Благословом Митрополита Захумско-херцеговачког и стонско-приморског господина Димитрија из штампе је изашла књига мастера теологије Велибора Шиповца „Епархија Захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“. Издавачи књиге су: Видослов (издавачка дјелатност Епархије ЗХиП)  и Архив Српске православне цркве, а рецензенти су: проф. др Далибор Петровић (Богословски факултет Фоча), проф. др Мирко Сајловић (Богословски факултет Фоча), проф. др Будимир Алексић (Историјски институт Универзитета Црне Горе) и др Радован Пилиповић (директор Архива СПЦ).

Књига представља значајне историјске документе. Коришћено је више од 250 архивских и других извора, а у прилогу књиге дата је, нова, упоредна анализа рукописа Светог Василија Острошког са документом из Ватиканског архива.

Од досадашњих, издвајамо да је књига промовисана у Требињу у оквиру Дана Светог Василија и у Горњем Манастиру Острогу у оквиру Острошких духовних вечери. Такође, књига је промовисана у Невесињу и Гацку, а у плану су промоције и у другим мјестима под окриљем Српске православне цркве.

У Саборном храму у Требињу, 9. маја 2025. године, поред аутора, говорили су: игуман острошки архимандрит Сергије, проф. др Далибор Петровић, др Радован Пилиповић, проф. др Јелица Стојановић са Универзитета Црне Горе која је стручно извршила анализу рукописа и адвокат Марија Телебак као књижевни критичар.

Са промоције књиге у Саборном храму у Требињу, Дани Светог Василија, 09. маја 2025. г.

У Горњем манастиру Острогу, 19. јула 2025. године, поред аутора, говорили су: проф. др Далибор Петровић, проф. др Будимир Алексић, адв. Марија Телебак, мр Раде Булајић виши асистент на Богословском факултету у Фочи и архивар и просфорник у Манастиру Острог и мр Александар Вујовић проф. цетињске Богословије.

Са промоције књиге у Горњем Манастиру Острог, Острошке духовне вечери, 19. јула 2025. г

Осврт на књигу адв. Марије Телебак:

ИСТИНА КОЈА МОРА ДА СЕ ЗНА И ПРИПОВЕДА

 На радост верног народа Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, али и Српске православне цркве, на светлост дана изашла је књига аутора Велибора Шиповца „Епархија Захумско-херцеговачка у време Светог Василија Острошког“. Издавачи књиге су Видослов, издавачка делатност Епархије Захумско-херцеговачке и приморске  и Архив Српске православне цркве, а рецензенти су проф. др Далибор Петровић, проф. др Мирко Сајловић, проф. др Будимир Алексић и др Радован Пилиповић.

Посебно важан допринос утврђивању истине, предочене у књизи,  дала је проф. др Јелица Стојановић, кроз стручан, детаљан и јасан приказ разлика између рукописа код Аутографа на љетопису Јована Зонаре из 1639. године и Завештајног писма из 1666. године, која је неспорно написао Свети Василије Острошки и рукописа на писму из 1671. године које се чува у Ватиканском архиву, а које је само према неоснованој тврдњи Ватикана наводно написао наш Светитељ.

У овом времену, у ком се мало зна о једној од најважнијих православних епархија, њеној историји, њеним некадашњим границама, изазовима и искушењима са којима се суочавао православни народ на њеном подручју и неминовно православна црква, а посебно наш велики Светитељ, књига „Епархија Захумско-херцеговачка у време Светог Василија Острошког“ буди и инспирише читаоца да све више сазнаје, не само о Епархији Захумско-херцеговачкој, тешком животу православног народа на подручју ове Епархије, већ пре свега о животу и трновитом путу Светог Василија Острошког. Данас сви знамо да је Свети Василије Острошки наш велики Светитељ и чудотворац, али мало знамо којим путем је прошао и који крст је достојно на том путу носио. Зато са аспекта једног просечног читаоца, ова књига представља благо јер обрађује бројне историјске чињенице и на сликовит пријемчив начин разобличава и разјашњава намерно фабриковане неистине о Светитељу.

Необично је видети рукопис Светитеља. Спознаја да гледате у слова писана његовом руком надахњује и радује. Као да Светитељ благосиља кроз само читање. И слово се чини као његов жив траг. Зато књига обогаћује читаоца не само у сазнајном смислу, већ и у смислу духа и душе необичном благодати која се осећа док се чита.

Врло је интересантно упознати се са упоредном анализом рукописа Светитеља  и рукописа на Ватиканском писму, упознати се са изгледом и упоредном анализом печата који су се у том периоду користили у манастиру Тврдош, а по његовом разарању у манастиру Дужи и манастиру Савина. Овом анализом се сликовито, основано и лако разумљиво откривају детаљи и разлике између печата, односно разлике у отисцима на документима и на тај начин разоткривају лажи и пропаганда римокатоличке цркве која је била усмерена на стварање слике о прихватању уније.

