Слободна Херцеговина » ДУШКО КОРЊАЧА: Кратка историја Старе Херцеговине

ДУШКО КОРЊАЧА: Кратка историја Старе Херцеговине

  • На почетку нашег беседовања о Херцеговини (нажалост, данас само Источна Херцеговинa), намјера нам је да читалац стекне реалну слику о овом, за историју Срба веома значајном простору. Врло је важно навести оквирно њене историјске границе у којима су Срби вјековима живjели, а и сада чине најбројнију националну заједницу.

Прве писане потврде, да је ова област била саставни дио средњовјековне Српске државе, датирају још из Х вијека, када се ова област звала Травунија. Па су у то вријеме, Њемачки путописци ову област звали Херцештво – војводство. Доступан је значајан број записа у којима српски владари лозе Немањића описују овај простор и односе са сусједним областима о међусобним договорима (трговина, слободно кретање људи итд.)

Простором Херцеговине једно вријеме је управљао најмлађи Немањин син, Сава (Растко). Тек касније, у ХV вијеку, Стеван Вукчић Косача, средњовјековни српски владар, рођен у околини Горажда (Иловача – Косаче), овај простор назива Велико Војводство, да би се негдје пред крај XV вијека назвала Херцеговина. Овај назив је остао и данас у употреби само што је појам Стара Херцеговина новијег датума, настао као последица одвајања значајног дијела њених територија и припајања Црној Гори и другим околним областима на Берлинском конгресу.

Границе Херцеговине од времена Немањића па до данашњих дана су се више пута мијењале, али ћемо да се базирамо на оне границе које су више од 4 вијека, приближно остајале исте. Овдје ћемо навести прве границе Херцеговине које је успоставио Стеван Вукчић Косача око 1434. Године. Ова област се у почетку звала Велико Војводство, а касније Хецеговина. Границе Херцеговине у то вријеме су се пружале следећим правцем: на истоку ријеком Лим, на западу до ријеке Цетине и Пољица, те од Дувна – Ускопља на сјеверу од Боке на југу и ово представља највећи простор који је она икада заузимала.

Манастир Милешево је био у саставу Херцеговине

Најпознатији градови и утврђења која се спомињу из тог времена су: Благај, Нови и Рисан у Боки, Гацко, Невесиње, Коњиц на Неретви, Горажде са градом Самобором на Дрини, Соко, Плевљa, Милешево и Оногошт. Херцеговина се и послије турског освајања ових простора звала тако па је већ од 1470 године издвојена као посебан санџак (Херцеговачки санџак). За вријеме управљања овим крајевима везира Ризванбеговића, Херцеговина је одвојена од босанског дијела територије. Ово зачи да је Херцеговина постала посебна област у односу на Босну.

Имајући у виду сва историјска догађања која су се десила на ширим просторима Балканског полуострва и различите интересе тадашњих великих сила, овај простор, који се налазио на границама држава са различитим вјерским и политичким уређењем, био је подложан честим, како војним тако и политичким притисцима. Различити интереси великих сила имали су далекосежне последице по православни народ Херцеговине, који је са једне стране био изложен великом притиску Турака да прихвати њихову власт, а и да им се временом наметне поисламљивање, а са друге стране да одоле притиску Ватикана и њиховом настојању да их поунијати и преведе у католике. Можда је притисак Ватикана и процес унијаћења имао теже и далекосежније негативне последице по укупни српски корпус него што је то био случај са Турцима. О овом питању ћемо говорити касније.

Границе Херцеговине према околним областима су се временом мијењале и биле су предмет многих мировних преговора. Граница према Далмацији је одређена у Карловачком (1699) и Пожаревачком миру (1718). Овим мировним договорима, Херцеговина је добила два излаза на море, у области Клека и Суторина. На Берлинском конгресу (1878), Пљевља и Пријепоље су припојени Новопазарском санџаку, а Никшић (Оногошт), Пива, Бањани Црној Гори. Сјеверни дио Херцеговине и њени градови Фоча и Чајниче, Аустријске власти послије окупације, припајају Сарајевском, а Дувно Травничком округу. Након Првог Балканског рата, Пљевља и друге територије у околини припајају се Краљевини Црној гори и тако Пљевља, као некадашњи престони град Херцеговачког санџака, дефинитивно бивају одвојени од ње. Успостављањем државе СФРЈ, простор Суторина и Зеленике се припаја Црној Гори. У деветнаестом вијеку, најпознатија мјеста која су се спомињу у Херцеговини су: Требиње, Херцег Нови, Никшић, Клобук, Љубиње, Невесиње, Гацко, Пријепоље, Пљевља, Чајниче, Фоча, Љубушки, Габела, Столац, Кључ, Хутово, Мостар, Благај, Дувно итд.

