• Посјету Бања Луци искористио сам да обиђем и нека мање позната али јако важна мјеста, без сумње од великог историјског значаја за цијелу Босну и Херцеговину.

На гробу Али-паше од Херцеговине у Бања Луци

Потражио сам гроб Али-паше Ризванбеговића, обласног владара, реформатора, задужбинара, оспораваног и хваљеног, чији земни прах почива на обалама Врбаса, далеко од родног Стоца и Брегаве.

Али-паша Ризванбеговић из Стоца једна је од најистакнутијих личности рођених у Херцеговини у 18. вијеку, а у своје вријеме са главним утицајем на њен живот и прилике. Прича о овом човјеку захтјева широк замах приповједања, што је Иво Андрић учинио у приповјеци „Алипаша“.

Главни акценти о Али-паши Сточевићу јесу да је био истакнута политичка личност прве половине 19. вијека. Успио се наметнути као централна политичка фигура у Херцеговини, тада под управом отоманских султана, толико да је ову покрајину издвојио из Босанског пашалука а од султана добио потврду да је његово право и власт да као херцеговачки везир управља и усмјерава новоустановљени Херцеговачки санџак.

„Нико од сада не треба ићи цару у Стамбол – ево вам Стамбола у Мостару, ево вам цара у Мостару!“ – поручио је Али-паша окупљеном народу 12. маја 1833. приликом преузимања власти. И још додао.

„Код мене не требате посредника, који би вас за новац доводили. Па, имадне ли ко какву потребу, нека слободно, у опанцима и без најаве, дође право мени и нека ми каже своју невољу. Ја сам исти онај Али-ага као и прије. Ја ћу сам обући опанке и гуњ и поћи ћу пјешке камо год устреба. Јер Херцеговина је сада своја, да нам више не сметају босански шљивари!“

За политичко средиште у Херцеговини успоставио je родни Столац на Брегави, а себе окружио херцеговачким муслиманима од високог повјерења.

Потекао је из православне херцеговачке породице која је са доласком отоманске управе прихватила ислам и задржала старе властелинске повластице. Остао је упамћен као велики реформатор, човјек који се водио мишљу да се о нашој земљи нико не може старати као наша рука.

Народ је потицао на рад – јер док пушка не пуца нека мотика и чекић куца! – била је његова политичка девиза. У Херцеговину је донио ново воће, сиријску мурву (шам-дуд), започео узгој свилене бубе, усмјерио народ да почне садњу пиринча, а који ће квалитетом предњачити на тржишту, око Стоца засадио маслињаке, увезао најбоље врсте јасмина из Азије, повећао узгој дувана, брескве и винове лозе.

На матерњем језику писао је искључиво ћирилицом, а имао је и личног ћириличног писара, Грка, Јована Ангелопула. Одржавао је блиску преписку са владиком црногорским Његошем, кога је сматрао за побратима.

Али-паша је на превару ухапшен када се сувише одвојио од централне владе у Истанбулу, убијен је у околини Бања Луке 1851. године. Смртну пресуду је извршио Омер-паша Латас. Сахрањен је у дворишту главне бањалучке џамије Ферхадије. Надгробни споменик му је порушен приликом рушења Ферхадије 1993. године.
Обнова је планирана за скорије вријеме.

На гробно мјесто Али-паше Ризванбеговића Сточевића одвео ме је и љубазно упутио имам бањалучке Ферхадија, на чему сам му поново захвалан и срдачно га поздрављам!

Горан Лучић