Иако постојећи Устав Републике Србије није ни на који начин свесавршена верзија најважнијег законодавног акта једне државе, не смијемо заборавити ни путању односа који су до њега довели.

Након дугачког лутања у концептима различитих југословенстава, након покраденог референдума о сецесији Црне Горе, Србија је остала замишљена над сопственим идентитетом – а многе од одговора она и даље тражи и бори се да све деструктивне друштвене и идентитетске експерименте и насиља преживи. У таквим околностима настао је постојећи Устав који, и поред извјесних ограничења, у тренутном политичком и друштвеном моменту, представља готово једину брану даљњој колонизацији и аутоколонизацији Србије, деградацији њених институција, растакању српског друштва (јер све што се дешава у Републици Србији претаче се у српско друштво у цијелој Отаџбини Србији), окончању „косовског гордијевог чвора“ „реалним рјешењима“ која би подразумијевала одустајање од АП Косово и Метохија али и косовско-метохијског Завјета као Смисла српског народа у историји. Не заборавимо да су управо оне добре стране постојећег устава Србије биле разлог зашто је тог Митровдана изашао на гласање и свјатјејши блаженопочивши патријарх Павле. „Нека нам буде на благослов Божији“, изјавио је тада патријарх Павле.

Можда ће једног дана доћи до потребе да се уставне одредбе промијене на боље. Али и то вријеме ће бити – опет према патријарху Павлу – кад ми будемо бољи. До тада, неупоредиво већи проблем од самог Устава представља њетова релатизација и кршење, а томе смо свједоци сваки пут када чујемо „реал-политичке“ изјаве о било каквом статусу АП Косово и Метохија осим оног у саставу Србије. Као и са многим нашим законима – нису они толико лоши колико је политичка елита спремна да их заобилази, тражи „рупе“ и сиве зоне и слично. Народ који свако подсјећање на основе етоса назива „морализмом“ а свако подсјећање на просту чињеницу да су закони ту да се поштују проглашава „легализмом“, неће ускоро имати ни кохезивно ткиво етоса ни регулишућу и спасоносну моћ закона. Када нас сљедећи пут превари продавац, државни службеник или супруг, замислимо се да ли смо и сами растакали Закон Божији – толико презрен и одбачен од мноштва поклоника јефтине љубави и да ли смо и сами презирали, кршили, исмијавали и закон људски – договор да нека правила међу нама важе тамо гдје их мора бити.

Зато досљедност Уставу, поред очигледне политичке потребе за отпором страним концесионарима и олако спроведеним референдумима има и другу димензију: на њему ће се бирати

између опредјељења које даје могућност политичкој елити да успоставља законска али и морална „начела“ (опција ДА) или за повратак суверенитета српском народу који је гинуо за то да данас Србију уопште имамо (опција НЕ). Народу, који неће бити пасивна маса натјерана да бира између двије платформе аутоколонијалне Управе.

Зато: да очувамо оно што је патријарх Павле и сам подржао, док не дођу времена да поправимо себе па и законе људске – изађите на референдум и гласајте за опцију „НЕ“.