жи­во­та. Стал­но сам би­ла ње­гов по­моћ­ник у ра­ди­о­ни­ци, па на­у­чи­ла да ре­зба­рим, ску­јем не­што сит­ни­је. Го­ди­на­ма сам се не­ка­ко тра­жи­ла у ра­зним умет­нич­ким сфе­ра­ма, ба­ви­ла се мар­ке­тин­гом и ор­га­ни­за­ци­јом, а он­да по­све­ти­ла ет­но­ло­ги­ји. Пре три го­ди­не би­ла сам у ор­га­ни­за­ци­ји фе­сти­ва­ла ве­те­ра­на фол­кло­ра Бал­ка­на, та­да ме је фа­сци­ни­ра­ло бо­гат­ство ига­ра, но­шњи, тра­ди­ци­је. По­ста­ла сам и члан играч­ке сек­ци­је, схва­тив­ши да ту ни­кад не мо­же би­ти до­сад­но јер се увек мо­же ис­тра­жи­ва­ти. У на­род­ној но­шњи Зла­ти­бо­ра ди­пло­ми­ра­ла сам на фа­кул­те­ту, с ра­дом о но­шњи зла­ти­бор­ског кра­ја и ор­га­ни­за­ци­ји ет­но-ма­ни­фе­ста­ци­ја. Тре­нут­но при­пре­мам ма­стер рад та­ко­ђе по­све­ћен на­род­ној тра­ди­ци­ји, а по­што сам на ба­ња­луч­ком уни­вер­зи­те­ту ра­до ћу на­шу див­ну но­шњу про­ше­та­ти и кроз БиХ – ре­кла нам је Ива­на.

Са­да као ет­но­ту­ри­змо­лог она ор­га­ни­зу­је и во­ди про­гра­ме на фе­сти­ва­ли­ма и кон­цер­ти­ма, пи-ар је јед­ној му­шкој пе­вач­кој гру­пи из Бе­о­гра­да ко­ја се ба­ви очу­ва­њем из­вор­не пе­сме. У пла­ну јој је да осну­је дру­штво ко­је ће се ба­ви­ти очу­ва­њем тра­ди­ци­је, а по­себ­но гу­са­ла и за­бо­ра­вље­них ин­стру­ме­на­та. – Ту ће и мој де­да мо­ћи да пре­не­се сво­је знaње на мла­ђе ге­не­ра­ци­је. Ве­о­ма сам по­но­сна што је он увек ве­ли­ко­ду­шно спре­ман на то. По­ку­ша­ће­мо да у дру­штво при­ву­че­мо што ви­ше мла­дих. Осе­ћам се ис­пу­ње­но ба­ве­ћи се чу­ва­њем на­род­не тра­ди­ци­је – ка­же ова ам­би­ци­о­зна Ужи­чан­ка.

Аутор: Б. Пе­јо­вић / Политика