НАСЛОВИ

НЕВЕСИЊСКИ РАЗГОВОРИ: Окукин камен

УВОДНА НАПОМЕНА

Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)

Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на  период  Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле. 

Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши,  неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата. 

Фотографија: Наташа Глигорић

*Вала Борачка, или Борач, пружа се коритасто у горњем току ријеке Неретве. Њен је простор од неколико сати пјешачког хода, почевши од Гредеља до Дин Дола. Ширина јој је врло уска, нарочито у ваздушној линији, а дужина достиже око дванаест сати пјешачких. Зиме су у самој Вали умјерене, а љета су топла и спарна, пошто Вала представља тип кањонске долине. Сва је Вала покривена буковином, храстовином, ситногорицом и вијугавим потоцима од многобројних врела. Испресијецана је стрмим странама, разним водоточинама усјеченим у трошном камењу. Она је природно утврђена благодарећи свом коритастом положају и опкољена је сусједним планинама и висоравнима : Црвањ, Живањ До, Морине, Сомина, Брњац, Зелен Гора, Крбине, Трескавица и Лелија. Становници Борчани некад су били православне вјере и по добро сачуваном народном предању, три пута су силом прелазили у ислам, и три пута су поново враћани у своју стару вјеру. У прољеће, љето и јесен Борчани би били православни, а кад би дошла зима и притисли велики сњегови, те се не би могли лако кретати и бранити, Борчани би од великог турског притиска поново примали ислам. Ту вјерску борбу лијепо представља народна пјесма опјевавши борбу Шаке харамбаше са Турцима око врела Зетовице и стијене Кука.

Данашњи муслимани Вале Борачке, захваљујући своме изолованом планинском земљишту, у колико немају у својим жилама доста анадолске крви, као насељени колонисти турски, потпуно су сачували чистину словенске расе. То су већином плави и снажни сељаци, поштени, добродушни, гостопримљиви, издржљиви и ратоборни. У ратним и мутним временима равни су звјеровима у људском облику. У доба своје силе и моћи, а под утицајем исламског вјерског фанатизма, чинили су Борчани и злочинства од своје браће православне, палили су их по буквама, или тајно убијали по млиновима и шумама, или их бацали у корито хучне и помамне Неретве.

Чете црногорско-херцеговачке, у доба турско, врло су тешко продирале у Борач, или преко њега пролазиле дубље у Босну, пошто су у њему врло ријетко могле имати јатака, и са тешком би се муком спасиле кад би се спуштале у дно Вале и биле опажене од домаћих муслимана. Вала Борачка била је природна тврђава између Херцеговине и Босне.

Благодарећи тој природној баријери муслимани босански били су заштићени од хајдучких чета црногорско-херцеговачких и могли су остати у компактним масама као у жупи Бјелимићима, Хотовљу, Дин Долу, а такође и на подножју планина: Трескавице, Бјелашнице и Височице. У свим тим мјестима врло је ријетко допирао бјелосапац-нож црногорско-херцеговачких ускока и хајдука.

Фотографија: Наташа Глигорић

Кад је Аустро-Угарска окупирала Борач, затекла га је непопаљена, добро наоружана и богата са стоком. И као такав није се могао лако помирити са промијењеном политичком судбином, но је увијек показивао оштре зубе окупаторским властима. Паметни и увиђавни барон Бенко, тадашњи невесињски престојник, да би утевтишио Борчане, сугерирао је својој влади у Сарајеву, те су у Борач послали некадашњег хајдучког харамбашу Пера Тунгуза, као војно-цивилног управитеља. И ако се тамо није ишло Тунгузу, јер је још раније као харамбаша посјекао борачког буљубашу Хуса Пехиља, званог Женскић, јер је много скитао за туђим женама из села Клиње и браћу Шатаре из Тобића и још неке друге Борчане, ипак је морао поћи по наређењу старије власти. Познато је да се радо не залази у крајеве гдје се дугује људска крв, а нарочито у мутним приликама и временима. Харамбаша се настанио у Улогу, крај саме Неретве, недалеко од босанске границе и отпочео управљати Валом Борачком. Ту је доцније харамбаша, од бега Јажића, купио имање које се прозвало Тунгузова Лука. Сам почетак био је тежак и пун неповјерења са обадвије стране. Али мало по мало харамбаша је својим радом све више придобијао Борчане. Оно што је било у прошлости и за доба хајдуковања и ратовања, што је коме додијелило лично прегнуће, јунаштво и ратна срећа, то се бацило у заборав, брисало се и изнова се почело живјети. *1

Кад је Турска била силна и моћна на врхунцу војничке славе и величине, Мехмед-бег Шестокриловић подигао је у Улогу џамију. То је био центар  гдје су се окупљали борачки муслимани да се Алаху моле и доносе важне одлуке. Једног петка, послије свршене молитве, хоџа предложи да кроз два дана дођу у Улог све борачке хоџе и сви муктари јер има да се рјешава важно питање. Тако је и било, све хоџе и муктари окупили су се у заказано вријеме. Ту су била позвана и два домаћина с Порија, Лука и Сава Окука. Улошки имам Сулејман ефендија почео је говорити: „Браћо муслимани, сва Вала Борачка дише једним дахом исламске вјере и велича име пејгамбера и Алаха осим ова два ђаура што су овдјекана пред нама која се још влашки крсте. Ја иг овдјекане пред вама позивам да приме паћи ислам и да се сунете како прописују суре Корана. Оћете ли Лука и Сава са цијелим вашијем робљeм прећ’ у ислам?“

Лука и Сава поклонише се до црне земље па Лука у име свих Окука поче говорити:

“Честити и изабрани цареви синови, ми смо вјерни и одани робови нашем султану, нашим агама и беговима и сваком царском сину и ми не можемо прећ’ у ислам јер су нас наши стари на самрти заклели, да под цијену својих живота чувамо своју вјеру и све српске обичаје и светиње”.

“Па кад је тако”, одговори љутито имам, “бићете раја, турске чипчије, измећари за рачун другог, без своје куће, земље, амбара, тора и уљаника. А све то због некакве ђаурске вјере”.

Тек што је завршио имам, настави предлагати муктар из Мједеника, Узеир ага:

„То што је рек’о имам ефендија за Окуке с Порија”, рече муктар, ,,то је мало и премало јер те обавезе има сва раја у султанову царству. Ја предлажем, браћо муслимани, да Окуке, док су борачки муслимани у џамији и чине хаир дову Алаху, спремају пред џамијом воду, дрва, наложе ватру, приставе ибрик за кафу и још да се спреми један велики камен у који ће Окука ћускијом ударат’ и рупу дубит’. Све то имају Окуке да раде јер су турско робље, раја и ђаур милет. Примате ли овај мој предлог, цареви синови?“

“Примамо”, одговорише сви заједнички.

Од тог времена док је хоџа окујисао на мунарету и борачки муслимани клањали у улошкој џамији, најстарији од Окука са својим помоћником вршио је тешку рајетинску дужност пред џамијом. Све је то тако ишло до окупације Херцеговине од стране Аустро-Угарске.

Фотографија: Наташа Глигорић

Петак је и муслимански је празник. Дан је лијеп. Муслимани из цијеле Вале стижу џамији, неки пјешке, а неки на јахаћим коњима чија су седла и узде окићене. Коње пуштају око џамије да пасу, а они иду до потока Требуше гдје узимају авдес, то јест, перу ноге и руке те да чисти уђу у џамију и на молитву.

Стигао је и стари Ћетко Окука са својим помагачем Јованом и дали се на посао. У то доба сердар Перо Тунгуз нареди својим пандурима Ристу Бакочу, Ћетку Петковићу и Беслеми да га прате до испред џамије. Дошавши пред џамију затекао је Окуке на свом старом послу, а муслимане у џамији на молитви. Видјевши старог Ћетка Окуку како удара у камен, прозван од народа тога краја – Окукин камен и колика је рупа на њему, згрозила га је та тиранија и зулум турски.

“Шта то радиш, болан Ћетко?” запита сердар.

“Радим оно, сердаре”, одговори Ћетко, купајући се сав у зноју, “што ми је радио отац, ђед, пранђед, шукунђед и даље поћерај”.

“Браћо”, нареди сердар обраћајући се Ристу и пандурима, “узмите овај Окукин камен, па га понесите и откотрљајте, нека иде у поток Требушу, а ти Јоване остави ибрике па нека сами муслимани пеку кафу ако им треба”.

