Пратећи феномен друштвених мрежа, које извјесно разгрћу мрак који шири неовисна држава Монтенегро, наишли смо на много фејсбук група, које третирају питање Старе Херцеговине, боре се против асимилације Срба на том јединственом простору, одговарајући на монтенегрински поклич „Никад више 1918.“, са „Никад више 1878.“

Вјерујемо, да је данашња Црна Гора, Његошевска, да је традиционална, и она из 1878, и 1918. и вјековима уназад, онда би Херцеговцима било на понос да су дио Црне Горе, али како је она постала супротност свега што је представљала, са префиксом и главном одредницом антисрпском, онда је јасно, да се Срби, тј. Херцеговци одричу и траже оно што им је одузето 1878.

Херцеговина је историјска област која је обухватала територије које су раније биле Херцеговина, а сада се формално не убрајају у њу, па отуда и назив Стара Херцеговина.

Област обухвата данашњу западну Црну Гору, простор од Херцег Новог преко Никшића до Пријепоља, те дијелове Полимља (Пријепоље, дијелови Рудог и Чајнича) и горњег Подриња, преко Фоче до Калиновика. Старом Херцеговином се називају и области које се сматрају изворном Херцеговином.

У историјској науци је одавно констатовано да је главни циљ политичког и духовног дјеловања свих владика и господара из владалачке куће Петровић-Његош био ослобођење и уједињење цијелог српског народа у једну државу,односно стварање јединствене српске државе у њеним историјским и етничким границама, преносимо мишљење др Будимира Алексића, који је у једном од својих текстова даље навео да:

„С обзиром на ову чињеницу, јасно је да су и њихови планови према Херцеговини (као и према другим сусједним српским земљама) били првенствено у функцији ове опште национално-ослободилачке акције.“

Стара Херцеговина обухвата шест општина у Црној Гори: Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник, Никшић и Херцег Нови, као и дио општине Котор (Рисански залив и Кривошије).

У овој историјској области данас је највећи град Никшић, а након њега Пљевља и Херцег Нови. Стара Херцеговина обухвата и Пријепоље у Републици Србији, те Фочу и Калиновик у Републици Српској.

Како је дошло до асимилације херцеговачких Срба у црногорски државни оквир? Како је дошло до црногоризације Старе Херцеговине, која је 1878. припала Књажевини Црној Гори, ово су само нека од питања којима се баве активисти Покрета за слободну Херцеговину, на друштвеним мрежама, у које смо умали увид припремајући овај текст.

Херцеговина је ушла још у вријеме владике Данила Петровића Његоша, главног јунака Његошевог „Горског вијенца“. Настојећи да, на подстицај руског цара, сусједне српске крајеве, који су географско-историјски припадали Брдима и Херцеговини, ослободи и присаједини подловћенској Црној Гори, владика Данило је средином 1711. освојио Жабљак Црнојевића.

Као и књаз Данило, и Никола је Херцеговину сматрао најважнијом облашћу црногорских аспирација. Помагао је херцеговачки устанак 1861.-1863. године, који је угушен јер је турска војска под командом Омер-паше Латаса напала Црну Гору (која је претрпјела велике губитке у људству).

Значај Херцеговине у српској историји и врлине Херцеговаца потенцирао је и краљ Никола у својим дјелима, уздижући их такорећи “до небеских висина“, а све са циљем да их укључи у државни оквир Црне Горе. С друге стране, херцеговачки Срби су Црну Гору доживљавали као једину непокорену српску земљу и као “гнијездо слободе“. Црна Гора је херцеговачким Србима била идеал националног подвижништва, те су стога о њој говорили са романтичарским заносом и одушевљењем.

Послије Херцеговачког устанка (1875—1878) и Берлинског конгреса, Књажевина Црна Гора добија од Турске добар дио Херцеговине. Ослобођењем у Првом балканском рату, односно Лондонским уговором о миру, 30. маја 1913. године, Пљевља су као неодвојив дио Херцеговине припала Краљевини Црној Гори.

„Због све учесталијих прогона, тираније и затирања свега што је српско од стране ,,Монтенегро“ власти и њихових поданика, логична ствар је да се ми Срби из овог дијела који је после Берлинског конгреса (1878. године) припао Црној Гори. освијестимо и кажемо, да је доста дукљанске репресије“, пише на ФБ страници „Никшић, поносни српски град“, уз објашњење да треба „узети оно што је наше и што је неправедно дато Црној Гори, а то је – Стара Херцеговина.

Појашњавајући историјски контекст, који Херцеговину чини „старијом од Црне Горе, а Хумску област старијом од Дукље“, истиче се да се стицајем неких историјских околности Стара Херцеговина нашла у границама Црне Горе, а да је подјелом СФРЈ по „авнојевским границама“ и остала у њима. Текстописац није пропустио да укаже да је Стару Херцеговину „ослободила српска војска Црне Горе“.

Овај својеврсни проглас завршава са „Никад више 1878.година! Хоћемо нашу аутономну област Стару Херцеговину и њено враћање гдје је одувијек и била а то је матица Херцеговина, написано је фб страници „Никшић поносни српски град“

www.in4s.net