• Данас је испред Амбасаде Руске Федерације у Београду у достојанственој тишини стајала дуга колона грађана са цвијећем, пристиглих да барем свијећом и поруком одају саучешћа руском народу поводом велике трагедије која га је задесила по други пут у овом мјесецу. И то њихово мало је било велико нешто.

Подсјетимо, у недјељу 25. децембра авион руског Министарства одбране „Ту-154” са 93 путника и члана посаде пао је у Црно море након полијетања из Сочија према Сирији.
Већину путника чинили су музичари руског војног хора „Александров”, њих 64-оро, који су кренули у руску базу „Хмејмим”, гдје је требало да учествују у прослави Нове године за руске оружане снаге.

Пјевачки и плесни академски ансамбл Руске Армије „Александров” добро је познат српској публици која је увијек до посљедњег мјеста пунила дворане у којима су наступали у Београду. Аплаузи су минутима трајали послије њихових наступа; непрегледна Русија стизала је у Београд кроз њихове гласове.
„Александров” је наступио више пута у Београду, а посљедњи пут прошле године у Дому синдиката, поводом 70. годишњице побједе над фашизмом.
Нико послије Срба није могао са толико љубави и поштовања извести српске националне химне: „Тамо далеко”, „Боже правде”, „Христе Боже”…

Једна Београђанка доноси руже и полаже их испред фотографије хора „Александров”, љуби руску и српску заставу и крсти се са молитвом. Виде се сузе у очима.
Људи свих генерација, старији, средњих година, млади, чекају да оставе реченицу подршке као траг заједништва са руским народом и у овоме часу…поносна тишина.
Улазе троје по троје; унутар Амбасаде безбједносни преглед. У великом свечаном холу Амбасаде РФ са разгласа тихо појање „Тамо далеко”, са руским акцентом; једно од посљедњих извођења славнога хора. Велика скулптура Светога Ђорђа изнад прободеног змаја у углу дворане, као да сажима у слику ову огромну и непобједиву земљу.

Грађани прилазе пулту са Књигом жалости и остављају своју поруку заједништва, захвалности и разумјевања.
Прекрасне су то реченице, препуне љубави према руском народу и искрене захвалности његовој сталној бризи о Србима. Дио те духовне везе били су и гласови „Александрова”.

„Хвала Вам за љубав и достојанство са којима сте славили и српски народ! Вјечнаја памјат!”

Једна Рускиња плаче испред Амбасаде. Прилазим јој и изјављујем саучешће; осјећамо исти губитак.
Каже ми да се зове Валентина и да је из Сочија, баш из града из кога су чланови хора и руски пилоти узлетјели у вјечност.

„Ко год да је кренуо против Русије, неће је побједити! У овом тешком часу битно нам је да је српски народ уз нас.”, говори ми жена која и у жалости носи понос племства, онај раскошни какав може да има само руска душа.

„Нико не може побједити несагледиву Русију, свеправославну Матушку, нити утишати њен славни глас!”, узвраћам чврсто увјерен у сваку изговорену ријеч.

Слава и хвала гласовима који су пјевали у част руске побједе и српске жртве за ту побједу!

Горан Лучић / Слободна Херцеговина