Демистификовање фалсификата, указивањем на нелогичности, манипулацију ватиканских мисионара, буди радозналост и истовремено осећај захвалности јер се кроз ове чињенице онемогућава прихватање неистина о превери, оних које се упорно покушавају наметнути чак и данас.

Седамнаести век је био један од најтежих епоха у Херцеговини јер је православни клир водио драматичну борбу да очува православну веру у околностима зулума над народом, сталних турско-млетачких ратова, упорног притиска унијата у циљу прозелитизма, али и у унутрашњим борбама у оквиру саме цркве.

Ипак, и поред свих тешких околности живота, јерархијско устројство и саборни дух Цркве је владао у потпуности. Постојао је јединствен став цркве у доследности православљу, а цркве и манастири иако су били ретки и у материјалној оскудици, били су центри духовности, просвете и културе, где се пажња посвећивала преписивачкој делатности и духовним везама са Светом Гором и Хиландаром.

Необично сазнање да је Свети Василије био назван „тврдоглавим шизматиком“ од стране фратра Вињалића, што је навео и епископ Никодим Милаш у својој студији 1913. године,  буди јак осећај поноса и радости. Епитет којим је Светитељ дословно награђен нам говори колико је био јак у вери, доследан или непоколебљив, те да се у ове две речи и налази неспорна истина и потврда да о превери која му се покушала подметнути, нема говора. На први поглед рекло би се маргиналан податак, али напротив. Овакав опис Светитеља баш и одговара карактеру једног Херцеговца, човека са оштрог камена и испод Сунца Херцеговине, који је чврст и оштар у вери, а истовремено топао.

Књига буди неодољиву потребу да се обиђу света места, манастири Завала, Тврдош, Дужи, Добрићево, Житомислић, Савина и наравно манастир Острог. Истовремено, буди и жељу да се  у свест као печатом утисне да су православна вера и истина, која је у нама архетипски уписана, не препусти стихији и замкама овог времена, већ да се својим животом и поклоњењем живи јер је то минимум који као народ дугујемо Господу, Светом Василију који је претрпео бројне неправде због којих га је Господ прославио, али и свом православном свештенству и нашим прецима који упркос тешком животу и поред тако тешког страдања нису издали Бога, Светог Василија, ни православну веру!

Сваки написан ред у књизи позива да се живо памти и проповеда да је Херцеговина, баш као и Косово и Метохија заветна земља. Земља тешког страдања православног народа за веру и због вере кроз векове. Да су цркве и манастири Херцеговине немилосрдно рушени, али и обнављани, и да су места посебне благодати. Ова благодат има корен у чињеници да је управо Херцеговина, како је аутор и навео била изложена утицају хришћанства још од времена апостола, и да је са појавом Растка Немањића, касније Светог Саве хришћанство оживело. Појава Светог Василија и настанак култа Светог Василија је природан наставак култа Светог Саве, а како рече и сам аутор  „Господ је подарио српском народу Светог Василија који је оставио неизмерљив траг, а после спаљивања моштију Светог Саве Божја промисао је била да поново неко добије улогу, да се око њега српски народ духовно сабира.“

Херцеговина је земља која обликује карактер, својом неприступачношћу, оштрином гради личност, као што је била личност Светог Василија, као личност родитеља на ког се угледамо, доследног, истрајног, оданог Господу и православљу, чувара идентитета појединца, породице и народа.

Овом књигом је описано једно време, сурово за живот, али које је православни народ доста пута живео и преживео. Народ је по Божијој вољи упорно васкрсавао. Управо у најтежим околностима трпљења и страдања, као што је и време живота Светог Василија, вера је на неки тајанствен начин јачала. Зато је у књизи утврђена вера и кроз чудотворства Светог Василија, који је са нама, на јави и у сновима, свеприсутан као сведочанство живота и благослова. Он је увек ту, овде, и као опомена и као утеха, као учитељ и исцелитељ.

Оно што ову књигу чини аутентичном је то што даје један научни, историографски приказ, и истовремено утврђује веру и даје исцељење. Управо зато верујем да ће сваки читалац неминовно осетити и захвалност  аутору за овакво дело које је као што рекох на самом почетку-благо.

На крају важно је још једном нагласити да се овом књигом износе велике и важне истине на светлост дана и у том контексту памтити и мисао Светог Владике Николаја Велимировића који је рекао да „лаж увек иде у сенци истине“. Управо због тога, ове истине треба што чешће понављати и осветљавати јер што је светлост јача, сенка лажи је мања.

Марија Телебак, адвокат
књижевни критичар

Рецензија књиге проф. др Далибора Петровића:

ЕПАРХИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА У ВРИЈЕМЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

Тема књиге „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“, сама по себи, изискивала је истрајано и комплексно истраживање. Са комплексношћу истраживања у тијесној вези се налазило и наилазило на низ проблема које је требало ријешити и превазићи.

