• Сваке јесени, уз дане Рођења Пресвете Богоридице, док  се топли дани полако опраштају с нама, Херцеговина постаје духовна и културна престоница српства.

ПИШЕ. ДАРКА ДЕРЕТИЋ

У те дане  највиђенија имена српске књижевности и науке окупе се у Херцеговини на манифестацији „ Ћоровићеви сусрети писаца и историчара“. Тада имамо прилику да сретнемо и упознамо ауторе уџбеника из којих смо учили, приповједаче чије су нам приче формирале читалачки укус или књижевне критичаре због којих смо  посјећивали библиотеке припремајући се за часове књижевности. Некада ми се чинило сасвим необичним упознати људе чија имена красила корице књига из којих смо стицали знања, али још више ме је задивила њихова невјероватна једноставност и скромност.

„Ћоровићеви сусрети“ и часопис „ Нова Зора“  су  духовна задужбина најаутентичнијег херцеговачког приповједача Радослава Братића. У величини Братићеве идеје огледа се визионарска мисао да се духовно обједини српски  културни простор.

О националном значају ове теме свакако је сувишно и говорити. Једнако колико и приповједачка, фасцинантна је Братићева прегалачка и непоколебљива тежња да Херцеговини, нарочитој Билећи, врати значај  свесрпског културног центра.

По угледу на четворицу бесмртиних Херцеговаца ( Дучића, Шантића, Ћоровића и Шолу ) који су крајем 19. вијека у Мостару основали часопис „ Зора“ ,Братић је у бурно и нестабилно вријеме непосредно након  одбрамбено- отаџбинског рата  кренуо у један, скоро незамислив, подухват обнављања часописа „Зора“ и враћања Херцеговини оног мјеста које јој на српској културној мапи припада.

Оно што увијек највише трпи у малим срединама је културни живот. Оне скоро увијек остају на маргинама културних дешавања. Братићева жеља је била да се на овај начин одужи завичају, који је, по његовим ријечима, „лична карта сваког писца“.  Чињеница је да се манифестација овог ранга одржава у Билећи и Гацку, а не у Београду или неком већем центру, даје Херцеговини могућност да буде укључена у континуитет савремених научних и књижевних токова.

Као и претходних година Билећки одбор „ Просјвете“ потрудио се да организација буде беспрјекорна, а много еминентних имена наше књижевности и науке и претходних дана је боравило у Билећи, Гацку и Требињу.

Овогодишњи Округли сто Научног скупа „ Српска проза данас“ био је посвећен Бранку Брђанину Бајовићу, приповједачу, драматургу и професору Универзитета у Источном Сарајеву. Учесници округлог стола били су : проф. др Милош Ковачевић, проф. др  Јован Делић, академик  др Марко Недић, проф. др Војо Ковачевић, др Бранко Брђанин Бајовић,   др Мићо Цвијетић, др Саша Кнежевић и др Јадранка Милошевић.

Овогодишњи лауреат Књижевне награде „Светозар Ћоровић“ је писац  Лабуд  Драгић за роман „ Кукавичја пилад“ који је већ добио неке значајне књижевне  награде ове године, између осталих и награду „ Момо Капор“. Радња романа прати дешавања везана за Комитски покрет у Црној Гори, који се борио против званично признате власти  Краљевине СХС и одрицао српског  поријекла и традиције. Алегоријска раван текста препознатљива је и и те како упоредива са данашњом  политичком и језичком ситуацијом у Црној Гори. То је вјечита  прича о издајницима који настоје потиснути хероје и присвојити туђе гнијездо.

Требиње је ове године било укључено у програм „ Ћоровићевих сусрета“ преко промоције књижевног часописа „ Нова Зора“ и Зборника радова са претходних „ Ћоровићевих сусрета“. Часопис „ Нова Зора“ промовисао је његов нови уређивачки одбор на челу са главним уредником  проф. др Милошем Ковачевићем, оперативним уредником Зораном Х. Радисављевићем, секретаром Габриелом Братић и лектором проф. др Михаилом Шћепановићем.

Професор Ковачевић истакао је колико је нова редакција имала имала потешкоћа у настојању да се  часопис одржи након смрти његовог покретача и главног уредника Радослава Братића и секретара редакције Николе Асановића.

Часопис је успио да се одржи прије свега захваљујући изузетној посвећености и ангажованости Габриеле Братић. Нимало лак језички и оперативни дио посла припао је Зорану Х. Радосављевићу и проф. др Михаилу Шћепановићу. Шћепановићева, већ анегдотска духовитост, освјежила је и ову промоцију. Говорећи о „ Новој  Зори“, Шћепановић је рекао да  „ иза сваке њене странице провирује Братићев брк“, а ја бих додала да иза сваке странице Нове Зоре засигурно провирије и Шћепановићев брк јер сваки од текстова објављених у „ Новој Зори“ прође кроз  пажљиво читање и реско перо  Михаила Шћепановића.

Промоција је завршена студиозним приказом зборника радова о Радославу Братићу са претходних „Ћоровићевих сусрета“ који је припремио Михаило Шћепановић. Иако се шеретски осврнуо на ону Ћопићеву : „ Све сам ово написао, зар још морам и да читам?“ ,Шћепановић је ишчитао цјеловит приказ зборника, не изоставивши буквални име ниједног аутора.

Зборник је осмишљен као цјеловита књига која обухвата радове настале поводом додјеле „ Ћоровићеве награде“ Радославу Братићу за роман „ Трг соли“, критичке одјеке ове награде и радове са прошлогодишњег округлог стола о Радославу Братићу подијељена на два дијела, есејистички и научни. Тако је сваки од радова о Братићу добио своје мјесто и постао доступан за читање будућим генерацијама.

Ово је била најљепше и најпрофесионалније организована промоција којој сам присуствовала ове године у Требињу, а присуствујем им јако често. Без икаве међусобне суревњивости међу учесницима одисала је ведрином и великим поштовањем према сарадницима „Нове Зоре“, како старијим тако и млађим.  Као да ју је однекуд одозго посматрало  проницљиво Братићево око.

Оно што је ипак помало забрињавајуће јесте чињеница да „ Нова Зора” нема своје пренумеранте у Требињу. Невјероватно је и да велики број образованих Требињаца можда чак и није чуо за овај књижевни часопис који на  српском културном простору заузима најзначајније мјесто послије Љетописа Матице српске. „ Нова Зора“ има разноврсне рублике рублике у којима се за свакога може наћи понешто ( Наши крајеви и људи, Интервју, Поезија, Проза, Есеј, Прикази, Сјећања, Ликовни живот и Културна хроника Херцеговине ). Она је истовремено херцеговачки и свесрпски књижевни часопис.

Као што рече др Јован Делић : „ Вјероватно да неће бити Србина који неће пожељети да се његово име нађе на њеним страницама“.

Зато је важно да Херцеговци, али и сви Срби, ма гдје живјели, препознају значај овог часописа и макар својом претплатом олакшају његов опстанак. Заузврат себе могу да обогате прочитаним текстовима какви се, у сличној форми, ријетко гдје могу наћи.