• Загора је село (или Доње Село) у истоименом подручју. Пружа се присојем од Унковића локве код Останих дола до Ћукове греде. Удаљено је 19 километара од Требиња.

У Загори има мноштво долова погодних за обраду, који се углавном налазе испод села.

Изнад кућа Рупића и Анђића били су виногради и то се мјесто и данас по тим виноградима назива Виноградине. Породице из Загоре имају земљу, коју су некад обрађивали у Доловима, Турици и Планим Долима гдје су им и стаје. Испаше има доста и простире се на сваку страну око села.

Становништво је живјело од пољопривреде и сточарства, а у селу има и доста шуме.

Село је назив добило од истоименог подручја званог Загора. Дијели се у три групе кућа, али те групе немају посебних имена. Селом доминира кућа Петровића.

Број становника у селу по годинама је износио: 1851. године – 267; 1895. године – 127; 1926. године – 160; 1948. године – 149; 1991. године – 17; 2015. године – 4.

По казивању мјештана села Загоре, бег Ресулбеговић је у селу имао чардак и чатрњу. Он је у том чардаку становао само у љетном периоду, а зими би боравио у Требињу. Данас постоје остаци тог чардака гдје је бег живио и чатрња. То имање гдје се налазе остаци чардака и чатрња данас припадају породици Рупић. То је најстарији чардак у цијелој Загори. Такође, мјештани казују да је бег Ресулбеговић у Загори био све до краја 1700. године, и да је био на гозбама, женидбама, удајама и другим приредбама и то увијек на челу софре.

Свака породица у Загори је имала стаје изван села, гдје су изгонили стоку у љето и јесен.

Село користи воду из чатрња, локви (Унковића Локва, Горјешница, Мали Убалац и Велики Убалац) и каменица. Свака породица је имала једну, а нека двије и више чатрња (тек од доласка Аустроугарске па на овамо).

Од старина у селу се налазе стећци. У средњовјековном гробљу се данас налазе пет оштећених стећака. Сви стећци су у облику плоче. Између Пријеке Њиве и Плоча на путу под селом веле да су била 3–4 гроба, те се и данас могу опазити али врло тешко. О њима се ништа не казује.

Село окружују брда, као што су: Илијино осоје (876 м) које припада и селу Јањач, Восник (1124 м) које припада и селу Плана Дола, Дубовац (1061 м) који припада и селима Врпоље и Долови, Радош (1248 м), Мужице, Куци, Воћине, Велики врх и друга.

У Загори су живјеле српске породице: Анђић (1 кућа), Вртикапа (1 кућа), Вуковић (3 куће), Ђурић (1 кућа), Јелић (1 кућа), Лакетић (1 кућа), Петровић (10 кућа), Рупић (1 кућа) и Унковић (3 кућа).

Некада су у Загори живјеле породице Вековићи и Падрови, па су изумрли. Близу Лакетића куће налазе се омеђине гдје су Вековићи живјели, а код Падрове Главице налазе се омеђине које показују да су ту живјели Падрови.

У селу се налази врло стара црква која је посвећена Светом цару Константину и царици Јелени или како је мјештани зову Ђурђевица. Црква није посебно истраживана, а колико је познато и на основу доступне грађе у научној литератури није описивана.

Према предању мјештана, биле су три сестре Ђурђа, Вишња и Груба. Оне се нису удавале. Биле су имовно богате. Вишња и Груба су саградиле по чатрњу, а Ђурђа омању цркву (капелицу) која је по њеном имену добила име Ђурђевица. Ђурђа је цркву сазидала у дворишту гробља које потиче још из средњег вијека. Црква је подигнута за вријеме Турског периода.

Мјештани причају да је црква била саграђена од камена, а покривена каменим плочама и да је половина цркве била сазидана у земљи. Тада су биле три степенице којима се спуштало до пода, казују мјештани.

Такође, по причању мјештана у ту цркву је могло да уђе једва 10 до 15 вјерника. Не зна се да ли је црква имала звоно и како је у унутрашњости изгледала, те да ли је било натписа или не.

Данашња црква је изграђена на темељима старе богомоље. Градња је почела 1906. године, а потпуно је довршена 1909. године када је и освештана. Цркву је освештао тадашњи митрополит Захумско-херцеговачки Петар Зимоњић. Кум цркве је био Саво Вуковић – Шашулица.

На цркви су први реконструкциони радови извођени 1972. године. Прву озбиљнију санацију црква је доживјела средином осамдесетих године. Све су радили Загорани путем добровољног прилога и својим трудом.

Године 2006. Раде Петровић, родом из села Загоре, заједно са осталим некадашњим и садашњим мјештанима свих села Загоре покреће нову акцију, у којој је поново покривена и санирана црква, старо звоно је скинуто и остављено у школској учионици, а постављено ново електрично звоно, обновљени зидови и капија на црквеној порти, гдје је и црквиште.

Радови на цркви завршени су почетком маја 2009. године. Те године је цркву освештао еписком захумско-херцеговачки и приморски Григорије, уз саслужење свештенства епархије, међу којима је био и парох загорски, отац Никола Јанковић.

Стотињак метара сјеверно од Храма Светог цара Константина и царице Јелене, налази се на 645 мнв, приземна зграда, коју народ назива „Школа“. Озидана је од камена са кречним малтером без цемента. Вањски дијелови зида су обложени фасадом. На мјесту гдје се вадио камен од кога је школа изграђена, направљена је чатрња у коју стаје око 119 кубика воде и која се и данас налази у школском дворишу. Мјештани причају, да онај који није хтио да ради на школи плаћао би дневнице.

Основа школе је у облику ћириличног слова „Г“. Приземље је подијељено на два ходника, оставу, WЦ, учионицу и три просторије (канцеларије). У једној од просторија становали су учитељи/це.

Познато је да су ђаци са подручја Загоре до 1924. године одлазили у школу Поддобромане која је почела са радом 1901. године и на Неум код Жабице (Љубиње).

Учитељи/це који/е су предавали/е у Загори од 1929. до 1977. године су: Паула Баришић, Блажо Радуловић, Маљенко Кунчевић, Новица Симић, Доброслава Скварица, Јово Чобановић, Госпава Анђић, Саво Башић, Раде Петровић, Миљко Кујачић, Саво Јокановић, Радован Вулетић, Раде Мумало, Богдан Вулетић, Невенка Миловановић, Јокица Манојловић, Јездимир Бјелица, Марица Бјелица, Хаснија Авдић, Јово Ножица, Митра Тешановић, Љубо Цмиљанић, Нада Лугоња, Даница Комненић.

У Загори су ђаци похађали само четвороразредну основну школу. Родитељи неку дјецу нису слали у школу, јер су морали да чувају стоку и помажу око кућних послова.

За вријеме Другог свјетског рата образовање и описмењавање у згради школи се није изводило. Тада је у згради школе у току априла и маја 1942. године био смјештен Штаб Јужнохерцеговачког партизанског одреда. Од 1941. до 1945. мјештани причају да је школа била дјелимично порушена.

Послије завршетка Другог свјетског рата, обновљен је рад школе, тачније 1947. године, у новој држави и у новим околностима.

Из матичне књиге од 10.6.1961. године се види да се школа звала „Ристо Врећа“.

Занимљиво је, како кажу мјештани, да су ђаци учитељици Паули Баришић из школске зграде напоље износили на ледину дрвени кревет на коме се она одмарала, а ђаци су јој по оближњим ливадама брали цвијеће и грм да јој праве хлад од сунца.

РАЈКО ТАНАСИЈЕВИЋ / ТРЕБИЊЕЛАЈВ
ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА