Билећка трилогија: Улица која се најдуже памти

Билећка трилогија: Улица која се најдуже памти

  • Овом причом завршавам серијал БИЛЕЋКА ТРИЛОГИЈА са осјећањем да сам у ових неколико мјесеци захваљујући порталу Слободна Херцеговина успио да у осамдесет прича и исто толико фотографија дочарам једно вријеме из далеке прошлости како је у једном малом херцеговачком градићу пулсирао живот. Захваљујем свима који су читајући моје приче пронашли своју завичајну сјету.

vojo-nova1

УЛИЦА КАМЕНИХ КУЋА била је главна. Као таква одмах у почетку имала је ознаке крај пута са уграђеним каменим стубовима на којима су означавали њену дужину. И данас један тај камени стуб више од једног вијека стоји у једној улици која се рачва из Обилића вијенца одолијевајући многим прохујалим годинама као свједок протеклог времена. Данас само опомиње неопрезног возача да га при скретању не закачи.

У тој улици биле су трговине, кафане, школе, уреди, библиотека, хотел, апотека, пошта, полиција, радионице, бријачнице, клубана, сластичарница… Становништво је овдје задовољавало све своје потребе због чега се ова улица и најдуже памти. Све се мијењало осим ове улица и камених кућа у њој. У тим мајсторски клесаним блоковима камених кућа и данас зрачи дух прохујалог времена стваран људском руком.

Била је и остала једино шеталиште, вечерње корзо, стаза првих љубави са кружним током кретања. У њој су се заустављали аутобуси с путницима, дочекивали и испраћали регрути и војници, студенти и ђаци. Њоме су се кретали сватовски коњи. У њој су раним јутром могао срести сељака с коњем натовореним дрвима и на лицу мјеста направити уличну погодбу.

Удаљеност кућа и њихових прозора од улице била је довољна да се погледи између момка и дјевојке могу укрстити, и то су били једини поклони у пролазу. Али на томе се најчешће и завршавало. Поједине дјевојке остале су заробљене вјечитим погледима и неоствареним сновима налазећи свој мир у дражи безнадног чекања. Њихова малобројност била је свакако угрожена преимућством младића и униформисаних лица па је тако било и на игранкама.

ulica

Улица камених кућа чувар успомена

 

Осим прозора у цијелој улици била су само два истурена балкона, од којих један и данас пркоси времену. Били су то прозори у свијет за оне који су избјегавали поподневне и вечерње шетње овом улицом. И сви су били двокрилни. Њих би најчешће запосјеле женске особе различитих узраста и занимања.

 

Сјећање и успомене

Војислав Гњато са коријенима из хумске из ковнице српског језика како је писао Јован Дучић, са овом збирком прича, сјећања и успомена показује ону праисконску везаност за тло, за језик, за родну груду чије је људе и догађаје из времена након Другог свјетског рата сачувао од заборава.И ако потиче из земље врсних приуповједача попут Моме Капора и Радослава Братића, Војислав Гњато ово дјело није писао са знатнијим литерарним претензијама, иако их не можемо занемарити, јер се у овим кратким причама и кратком и језгровитом народном језику, сачувана сва љепота једног времена, обиљежја и врлина једног мјеста и сва изворност и јасноћа нашег казивања.

Миливоје Бештић новинар 

ulica 01

И данас је незаобилазна

Теби што пјесму у мени роди

Хвала ти Господе што му дарива
љубав и милост која га је водила
његовој улици камених кућа.
Цести гдје га је мајка родила…
Хвала ти, Боже, што му повјери.
да овјековјечи наше старине,
наше храмове и наша звона
хвала за приче што их исписа,
а приче ме у прошлост предака води
Хвала ти Боже што га обдари
да пјесму у мени роди….
Здравка Бабић пјесникиња
„Разгледнице из Билеће“

Више од једног вијека овој улици тон је давала војничка цокула. И било гдје да се нађеш, њезин ехо би увијек одзвањао. На њој су остале успомене многих данас живих и мртвих расељених широм планете. И без обзира колико смо вољели Билећу њене улице камених кућа , носили је са собом куд год да смо ишли, у њој нисмо могли сви опстати, јер за будућност није била довољна само љубав према каменим кућама и шпалиру њених расцвјеталих липа и багремова. Овдје су се најдуже чекале кише које су враћале живот спрженој трави и испуцалој земљи.

У мојим причама изражен је дубок и болан жал за оном билећком душом коју смо његовали и гајили, и која је нестала можда дјелимичном кривицом и властите генерације, коју су „билећка раскршћа“ усмјерила на разне стране свијета и од ње начинила далеке „бисере расуте“.

Данас опрхвани многим недаћама и проблемима човјек је склон да помисли да је све у прошлости било боље и да су људи били срећнији и да је сада као у некој утопијској пројекцији питање среће помјерено у будућност пошто прошлост није могла да промјени човјекову садашњост.

Ми оновременици искрено смо вољели овај град, за разлику од странаца у пругастим одијелима и сивомаслинастим униформама, гдје је једнима био урезан у глави каменолом, а другима Златиште и Хаџибегово брдо. Једино им је Улица камених кућа остајала у трајном сјећању на допуштене изласке и кафанске ноћи. И док је с једне на другу страну ницао и ширио се нови град, нове стамбене зграде, спортске хале, фабрике, игралишта, ова улица остала је с каменим фасадама које стамено одолијевају времену да би свједочиле гдје је некад пулсирао живот који се тако дубоко урезао у наша сјећања да га никада не можемо избрисати из својих успомена.

Билећка прошлост је што неко рече као Свемир бесконачна и дубока и о њој можемо писати томове књига за разлику од будућности која је ограничена и глува.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина