Историчар Данило Тунгуз Перовић се родио 17. јануарa 1888. године у Старој Херцеговини, у Никшићу, од оца  Пера Тунгуза Расојевића, чувеног херцеговачког сердара, у чијим је рукама 05.јула 1875. год. испаљен први хитац у устанку Невесињска пушка. Перо је такође био и један од вођа Улошког устанка 1882. године. Мајка Данилова била је Стануша, кћер Сава и унука сердара Дуке Канкараша, братством из Голије а старином из Бјелица.

Време у коме је Данило живео и стварао било је веома турбулентно, обиловало је друштвеним превратима, историјским догађајима који су ставили печат на 20. век – два балканска и два светска рата. Данило је био изложен тешкоћама, неправди и репресалијама као учесник и сведок тих збивања. Више пута је остајао без службе и са породицом завршавао на улици, два пута је осуђен на смрт. /извор Душан Мартиновић/

По завршетку основне школе 1903. год. у Никшићу,   Данило је са братом Радованом пешице  кренуо на дуг и заморан пут преко пивско-дробњачкке висоравни, Санџака, Западне Србије и Шумадије – за Београд, ради наставка школовања. У Београду уписује гимназију, а брат Радован Тунгуз Невесињски (доктор филозофије, 1879.-1944.), познати писац, уписује ванредне студије на Филозофском факултету, како би могао да радећи издржава себе и Данила.

Данило похађа гимназију у Београду, Солуну и Скопљу, као стипендиста најпре српске а потом питомац црногорске владе. Редовне студије уписао је на Филозофском факултету у Београду, група историја и географија.

Ратови прекидају његово школовање. У првом балканском рату 1912., био је студент добровољац и учествовао са комитским четама на правцу између Мердара и Подујева.

1913. – У Другом балканском рату био је редов добровољац од 01.05-01.08 . у црногорској војсци и ратовао на Брегалници.

У Првом светскoм рату као студент добровољац нашао се у саставу IV прекобројног српског пука где је војевао у биткама на подручју Шапца, Мачковог камена као и у Срему.

Носилац је Златне Обилићеве медаље за храброст.

1915.-1916.заједно са српском војском пролази албанску голготу, те се из Сан Ђовани ди Медуа заједно са српским ђацима и студентима упутио бродом за Бриндизи, а одатле железницом преко Италије у Француску, где је наставио започете студије у Дижону и Греноблу, као стипендиста Николе I Петровића Његоша, црногорског краља у егзилу.

Носилац је Албанске споменице.
1920. године је дипломирао на Филозофском факултету у Београду.

Као професор историје предавао је од 1920. до 1925. у гимназијама у Мостару и Сарајеву. Био је инспектор секвестрираних  имања у Босни, а након тога поново је радио као професор у гимназијма у Београду, Тузли, Котору, Цетињу, Требињу, Никшићу и Херцег Новом. Током свог службовања, стално се сукобљавао са просветном влашћу и политичким режимима. Указивао је на католичку експанзију и исламски фундаментализам, критиковао рђаве појаве у друштву, држао је до српства, одлазио је у цркву и одбијао  да уђе у КПЈ. Пао је у немилост код народне власти, што је имало за последицу прогонства и малтретирања, сталне премештаје у служби и шиканирања сваке врсте. Храбро и одважно је плаћао цену своје доследности и непокорности. Пред крај свог радног века, живео је у друштеној изолованости, са породицом у Прчању, у бедним условима живота. Пензионисао се 1960. године  и преселио се са породицом у Земун, како би му синови стекли факултетско образовање. Преминуо је у Земуну 10.априла 1974. године и окончао свој тежак живот херцеговачког страдалника.

Његова најзначајнија дела су:

– Одјек Невесињске пушке 1875. године, 1923. год. Сарајево

–Устанак херцевачко-бокељски 1882.године против Аустро Угарске, 1923.год Сарајево

–Бјекство харамбаше Стојана Ковачевића из Мостарске куле, 1927.год. Београд

–Личности чојства и јунаштва Црне Горе и Херцеговине, 1931.год. Београд

– Портрети црногорско-херцеговачкх горштака, 1934. Котор

–Црна Гора и Херцеговина , 1935. Котор

–Страдање Срба у Херцеговини за време НДХ – тајно издање 1959. год. Православна Епархија Дабро-босанска, Сарајево . Друго издање Нови Сад-Србиње, 2006.год. Иста књига је објављена 1960.год у више листова у Чикагу и Њујорку.

– Херцеговачко-босански хисторијски устанци у народним пјесмама, 1959. год. Дубровник.