Ријетки су географски простори које насељава један народ, а да су толико обележили вјековно српско историјско трајање, као што је то простор Херцеговине. Ако бисмо хтјели да по важности, укупном доприносу и прегалаштву, своме отечеству упоредимо са другим просторима које су насељавали Срби и њихов допринос Српству у цјелини, Херцеговину би требало смјестити, ако не на прво мјесто, онда сигурно на једно од првих. Када ово наводимо, онда за то имамо врло јаке историјске аргументе. Простор Херцеговине заузима врло специфично географско подручје како по политичким, вјерским, економским, али и другим значајностима.

Када говоримо о географским карактеристикама ове територије, овај простор припада Динарском простору, који заузима претежно сјеверо-источни дио залеђа Јадранског мора пружајући се правцем сјеверо-запад–југо-исток и да је као такав имао значајног утицаја на формирање природе (карактера) људи Херцеговине. Значај вјере је можда представљао најважнији сегмент живота Срба са простора Старе Херцеговине. Смјештена на граници раздвајања хришћанских цркава, с једне стране правослане, а са друге католичке, а касније се њима придружује и ислам, оставило је далекосежне последице по укупно битисање српског народа Херцеговине, а и Српства у цјелини.

Од тренутка хришћанског раскола 1054. године, па нажалост све до данашњих дана, Срби су били изложени сталној борби за очување свог националног, вјерског, културног идентитета, физичког опстанка и своје слободе. Вјековни покушаји католичке цркве – Ватикана, да тај простор стави под свој утицај, изазивао је отворено противљење српског народа, који је томе успјешно и одлучно одолијевао иако је у одређеним периодима, због тога плаћао велику цијену, како у оним најважнијим као што је”живот тако и у материјалним вредностима својих сународника.

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске у коме је Свети Сава основао Захумско-херцеговачку епархију

Међутим, и поред тих бесомучних удара на Србе у Херцеговини од стране Ватикана, ипак је централни дио те територије остао чврсто везан за Српску православну цркву и за Српство у цјелини. Безброј је примјера јуначке борбе припадника српског народа у Херцеговини, који се борио за очување вјере прађедовске и свете земље Херцегове, тако да би био потребан посебан текст у коме бисмо навели све то, али довољно је само присјетити се животне и духовне борбе Св. Василија Острошког са Латинима око спречавања унијаћења православног народа Херцеговине. Покушаји католика да га и физички елиминишу са тог простора нису много умањили борбу наших предака да спасу своју вјеру и народ. О овој врло осјетљивој теми могло би се много рећи, али намјера нам је била да у кратким цртама наведем тај, за Србе, врло битан сегмент који је у Херцеговини био један од горућих.

На вјерски проблем Срба Херцеговине надовезаћу следећи примјер који се тиче политичке природе, јер је он с правом заузимао једно од најтрагичнијих мјеста на лествици осталих проблема са којима су се православни Срби Херцеговине суочавали током своје историје. Кроз вјекове, политика великих сила се стално укључивала у смишљене преваре како би се Срби у Херцеговини одвојили од Српске православне цркве и Српства у цјелини.

У ранијим временима, Срби су се одлучно томе супротстављали јер су били значајно одани цркви и косовском завјету. Жртве које су због тога подносили, махом су били у људству – физичка ликвидација, али су њихов морал и вјера били неокруњени. Поносно су истицали своју славну прошлост и чврсту припадност Српској православној цркви и Српству у цјелини. Сви покушаји страних држава и њихових утицаја да их одвоје од тих вриједности, доживљавали су велики неуспјех.

Срби су се често дизали на буне и устанке и бранили то вјековно достигнуће. Врло је велики број тих сукоба из којих су Срби излазили као побједници иако су силе са којима су се сукобљавали, биле многобројније у људству и технички боље опремљене. Наша епска поезија, препуна је пјесама о јунаштву српског народа и њених јунака које су водили кроз вјековне борбе и ратове са непријатељима у којима су поједини јунаци сачувани кроз те пјесме, присутни у нашем народу као да су и даље живи. Јунаштво Баја Пивљанина, вође Херцеговачких устаника, још увијек живе у срцима њихових потомака.

Четири вјека трајања Старе Херцеговине коначно је угашен онога тренутка када су свјетске силе онога времена, почеле да спроводе хегемонистичку политику освајања и владања свијетом. Једна од првих територија која се нашла на њихом удару била је Херцеговина, која се налазила на најистуренијим дијеловима српских области, а која је имала велики утицај на укупни српски национални корпус. Као велика и успјешна брана, продору католичанства и унијаћења са једне стране и исламизације са друге, Херцеговина је дуже вријеме била на њиховом удару, подносећи велике губитке.

Када су увидјели да се српски народ Херцеговине не може покорити под њихову власт и поред великих притисака , предузели су велике политичке игре које су за крајњи циљ имале разбијање тог простора на више јединица тако што су их са једне стране територијално припајали другим државама, а са друге стране вршили притиске да српски народ поунијате или поисламе.

Мапа Балканских држава након Берлинског конгреса 1878. године

На Берлинском конгресу, велике силе (Аустро-Угарска, Њемачка) уз прећутну сагласност царске Русије, започеле су територијално распарчавање Херцеговине тако што је значајан дио њене југоисточне територије присаједињен Црној Гори, а сјеверне дијелове другим околним областима (наведено раније). Овим распарчавањем, територија Херцеговине је значајно изгубила на својој укупној моћи. Овај чин великих сила ће у каснијој историји српског народа у цјелини, а и Херцеговине као њеног дијела, имати далекосежне трагичне последице.

Ово истичемо с разлогом, јер су злочини над српским народом који су почињени током два Свјетска рата били најсвирепији и најкрволочнији управо у Херцеговини и Крајини. Ово је такође било припремљено да се догоди за вријеме грађанског рата послије распада СФРЈ (1991-1995), али је захваљујући прегалаштву готово цијелог српског народа, њихових вођа и јунака, ова намјера великих сила била осујећена. То је и један од разлога што су се толико окомили на наше највеће и најоданије српске синове, да их прогоне и да их у намјештеним процесима осуђују за непримјерено велике казне.

Процес унијаћена српског народа Херцеговине почео је одмах послије раскола Хришћанске цркве 1054. Године. Први званични акт прогона православних хришћана на простору Херцеговинезабележен је послије завршетка Сплитског црквеног сабора 1075. године, на коме је одлучено да се прво православље искоријени у Далмацији. У исто вријеме су сплитски бискупи вршили притисак на област око Неретве с намјером да је поунијате и ставе под папску власт.

У периоду ХII и ХIII вијека, српски великаш у Далмацији (град Омиш), Никола Качић успјевао су јуначки да се одупру унијаћењу српског народа па чак је у тим борбама убијен папски бискуп (Ранијерија). У овом периоду, због сложног и јуначког отпора српског народа и његове властеле, покушај унијаћења од стране римских црквених великодостојника није имао већих успјеха.

Тек негдје током ХVI вијека, Ватикан успјева да озбиљније започне унијаћење српског народа у западном дијелу Херцеговине – који се помињао као западна областа господара Стефана Косаче, Херцега од Светог Саве, и она се простирала од десне обале ријеке Неретве до ријеке Цетине, а на југу до Јадранског мора. Према сјеверу пружала се до огранака долине Раме. Овај географски простор је административно припадао Српској православној цркви односно Захумско-херцеговачкој епархији што је и по садашњој подјели њен саставни дио.

Одмах по успостављању Српске архиепископије, око 1219. године, Свети Сава је васпоставио аутокефалност српске Цркве и просторе српске државе по питању вјере, подјелио у епископије. Четврта по реду епископија била је Захумско-херцеговачка епархија у чијем је саставу био и простор западне Херцеговине. Сједиште ове епархије било је у цркви Свете Богородице на Стону. Захваљујући снажном духовном дјеловању које је иницирао Свети Сава, осјећао се и снажан утицај Српске православне цркве на цијелом простору Херцеговине.

Процес римокатоличења у Херцеговини, који је започет у ХVI вијеку, најизраженији је био крајем ХIХ и почетком ХХ вијек, а посебно у току два Свјетска рата и у вријеме грађанског рата од 1991. до 1995. године. Најизраженији притисак унијаћења се осјећао и вршен је у западним дијеловима Хецеговине, почевши од ријеке Неретве. Ватикан је помоћу својих црквених великодостојника и нижих свештеника, а потпомогнут од стране политичких вођа и власти у Аустроугарској, а касније и у Хрватској, примјењујући сва расположива средства, насиље, покољ и прогоне, уништила и последње просторе на којима су вјековима живјели православни Срби, и који су чинили већински народ. Овдје морамо да напоменемо једну историјску истину, а то је да се овај дио Херцеговине најдуже опирао унијаћењу и потпадању под капу Ватикана и да је она од свих околних српских територија, последња покатоличена.

Унијатска црква у Кричкама око 1910. године (Јавно власништво, https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=340378)

 

Овдје се може најбоље схватити прозирна игра католичке цркве, која је прво православце принудила да промјене вјеру у католичку – унијаћење, а онда су крајем деветнаестог вијека ватикански свештеници користећи наклоност и помоћ Аустроугара, Србе римокатолике превели у Хрвате (новопроизведени народ), који су до тада били само обични Бечки коњушари. Овим чином су створили најфанатичније противнике Срба и православних народа у цјелини. Дакле „нико се не може мрзети више, него што се могу мрзети завађена браћа”. Овдје требамо навести и историјске податке о Хрватима, који се могу пронаћи у архиви Матице српске у Дубровнику у којима стоји да у Франачким историјским документима тог времена, једино се Срби помињу као организован народ на овим просторима, док се Хрвати нигдје не помњу као народ (10-11 вијек). Фалсификовање историјских чињеница које је извршено у бившој Југославији, гдје се наводе лажни подаци из 19. вијека о Хрватима и хрватској државности које су, наводно, преузели из Аустријских историјских докумената. Још једном наводимо податак да се нигдје у званичним историјским актима тог времена не помињу Хрвати нити хрватска држава.

У западноевропским документима се спомињу само српске самоуправне области: Славонија и Далмација, које је југословенска историографија лажно означила као „Хрватска Словенија” и „Хрватска Далмација”. Овим се дакле потврђује историјска истина да су Хрвате и њихову хрватску државу створили Ватикан и Аустрија само да би прикрили последице унијаћења Срба и превођења у католичанство и њихова перфидна намјера да се Срби потпуно уклоне са својих вјековних територија (Херцеговине, Далмације, Крајине, Славоније, Барање итд. ) што су нажалост успјели да учине у дијелу тих наведених простора. Нажалост, њихова стратегија према Србима остварена је у последњих сто година примјеном геноцидних метода (покољи, убиства, логори, унијаћење и прогони ) остварила се, и тако да се данас на тим просторима налази мали број Срба.

Овај кратак осврт на Херцеговину у свијетлу историјских чињеница које су везане за живот и борбу српског народа у Старој Херцеговини износимо не као намјеру да некога испровоцирамо или да наметнемо неку своју истину. Намјера нам је да покушамо испровоцирати стручне кругове, првенствено у дијелу српског православног корпуса, али и код Срба католика и Срба мухамеданаца, како бисмо на основу историјских чињеница покушали наћи разлоге наших међусобних трвења који су за само непун један вијек однијели небројено много људских и материјалних губитака. Херцеговина је изабрана као типичан примјер те наше неслоге и као примјер и потврда тога, да смо ми у основи један народ који је временом из разноразних разлога постао оно што је данас, заборављајући историјску истину – да смо ми генетска браћа.

Tакође смо жељели да скренемо пажњу на историјску истину да је Херцеговина, док је била цјеловита, дакле у својим историјским границама, представљала главну сметњу унијаћењу – католичењу и исламизацији српског народа.

Исто тако, чињеница је и то да је распарчавање Херцеговине и слабљење њених ресурса био један од главних разлога што је током два рата на том простору извршен геноцид над припадницима српског православног народа у коме су главни извршитељи тих злочинима били поунијаћени и поисламљени Срби. Зато морамо да се више заложимо да се ова историјска неправда исправи и да се достојно односимо према многобројним жртвама на овом простору.

Овдје смо хтјели да изнесемо једно наше, сматрамо, реално виђење, са надом да ће оно бити прихваћено од свих релевантних структура (политичара, историчара, стручњака из области културе и др.), државама са свих простора, а посебно из оних простора у чијем саставу се налазе територије и народ који су некада припадали Старој Херцеговини. Такође се надамо да ћемо покушати да учинимо напор да се тај простор кроз разне облике сарадње поново повеже и да постане примјер међусобног повјерења и разумијевања као и почетак враћања дуга нашим прецима на великим жртвама које су подносили за своје потомке, током вишевјековне борбе за свој опстанак.

Ово када кажемо, одмах морамо да напоменемо да ми не желимо да нас неко погрешно разумије и да нас осуди да желимо да се мијешемо у унутрашње ствари и територијални интегритет појединих држава насталих послије распада СФРЈ , (која је, да напоменемо, била „тамница” српског народа). Наша намјера је да иницирамо идеју да се некада јединствен простор Старе Херцеговине поново уједини кроз његовање културе, обичаја фолклора, вјерских и историјских знаменитости (Прославе ратних побједа и значајних вјерских догађаја који су настали у вријеме када смо готово 4 вијека били заједно).

