ПРИЧЕ ИСПОД ЛЕУТАРА: Мост и везир

„Соколовић се, очевидно, није ни трудио да се умили свом господару.
Превелика милост је добра док траје, али се она најчешће заврши разлазом, одбацивањем миљеника, чак и губљењем главе.“
Радован Самарџић

„Може се рећи да је Мехмед, први везир, онај који царује у Турској“
Марино Кавали

 

Ауторка Милана Бабић испред Арсланагића моста – (ФОТО: ЈОВАН ВИДАКОВИЋ)

 

Арсанагић мост, виткија је верзија моста у Вишеграду (Зено Поповић), блистави свједок славне и тешке повијести српског рода. Премда помјерен са првобитног станишта он изгледа као да је одувијек био крвна веза два насеља града подно Леутара. Мост надкриљује ријеку Требишњицу,  ону која је некада била плаха и силовита,  а сада укроћена и спокојна мирно живи од старе славе највеће европске понорнице па  тек понекад , чисто да се не заборави, показује своју снагу.

Недуомице око тога да ли је задужбинар најчувени српски везир, Мехмед паша Соколовић, разријешавају се већ при првом поређењу овог моста и његовог чувенијег брата у Вишеграду – љепота тежње ка оностраном материјализована у камену, склад лукова, силина и отменост, моћ која просијава из сваког камена…

Стога је прича о најљепшем требињском мосту у ствари и повијест о једном немирном и тешком времену и човјеку чија дјела у многоме разријешавају једну од чворних тачака српске историје – потпуни прелазак српске државности на Цркву и улога Срба у Османској империји.

Градња Арсланагић моста догађа се у чудно вријеме за српски народ. Судбоносно по више основа, тренутак који значи залог опстанка нашег рода или нестајање у лавиринтима историјских збивања. Један човјек обиљежиће то вријеме, искористити сваки тренутак који му се укаже да помогне свом народу, уједно не изгубивши свијест о својој државној служби и величини империје којој служи – Мехмед-паша Соколовић.

Мехмед-паша Соколовић је успио да од породице Соколовић створи једну од најутицајних и најмоћнијих породица у Османском царству, и, при том, поврати углед и достојанство Српске Православне Цркве. Да обнови Пећку патријаршију и тако окријепи српски дух. Обновљена Пећка патријаршија обухватала је: сјеверну Македонију, југозападну Бугарску, Србију, БиХ, Црну Гору, Србе у Хрватској и Угарској. Под њеном јурисдикцијом били су и они Срби који су се налазили с ону старну турских граница, у Аустрији и Млетачкој републици. Од Комора и Угарске, до испод Солуна од Јадранског мора до ријеке Истре у Бугарској. Титула патријарха је стога гласила: Патријарх Срба, Бугара, поморских и сјеверних страна. Јасна свијести о православном јединству садржана је у овој титули.  Невјероватно је да управо у овом времену, времену ропства, Српска Православна Црква постиже такав степен духовног, политичког и етничког јединства који стоји готово без паралеле у историји Српске Цркве. Црква постаје бедем националног јединства – колико духовна толико и политичка реалност – насљедница и чувар средњовјековне српске државности, залог опстанка.

О великом везиру је чудесно, поетизовано, улазећи у дух времена и крвоток великог везира, приповиједао и Иво Андрић и Радован Самарџић, ипак недостаје филмска прича, истинита противтежа лажи и површности телевизијских серија, јер без темељеног визуелизованог  проницања у тај некадашњи свијет немогуће је сагледати садашњи…

Прича о великом везиру уједно је и прича о власти. Власт то је неман, гуја која гази врлине и појачава мане, даје сатанску енергију ономе који не влада собом. Власт, то је је хоботница која затвара и очи и уши и продире у срце, опија, буди саможивост и немилосрдност те стога када имамо човјека чији је утицај био огроман, чија се власт простирала континентима, а који никада себи није дозволио да га положај заслијепи, да опрез престане да буде његов пратилац, са огромним даром политичког и историјског расуђивања, увијек са пуном свијешћу о тренутку и могућим посљедицама сваке своје одлуке – е, то је права приповијест.

И управо о власти и безданим сујете размишљам сваки пут као погледам у његов мост направљен у знак сјећања на страдалог сина. Направљена за спомен, сврсиходна, ова ћуприја је сакривена колико и изложена погледима. Доћи до ње значи ићи тихим путем, склоњеним од вреве и буке градске. Прећи мостом немогуће је без емоција, без свијести о љепоти, али и о коначници свега на овом свијету. Има нешто страшно у његовој љепоти, у чаробности погледа који нуди, поготово у сутон када се небо прелијева бојама и засљепљује свјетлошћу оног који гледа сунце на заласку. Судар свјетова, оног унутар нас и изван нас; свијест да смо у мјери којој смо изнад свијета, као створења Божија, у толикој мјери дужни да служимо, да откровамо, да тражимо, да пониремо у кутке душе колико и свемира и да зауздавамо владалачки порив градећи свој дух најприје на свијести да само дјела љубави опстају, а да све друге тежње разграђују наше биће немилосрдно попут плаховите ријеке.

