• Јуче се упокојио Душко Conte Ивановић, један од посљедњих бокељских Срба римокатоличке вјере.

Његова племићке породица потиче од Никчевића из Пјешиваца , досељеника у Боку, који су, како је сам Конте говорио, католичанство примили из економских разлога. Након Битке код Лепанта 1571. између Турске и Свете лиге у којој су његови преци Ивановићи са 60 морнара на броду освојили турски брод са 360 Турака, Млетачка република им је додијелила грофовску титулу са насљедним правом ношења. Током боравка у Боки 1833, Његош је коначио у кући Ивановића, након чега је, у знак захвалности према домаћинима, написао пјесму “ Србин Србима на части захваљује“.

У тој пјесми, Његош вели:

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ’ туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере – свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски..“

Његош пјесму закључује стиховима:

“ О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојства мјери
А озбиљност ђелом и врлином. “

Наш однос према рубним подручјима наше националне егзистенције није само несрећа нових дана. На вијест о смрти Душка Ивановића, једног од посљедњих Срба римскога закона, оштрог противника хрватизације и дукљанизације Боке и Бокеља, сјетио сам се једног догађаја који се збио осамдесет година раније. Када су 1940. године Дубровчани др Милан Решетар и Марко Мурат изабрани за чланове Српске краљевске академије, Решетар се јавно захвалио ријечима:“ али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више неголи ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату – још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, који изумиремо. “ Решетарову приступну бесједу у СКА је прочитао, у његово име, Александар Белић, намјерно изостављајући један одломак у којем Решетар вели: „Мени су Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику увијек био српски. “ Несрећа Срба римокатолика, поред фрањевачких акција истребљивања српског имена у Римокатоличкој цркви, једно пуно стољеће се састоји у томе што су они званичној југословенској, комунистичкој, а доцније српској политици били колатерална штета разних “ помирења са Хрватима. “

Примјер Душка Контеа Ивановића, Которанина, Бокеља, Србина, опозиционара, правдољубивог и истинољубивог бунтовника, професионалног кувара на добром гласу и достојанственог насљедника својих предака свједочи да се може опстати, ако се посједују воља и карактер, јер само тако, и никако другачије, човјек постаје личност.
Слава ти, грофе Душко Ивановићу!

Раде Црногорац