• Херцеговина је митски појам српског народа, довољно далек да не постане митомански, а ипак близак толико да се не заборави; она живи у подсвијести српскога народа, било у поријеклу ванхерцеговачких породица источноерцеговачког и шумадинско-војводинског дијалекта, било у хвалоспјевима написаним у виду етнолошких и лингвистичких студија.

Није ни чудо: По последњим истраживањима, преко 1/3 Српства носи поријекло из Херцеговине. Зато је, вјероватно, још 1939. Стеван С. Брковић, у публикацији Херцеговина, изнио чувену реченицу: „Све насели, себе не расели.“

У прилог томе: Један земљак, по струци социолог, након посјете давно одсељним нам рођацима на Романији примијетио како ти људи ич нису промијенили ни физиономију нит говор; другар из Београда, аутентични Геџован, упознавш’ Дурмиторку, уочио је како „говори једнако као што говоре људи на селу његовог оца, само ијекавским наречјем“.

Та Херцеговина, деценијама већ, живи свуда сем у њезиним синовима: Зауставите просјечног Херцеговца, нарочито с ове банде авнојске границе, и питајте га: Ко је највећа духовна, а ко највећа војна личност динарске историје 19. вијека?

Као из топа, динарски самоувјерено, гракнуће да ти људи долазе из „светородне династије Петровић“- иако је, у духовом и војном смислу, лише светога Петра ријеч о групи самозванаца и хедониста- дакле, прва асоцијација ће им бити Петровићи и Цетињани, а неће им бити рецимо један Ђоко Маловић или Стојан Чупић (и један и други су Дробњаци; колико год се Пивљани натезали да отму Стојана, прво треба да одговоре на питање: Који су то пивски Чупићи? Или: За кога је Чупић отимао мегданом ширио територију, за Дробњаке или Пивљане?), дакле њих двојица у јуначком смислу и многи други од Таре до Дубровника, или Соколовићи Пивљани у духовном смислу, али не само они- а то је повод овог писања- већ и архимандрит Арсеније Гаговић. Уколико млађаним Херцеговцима се успротивите (о, не питајте одакле знам!) сматраће вас лудаком, а на историографију ће вам одговорити Радованом Бећировићем.

Лик Арсенија Гаговића, обновитеља Пивског манастира као сједишта Херцеговачке митрополије за вријеме фанариота- да, није само цетињска митрополија била независна у доба хеленске окупације Пећи- растумачио нам је књижевник и етнолог, можда највећи старохерцеговачки Србин најновије историје, Пивљанин Коста Радовић (о коме ћу неком другом приликом) у дјелу „Архимандрит Арсеније и духовност Пиве“, за коју је предговор написао Митрополит Амфилохије.

Арсеније је Гаговић, потомак је поменуте породице Соколовић, што је и научно доказано: У присојном Ораху пронађен је крст из 1562. године на ком пише: „Овдје лежи Гагеш Соколовић.“ (од ког су Гаговићи).

То нам, вјероватно, разоткрива и ону породичну димензију без које нема великих личности.

Рођен у пивском Крушеву, од оца Јована, без тачног датума рођења, био је испосник у Хиландару (гдје су, по ријечима покојног Митрополита, слали само највеће подвижнике), хаџија – у два наврата посјећивао Христов Гроб, одакле му је остао надимак Хаџи Арсеније Пивски. 1788. се вратио са Атоса у Пиву, гдје је затекао срушен и покривен сламом манастир. Након обнове коју је предводио, отпутовао је по ферман 1794. у Цариград, одакле се срећно вратио годину дана касније.
Сарадник руског императора Александра Првог, који му је даривао златни крст који је Арсеније завјештао Хиландару; о сарадњи постоји и народна пјесма:

Игумане, Хаџи Арсеније,
Откле су те виле донијеле,
У бијела града Петрограда
Из далеке земље Херцегове?
“ Поочиме, царе побратиме,
Нит су виле ни ђаволи црни,
Већ царева плетена канџија,
Која ћера мене и дорина!

О просветитељско-ослободилачком раду Радовић наводи податак да архив руског Синода има 183 листа Арсенијевих молби и осталих писама, које су тако писана да, поред историјске грађе, могу бити класификована у српску белетристику.

У вези с руским архивама, занимљиво је да је тајном царском савјетнику Татишчеву изложио идеју о „српском ослобођењу и Југославији“ још 1803., чиме је дефинитивно званично први Србин који је замијенио славјеносерпство југословенством. Но, међу молбама су упечатљиве молбе за оснивање школе за коју је приложио скоро читаво своје имање у Миочи Радовића, а у школи је изучаван црквенословенски језик, којим је служено у Пивском манастиру. Идеју о томе је поновио и након пада Првог српског устанка, бодрећи своје Пивљане и остале Херцеговце.

Сем духовно-просветитељског рада, у сарадњи с Русима, био је један од организатора устанка у Херцеговини који су помагали Милорадовићи, којем је помоћ отказана након што су Црногорци издали на Никшићу. Занимљива је и антрополошка дјелатност: Митрополиту карловачком Стефану Стратимировићу описао је српске црквене и народне обичаје од Пријепоља до Мостара и Дубровника, односно читаве Херцеговине.

Од руског цара је измолио помоћ за Манастир, испуњану све до Бољшевика. Након тог путовања у Русију је отишао у Травник за дозволе од везира које је добио. Уочавајући опасност у Мостару, дозволе је послао у Пиву и кренуо сам натраг, и био погубљен у путу 1817. Гроб никада није пронађен. За живота, а нарочито након такве смрти, стари Пивљани су га били прозвали Светим Арсенијем.

Стојан Ћеранић