Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)
Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на период Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле.
Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши, неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата.
Невесињска пушка одјекнула је муњевито на сву горњу Херцеговину. Листом се српски сељак дигао на оружје да извојује себи слободу и да више не буде чипчија. Прегли се наоружани устаници па се бију са Турцима и домаћим муслиманима, а они који немају пушака својски су се ријешили да се наоружају са отимањем острагуша од турског аскера. Немају ни топова, ни бомби, ни мина, ни експлозива, ни довољно џебане, но на јуриш освајају куле, кршле и карауле. Немају ни коморе, ни довољно хране, све треба отети од Турака.
Харамбаша Стојан, Перо и Драго плијене, али све то није довољно, поред неколике хиљаде устаника треба још хранити седам стотина црногорских јајоша. На све стране воде се крваве борбе око путева, кула и утврђења. Све вароши по Херцеговини, то су права утврђења, као Мостар, Никшић, Требиње, Билећа, Столац, Невесиње и друге. Исто тако, утврђени су главни кланци и природни положаји као Дуга, Горанско и друга мјеста.
Сва Херцеговина испреплетана је мрежом турских утврђења. И док се устаници бију, нејач српска, женe, дјеца и старци бјеже преко планина у погранична херцеговачка племена као у Голију, Рудине, Бањане, Грахово, у Брда, па чак неки иду и у стару Црну Гору. Свукуд их браћа братски дочекују дијелећи са њима куће, штале, сијена, лиснике, испаше и кошеве. Док српски сељак иде једним путем, муслимански је сељак изабрао други правац. Способни мушкарци ступили су у редове аскера, а њихова нејач са стоком бјежи ближе утврђених вароши под заштиту турских топова и турске војске. Читави су се нагомилали муслимански збјегови око утврђених вароши и по селима подесним за одбрану.
Велики је муслимански збјег у Надaнићима у Гацку. Удружиле се двије харамбаше Драго Обренов и Перо Тунгуз са својим хајдуцима и устаницима и ударе на збјег муслимана ради пленидбе стоке, јер треба устанике хранити. Након огорчене борбе с обадвије стране, харамбаше успију, те један дио стоке плијене. Стоку заплијењену преко планина упуте војводи Богдану Зимоњићу, а они се повуку у планину Бјеласницу. Том приликом, хајдук Ђоко Тунгуз зароби жива Арифа Тановића, сина Ахметова. Ариф је био дјечко од 15 година. Два Шаренца, Петар и Божо, који су били у дружини харамбаше Пера, хтјели су да га посијеку, јер су Тановићи раније погубили два Шаренца, па су они жељели да освете своје братственике. Харамбаша Перо то им није дозволио, јер је Ариф био малољетан. Но како је био јединац код оца, они поруче Ахмету да му се син налази жив код харамбаша Драга и Пера у планини Бјеласници и позову га на вјеру да дође и сина прихвати. Из добивене поруке, Ахмет је одмах дошао у пратњи једног Србина Володера у планину Бјеласницу, гдје се састао са хајдуцима.
„Ето ти сина, Ахмете, жива и здрава“, рече харамбаша Перо, „а ова два Шаренца Петар и Божо ‘ћели су га погубит’ да освете своје братственике које сте посијекли, али сам ја то спријечио. Ми не убијамо дјецу, старце и жене. Ми ратујемо само са људима.“
„Шућур, ‘арамбаша ефенди, по ‘иљаду путах“, одговори Ахмет, стављајући руку на прса и сагињући се ка земљи у знак захвалности.
„На вјеру и нашу часну ријеч позвали смо те, Ахмете, да дођеш код нас у планину“, рече харамбаша Драго, „па ћеш се са сином здраво вратит’ својој кући. К’о што видиш и код хајдука има вјере и поштења, и ако муслимани мисле да смо ми друмски разбојници и зулумћари“.
„Зулум турски и ‘рђави људи“, одговори Ахмет, „вас је одагнао у планине, а никако добра воља. Од добра се не напушта своје огњиште, него од зулума и силеџилука“.
„Болан, Ахмете“, настави харамбаша Перо, „зашто се ми тучемо између себе, сложимо се и окренимо заједнички пушке против Турака!“
„Е мој, ‘арамбашо ефенди, к’о што хајван трчи на солило, исто тако наши сељаци пристају за нашим беговима, агама и хоџама“.
„Добро, добро Ахмете, тућ’емо се па чија на крају претегне“, заврши харамбаша.
„Ви сте мени ‘арамбашо, много добра учинили“, пролијевајући сузе проговори Ахмет, „и ја бих желио да се побратим са вама двојицом ‘арамбаша“.
„Ја не могу“, одговори харамбаша Перо, „а мој брат Ђоко ако ‘оће, а он је Арифа и узватио, ја не браним, и нек вам је побратимство срећно“.
„Примаш ли, Ђоко, побратимство Ахметово?“
„Ја примам“, одговори Ђоко.
„’Oћеш ли ти, ‘арамбашо Драго, моје побратимство?“ запита Ахмет.
„Ја ‘оћу, драге воље“, одговори Драго.
Ето, тако се побратимише у планини Бјеласници, у доба најжешћих борби, Драго Обренов, Ђоко Тунгуз и Ахмет Тановић.
Након свршене церемоније побратимства, при поласку Ахмет са сином Арифом изљуби се са својим побратимима, а са осталим се поздрави и одоше здраво и весело својој кући.
У природи послије града, туче и олује, сунце обасја земљу и народ својим топлим зрацима, и на Балкану, док се једни туку до истребљења, други се братиме.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