Мост носи биљег мисли великог везира, његове замишљености над свијетом и човјековим мјестом у творевини. Он је материјализација његових ломова, одлука, стрепњи, планова; његове свијести да зло не спава него вреба, можда баш иза границе видика…

Како се могло догодити да Порта, 1557. године, захваљујући залагању Мехмед-паше Соколовића, изда ферман којим се дозвољава обнављање рада Пећке патријаршије? Ширење Империје на сјевер довело је до тога да је почео опадати број муслимана на терену, јер за освајање није потребно само запосјести територију, него је и попунити људством. Порта је при оваквој ситуацији највише на уму имала Србе. Поред појачане исламизације, Порти треба и јака организација Срба. Зашто? Да би Србе учинила политички одговорнијим и интегрисаним у Империју. А обновљена Патријаршија је управо то била: „црквена организација државном карактера, обавезна на сарадњу, подложна потврђивању својих поглавара султанским бератима, укључена у фискални систем” (И. Андрић).

Висок, витак са наглашеном снагом у плећима, у послу вјеран и поуздан, како каже његов биограф, Мехмед  је ишао  уходаним путем који води до високих полажаја, а поставши велики везир у тренутку када му готово ниједна околност није ишла у прилог , знао је из сваке невоље изаћи као побједник увијек ситуацију преокренувши у сопствену корист.

(ФОТО: ЈОВАН ВИДАКОВИЋ)

Историја живота Мехмед-паше садржи у себи и онај превладани антагонизам хришћанског и исламског свијета, који нама, данас, након вјековног ропства, и избацивања Срба-муслимана из родовског крила, изгледа тешко разумљив. Јер је Мехмед-паша: „постао најбољи муслиман, привржен новом закону без површности и лицемјерја, темељито образован и морално сређен у његовом духу. У његовом држању, па ни у подсвјесним реаговањима, не могу се открити трагови криза кроз које су прошли многи јаничари кад су их учили исламу, а они потајно читали, понекад и заједнички, уз запаљене свеће, старе молитве и, тако збуњени, лако постајали плен дервишког мистицизма. Због тога је и његов однос према православљу постао јасан, разграничен и сређен.“ (Радован Самарџић).

У првим периодима турске власти велику улогу у склопу Османске имерије играли су Срби. У напредовању на љествици друштвеног успјеха, често су се истрајним и посвећенијим показивали „свјеже” исламизирани Срби, и припадници других покорених народа јер је „турска администација знала да искористи затечено стање, али најчешће на начин да људске групе, па и појединци, који су до тада дјеловали према традиционалном распореду друштвенијх категорија, образованих постепеним развитком, у највећој мјери постану средство османске идеје о начину владања и освајања. (Р.Самарџић)

У вријеме Мехмед-паше Соколовића, у комуникацији са земљама југоистoчне Европе, српски језик постаје дипломатски језик Порте. Сви наши будући унутарсрпски сукоби, родовски раздори, и братоубилачки ратови, имају свој коријен, подлогу, исходиште у овом културолошко-национално-вјерском рачвању, у причи која слиједи послије Мехмед-паше Соколовића. Одгонетнути свијет Мехмед-паше, значи испричати причу о узроку, о сукобу и сусрету различитих цивилизација – хришћанске и исламске. Какво је то вријеме било? Како се осјећао потчињени Србин? Да ли су Срби који су прешли у ислама стварали „видљив слој и ублажавали у народу осјећање изгубљености и несрећног живота“, јер су и сами потицали из његових редова ?

Било како било, Мехмед  је успио да од породице Соколовић створи једну од најутицајних и најмоћнијих породица у Османском царству и много је он учинио за царство којем је служио и стога је са осјећањем намирења животног дуга, са свијешћу да је упркос огромном доприносу само једна карика Царства, имајући јасну свијест о сврховитости мостова, остављао иза себе таква градитељска чудеса попут ћуприје у Требињу да проносе славу његовог имена диљем земаљског шара.Искористивши политички тренутак да обнови Пећку патријаршију, Мехмед-паша Соковић је успио да направи наставак свештене српске историје, измири себе прошлог и оног што је постао те остави залог за неку будућу славу.

Милана Бабић

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар