• Аустријском писцу Петеру Хандкеу данас је у Стокхолму шведски краљ Карл Густав уручио Нобелову награду за књижевност за ову годину.

У тренутку доделе Нобелове награде, Хандке је добио громогласан аплауз.

Хандкеу је уручен и новчани износ од 935.000 долара.

Прво су додељење награде за физику научницима Џиму Пиблсу, Мишелу Мајору и Дидјеу Келоу, затим научницима Џону Б. Гудинафу, М. Стенлију Витингаму и Акири Јошину за хемију, а потом награда у области медицине научницима Вилијему Кејлину, Питеру Ретклифу и Грегу Семенци.

Пре него што је награда уручена Хандкеу, Нобел за књижевност је додељен пољској списатељици Олга Токарчук која је добитник те престижне награде за 2018. годину, али јој награда није уручена.

– Његово писање је утицало на неколико генерације у послератној Европи. Хандке често пише о повратку својим коренима. Хандке је рекао да га је класика очувала, али он је модеран писац – рекао је Андерс Олсон, писац и професор на универзитету у Сткохолму током уводног говора у којем је образложио зашто је добитник награде Петер Хандке.

Хандке је инострани члан Академије наука и уметности Републике Српске од 2008. године и Српске академије наука и уметности од 2012. године.

Награда Хандкеу наишла је на бројне осуде свих оних који мрзе Србију због његове подршке нашој земљи за време агресија на Југославију деведесетих година.

Хандке, се замерио деведесетих година западном свету, када је био на просторима некадашње Југославије док је још трајао рат и написао есеј „Правда за Србију“, што је наишло на осуду у неким западним круговима.

„Поштовање“ је реч којом је описао шта је према бившем председнику Слободану Милошевићу осећао. Говорио је и да Милошевић није био „балкански диктатор и касапин“. Пријатељство са Милошевићем је, изгледа, учвршћено и када се он нашао у Хагу, а Хандке ишао да га посети, по­што су ње­го­ви адво­ка­ти за­тра­жи­ли да, евен­ту­ал­но, бу­де све­док од­бра­не.

У Србију је дошао чак и на сахрану Слободана Милошевића, и изјавио да је његово присуство на сахрани „потпуно приватна ствар“.

Турска и Хрватска су се придружиле тзв. Косову и Албанији у бојкоту церемоније доделе Нобелове награде аустријском књижевнику Петеру Хандкеу која ће се сутра одржати у Стокхолму.

Хандке је у интервјуу снимљеном у Стокхолму, дан уочи доделе Нобелове награде, рекао да би волео да на пролеће дође у Републику Српску.

Одговарајући на питање да ли је награда закаснила две деценије, како тврде његове колеге и познаници, Хандке каже да је награда дошла у право вријеме. Наводи да није очекивао овакву кампању против њега и његових ставова. Имао је идеју како да покуша да помири ставове.

– Волио бих да се сретнем једну мајку са једне и једну са друге стране. Једну мајку из Кравице, где је био почетак свих масакра и једну мајку из околине Сребренице. То је била моја идеја, али мислим да је била помало наивна. Мислим да у овом тренутку ту идеју не могу реализовати – истакао је Хандке.

Питер Хандке је рођен у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Након што је објавио први роман „Стршљени“ 1965. године, напустио је факултет да би се више посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је годину дана касније, 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну „Групу 47“ за „описну импотенцију“.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена“, „Кратка писма за дуга растајања“ и многи други.

Нобелова награда коју је добио данас круна је богате каријере током које је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела,а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер.

У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима – „Каспар“, „Псовање публике“, „Путовање у сонорну земљу“.

Роман „Голманов страх од пенала“, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља „Небо над Берлином“.

Непосредно после изведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу „Псовање публике“, која је и данас на репертоару КПГТ-а у Београду, поставио је Пит Теслић.

Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Од 1990. живи у Француском градићу Шавилу, 12 километара југозападно од Париза. Познато је да је пасионирани сакупљач печурака.