Кроз најкраће вријеме Окукин камен котрљао се сам у правцу корита Требуше, а стари Ћетко и млади Јован Окука ишли су крупним корацима уз Обрњеву страну пут свог села Порија, заборављајући и Окукин камен и ибрике као да никад нису ни постојали.

Излазећи муслимани из џамије, по завршетку хаир дове, видјеше да пред џамијом нема ни Окукина камена ни ибрика са куваном кафом. Млади су се наљутили и почели очима стријељати а зубима шкрипати јер им се руше „стари адети“ док су старији на све то били равнодушни.

Стари улошки имам Лого пришао је Тунгузу и рекао:

,,Сердаре Тунгузе, ја ти честитам на учињеној работи. Овај Окукин камен био је квасац смутњи, препирке и свађе у овоме крају, између муслимана и православних. Данас кад нас је Шваба појахао ми треба да живимо к’о браћа. Само у слози, љубави и јединству између православних и муслимана  – једини је спас. Ако пођемо до краја овим путем, нама, у овим нашим планинама, нико ништа не може. Нека нам Алах буде на помоћи и нека нас памет и мудрост прати у будућности”.

 

НЕВЕСИЊСКИ РАЗГОВОРИ
Данило Тунгуз Перовић

 

*1 Одељак преузет из приче Сердар Перо Тунгуз Расојевић (Портрети црногорско-херцеговачких горштака, Котор XI-1934.)

НЕ ПРОПУСТИТЕ – БИЉЕШКА О АУТОРУ 
Ко је био Данило Тунгуз Перовић?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Ninoslav Reply

    Ovaj Beslema,jedan od trojice pandura, je Spasoje Beslema,rodjen pod Babljom Glavom od oca Joka i Majke Ikonije,rodjene Hrnjez.Bio je u hajdickoj druzini harambase Pera TUNGUZA,Pocetkom Nevesinjske Bune, familiju, majku,maloljetnu bracu i sestre nakon pogibije brata Gavrila u bitci kod Mijatovaca, preseljava u Kifino Selo,a on postaje jedan od glavnih oslonaca Harambase u bitkama koje su uslijedile sa Turcima,Uzece ga harambasa,kao svog povjerljivog i pouzdanog covjeka kasnije za pandura nakon sto ga je na prijedlog barona Benka austrijska vlas postavila za serdara, u ULOGU,gde ce odrzavati red u Borcu.No Serdar se prikljucuje pobunjenicima 1882 g, kao i ovaj njegov pandur Spasoje Beslema, posle zadnje bitke na Morinama, gde su ubili 7 austrijskih vojnika,povlace se pred nadmocnijom austrijskom silom u Crnu Goru, kao i dosta ustanika koji su se zvali USTASI,kao i u Nevesinjskoj Buni.Spasoju knjaz Nikola daje neki savardak u selu Seljani u Pivi,gde on formira familiju ozenivsi se od Adzica, i dobivsi sina Vula i kcer Stanusu,Tkom WII,ucestvuje u odbrani C GORE, gdje se istakao u bojevima pogotovo u bitci na Mojkovcu,gdje ga je zapazio i serdar Janko,koji ce kasnije Spasojevog bratica Jovana,preporuciti u dvorsku zandarmeriju,Padom C.Gore Spasoje pristupa komitima,i sve do dvadeset dana pred oslobodjenje, kada ga ,posto mu je kuca bila pod prismotrom hvataju Austrijanci, dosavsi kuci da iscijepa drva, jer je vec bila uveliko jesen i hladnoca,sedam austrougara, baca mu se na ledja i tako ovaj prekaljeni ratnik,koji je bio vec pri kraju sedme decenije,kao nekad Taras Buljba pada u ruke neprijatelja.Sproveden je iz Pive kroz rodno mu Nevesinje u Mostar,gde su ga Austrougari stavili na muke i potom zivoga stavili u dzak i isti zavezali i bacili sa Starog Mosta u Neretvu,odakle je i pre njega i posle njega bezbroj Srba baceno i ubijeno.Suprugu Savu i sina Vula ubili su mu ustase iz Kule presvuceni u svapske uniforme kada je stradala i poklana Piva 1943 godine,Kcer Stanusa udata je bila za Rada GLOMAZICA, iz njih je ostalo potomstvo sin Milorad oficir JNA , i kceri, Nek im je slava i hvala, koji u dva rata dadose zivote za slobodu svog naroda.

Оставите коментар