Због тога је пред аутора од самог почетка истраживања постављено питање о начину концептуалног приступа обрађивању ове теме.

Концептуални проблем се наметнуо из разлога што је ова тема, у већини својих варијација, будила интересовање не само православних вјерника и читаоца православне провинијенције него и шире научне заједнице. Свједоци смо да је интересовање за личност Светог Василија Острошког и његовог значаја и мјеста у свијести, не само српског народа него и шире, веома актуелно. Свети Василије Острошки је својим дјеловањем и архипастирским радом у једном веома тешком времену и околностима и током радикалног прозелитизма имао то мјесто и ту улогу која га је, без обзира на његово хтијење, истурала на саму задњу линију одбране православне провинијенције и оријентације православног живља у Херцеговини и у Светосавској Захумско-херцеговачкој епархији.

Наравно, да би се нагласиле ове чињенице, а усљед појачаног интереса за саму личност Светитељеву и самим тиме и његов отпор као и отпор повјерених му епархиота унијаћењу и исламизацији, аутор књиге је морао заузети један крајње одговоран научно-истраживачки приступ. Због тога ова књига, на први поглед, читаоцу може изгледати доста сувопарно. У том погледу аутор је свјесно жртвовао ту поетску разиграност зарад свеобухватнијег обрађивања, њему тренутно доступне, релевантне историјске и архивске грађе.

Истовремено, као помоћ у писању ове књиге обимно је кориштена савремена литература чиме је аутор указао и показао поштовање према доприносу који су остали аутори дали у расвјетљавању ове комплексне теме. Управо на оваквом приступу је базирана истраживачка компонента главне тематике књиге. У књизи се инсистира на посебним запaжањима по питањима важним за свеобухватно истраживање историјских околности, како из живота Светог Василија Острошког, тако и из његовог архипастирског рада у простору и времену оптерећеном огромним изазовима. Историјски приказ стања у Епархији остварен је кроз пружање шире слике стања у самој Пећкој патријаршији и српском народу.

У овој књизи се са великим успјехом истражује задата тема и дају се, по нашем мишљењу, реални закључци утемељени на научно доказивим чињеницама. То представља и једно од посебних одлика ове књиге. Овдје је, између осталог, истраживана и једна крајње осјетљива тема а тиче се Уније као посебног вида дјеловања Римокатоличке цркве у историји према православним хришћанима.

Треба нагласити да се аутор у приказивању одабране теме крајње одговорно придржавао усвојеног начина излагања о посебном мјесту Светог Василија Острошког у свијести и молитвеном сјећању православних вјерника СПЦ. Начин излагања тематике у потпуности одговара и приступу доступној историјској грађи и литератури. Због тога смо мишљења да такав приступ може у великој мјери олакшати будућим читаоцима у квалитативно садржајнијем усвајању самог садржаја књиге. Због тога је концепт књиге и утемељен на пронађеној архивској грађи, изабраној историјској грађи, најеминентнијим истраживачким студијама и релевантној литератури. У том смислу књига је написана методолошки исправно, јасно и прецизно. Предузетим истраживачким радом показано је завидно познавање историјских чињеница које су прагматично и научно утемељено предочене у књизи. Имајући овакав приступ истраживању, и сам крајњи резултат по дифолту није могао да изостане.

Као крајњи резултат књиге јесте њена оригиналност а што представља један значајни допринос континуираном научно-истраживачком подухвату иницираним личношћу Светог Василија Острошког. Достићи тај ниво ни у ком случају није било лако из неколико разлога а овом приликом бих навео само један. Он се огледа у чињеници да је представљена историјска тема у савременој српској богословско-историјској литератури заступљена у значајном обиму. Тема која је у књизи обрађена буди интересовање истраживача из различитих научних дисциплина и религијских опредјељења. Бити нов и чињенично утемељен, пазећи на научне узусе и законитости писања оваквог садржаја, изискује завидан напор. То је још један параметар због којег је допринос књиге српској култури и историографији свакако упечатљивији.

Наглашавам да је истраживање, а што се из приложеног може лако закључити, базирано не само на историјском приказу, карактеристичном за вријеме које се истражује, за Епархију и биографске податке Светог Василија Острошког, него је велика пажња посвећена пружању шире слике значаја Светог Василија Острошког за православне Србе у његовој Захумско-херцеговачкој епархији али и за огромну већину вјерника СПЦ данас. Научно побијање инсинуације о његовој, наводној, колебљивости у очувању, заштити и непоколебљивом исповиједању православног облика хришћанства представља једну од најважнијих достигнућа ове књиге. Комбинација архивских и историјских чињеница, уз њихово реално и критичко сагледавање утемељено и на савременој историјској грађи и литератури, даје квалитативно нову и садржајно атрактивну књигу. Због свега овога, сматрам да је ова књига вриједна читалачке пажње.

проф. др Далибор Петровић
Универзитет у Источном Сарајеву
Православни богословски факултет
„Свети Василије Острошки“, Фоча