Исто тако било би добро да се формира једно заједничко тијело које би координирало ове активности и створило предуслове да се ова идеја спроведе у дијело. Мислим да би овим чином многи територијални политички, културни, економски, вјерски и др. процеси који су тренутно проблематични на овим просторима, били уједначенији и били решавани у интересу свих релевантних субјеката који су заинтересовани за отклањање ове проблематике.

Руководство 10. Херцеговачке бригаде

Било би тужно ако би се помирили са наметнутим стањем од стране страних фактора, а који су нажалост нашли своје послушнике и у појединцима из реда српског народа бивше СФРЈ . Неки од њих (нпр. Владо Шегрт, Ђуро Пуцар Стари), су спроводили антисрпску, комунистичко-титоистичку политику брисања историјске истине о овом, за Србе, изузетно важном простору. Још више нас брину изјаве појединих наших представника у садашњем српском дијелу Херцеговине који, да ли несвјесно или, не дај Боже, свјесно дају изјаве којима они за простор српске Херцеговине сматрају само десетак општина у њеном источном дијелу, што нас наводи на помисао да они говоре оно што желе наши непријатељи.

Наравно да ми немамо ништа против граница ако су оне плод међусобних договора и уз уважавање и поштовање права свих националности које живе у њима, али морамо да у својим иступима говоримо, бар када се ради о дијелу Херцеговине која се налази у саставу Републике Српске, да она није само оних 10 општина у источној Херцеговини, него да је она територија нешто већа од тога. Немојмо себи дозволити да потпаднемо под пропагандну машинерију српских непријатеља и да, не дао Бог, у некој ближој будућности потпуно нестане Херцеговина као што су нестајали њени дијелови, гдје у појединим градовима који су некада били већински српски сада нема готово ни једног јединог Србина.

„Да смо раније ово иницирали, сигурно је да би се избјегли многи скандалозни поступци појединих влада у региону које се одричу славне прошлости својих предака или ту прошлост желе да прекроје, за своје свакодневне интересе, а на штету истине и правде и својих предака који су били само Срби и ништа друго. Оправдано постоји опасност да ће се у појединим дијеловима некадашње Старе Херцеговине уништити све што је било српско и да ће се и у тим дијеловима српско име и српски народ помињати само у књигама.

Са овим сазнањем би требало да упознамо све искрене патриоте и родољубе, умне раднике, политичаре и све оне који могу ревносно приступити овом проблему, како бисмо бар на овај начин покушали вратити дуг према нашим славним прецима и њиховој великој жертви за свеукупни српски национални корпус, а и вјечни историјски и непролазни простор Старе Херцеговине.

Др Душко Корњача

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: ДУШКО КОРЊАЧА: Кратка историја Старе Херцеговине - ХЕРЦЕГОВАЦ.НЕТ

  2. Vukasin Trklja Reply

    Ово је одличан чланак о историји народа Херцеговине. Хвала на овом господину Корњачи. Овај чланак треба превести на италијански, енглески, француски и друге европске језике, шестнестог јула 1054. цариградски патријарх Михајло Церулариус екскомунициран је, започињући „Велики раскол“ који је створио две највеће деноминације у хришћанству – римокатоличку и источно православну веру.

    Kада се хришћанство поделило на два дела, линија разграничења поделила је српско становништво (хришћанство) на два дела. Ово је такође раздвојило Херцеговину по средини. Западна Херцеговина је постепено католицирана, док је Источна Херцеговина остала православна.

    Господин Корњача пише да је “Процес римокатоличења у Херцеговини, који је започет у ХVI вијеку, најизраженији је био крајем ХIХ и почетком ХХ вијек, а посебно у току два Свјетска рата и у вријеме грађанског рата од 1991. до 1995. године”

    Доступни су историјски документи који потврђују чланак господина Корњаче. Карта коју је користио господин Корњача, а која је требало да укључује Конавле, представљала је културно исто етничко, верско, језичко и културно друштво. Документи из Дубровника свједоче о тој сличности. Дубровник је био славизиран, а многи од њихових познатих синова и кћери били су из Херцеговине.
    На пример, становници западне Херцеговине говоре исти дијалект који је постао књижевни језик Југославије, користили су стару славистичку абецеду, користили иста породична и хришћанска имена, причали исте приче о древним биткама, певали гангу, волели гусле, имали њихове славе и многе друге сличности.

    Тренутно знамо постојање стотина локација на којима су постојале православне цркве у западном делу Херцеговине, међутим, пошто је настављена присилна катеризација православне цркве су срушене и замењене католичким.

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина