• (Срето З. Танасић, СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА: ОГЛЕДАЛО СРПСКО, Прометеј, Нови Сад, 2023.г.)

Књига расправа језикословних Српски језик и ћирилица: огледало српско, аутора Срета З. Танасића у издању новосадског Прометеја поред ауторовог врло инструктивног предговора садржи четрнаест расправа о српском језику, ћирилици, српском идентитету и српској култури. Све расправе с обзиром на тежишну тему можемо груписати у три групе: о српском језику и српској култури (Ћирилица као почетак и крај српске културе, Ћирилица и српска култура данас, Српска језичка култура, Уништавање српске културе – о трошку српског народа, Један народ је јак колико му је јака култура); о српском језику и српском идентитету ( Српски језик и српски идентитет, Српски језик и национални идентитет у вријеме глобализације, Повеља Кулина Бана: 830 година од настанка, Српски језик у Републици Српској); о државној небризи о српском језику (Положај српског језика и ћирилице, Планирање издавачке дјелатности, Закон против српског језика – случајно или свесно, Значај научних институција за статус српског језика,О нужности проучавања српског језика).

Књига се појавила у најтежем тренутку за српски језик, српско писмо и српску културу у цјелини, јер је не само српски језик, ћирилица и српска култура у цјелини тренутно нападнута са свих страна (од германско-ватиканских и англосаксонских лобиста до разних антипатријархалних и антиправославних група), него је озбиљно угрожен и цјелокупни српски национални идентитет данас. Управо због тога, али не и само због тога и сам наслов ове књиге и на симболичком, и на фактичком плану бјелодано указује да је пред нама задњи час који нам пружа прилику да се коначно пробамо зауставити на ивици не само културног, идентитетског него и тоталног националног суноврата. А ако се не отријезнимо и не разумијемо Танасићеве поруке бојимо се да ће већ сјутра бити касно.

Као илустрацију Танасићевих ставова и указивања којим путевима би требало кренути у овом времену овдје ћемо скренути пажњу на неколико јасних ставова  који  указују на стање у коме се налазимо и на путоказе који воде као излазу из културног и идентитетског потонућа, а онда и на једино могуће законско рјешење које ће бити ефикасан штит и културног, и идентитетског, а онда и нормативно обавезујућег понашања свих, а оних у извршној власти посебно.

Како смо напријед и навели о српскј ћирилици  и српској култури Танасић нам своје ставове јасно образлаже у пет текстова. Полазећи од једног од најзначајнијих стубова културе, од ћирилице којом је најфинијим нитима испреплетена српска културна, а онда и духовна парадигма, од ћирилице која је, како аутор каже, и почетак, и садашњост, и крај српске културе, долази се до закључка да  је баш због тога, због хиљадугодишњег трајања и отпора туђинским насртајима можемо сматрати  свједоком свих напада на српски народ, али и свједоком трајања и отпора без кога ни нас који смо духовно израстали  из њеног бића не би ни било.

Један од најсликовитијих напада на српску ћирилицу Танасић види и у појави термина босанчица насталог на бечко-ватиканској поробљивачкој парадигми како би се и културолошки, и лингвистички, и на сваки други начин не само територијално, него и на духовном плану   избрисао српски траг са вјековних српских простора.  А тим нападима се могло, и може супротставити једино осмишљеном културном и језичком политиком која нам данас и није баш на завидном нивоу.

А да ли и како Срби данас воде културну и језичку политику нико не може бити задовољан, јер се, како Танасић с правом вели, српска култура  уништава  о трошку српског народа.  И не само то, него се закони о српском језику и ћирилици и када се с муком донесу, не спроводе, а непријатељски глобалистичко-сатанистички закони о измишљеној родној равноправности  досљедно спроводе уз помоћ државе и њене сурове казнене политике, а ћирилица и српски језик се системски маргинализују.

О свим тим културолошким, а онда и „лингвистичким“ тумарањима и српској небризи за српско писмо и културу кроз историју и данас аутор детаљно говори у тексту Ћирилица и српска култура данас.

Када се говори о идентитету неког човјека или народа онда се траже одговори на питања: ко си ти, одакле си, којим језиком говориш, коме се Богу молиш, ко су твоји преци и слично. Наравно да је одговор на питање  к о  ј  и  м    ј е з и к о м   г о в о р и ш    свакако једна од централних одредница сваког личног и националног идентитета. То одлично зна Танасић, па онда никако није случајно што у вези с овом темом пред читаоца доноси четири текста који објашњавају српски идентитет од Повеље Кулина бана до савремених глобалистичких насртаја  и на српски народ, и на његову културу, и на његов језик.

Расправљајући темељито о Повељи Кулина бана и анализирајући исту   и из историјске, и из културолошке, а онда и из језичке перспективе (лексички, морфолошки, фонетски), аутор јасно показује због чега ова повеља припада само и искључиво српском народу без обзира на низ покушаја фалсификовања свега што се може фалсификовати за необавјештеног или полуобавијештеног читаоца.

Разматрајући нераскидиве везе између српског језика и српског идентитета  аутор доживљава језик и оно што је у њему запамћено и њиме записано као трајне међаше у времену и простору не само српске историје, него и српског идентитета баш од Повеље Кулина бана, преко средњовјековних списа, Лазаревићевог Слова љубве, ћириличних  молитвеника, до Вуковог рада на прилагођавању ћирилице српском народном језику.

У наставку овог рада Танасић се справом љути  на наш немар  према језику и ћирилици као  снажном чувару идентитета  и путоказима који нас чувају да не залутамо у непријатељском глобалном квазикултурном лавиринту.

А  да се према језику и ћирилици као идентитетском писму немарно, несмотрено, па понекад и непријатељски односимо показује пет напријед наведених Танасићевих текстова који говоре о државној небризи о српском језику.

Осврт на ову групу радова може се илустровати и примјером наведеним у тексту Положај српског  језика и ћирилице  који нас подсјећа на слику Београда из 1915. године забиљежене у тексту Луке Лазаревића Белешке из окупираног Београда у коме је тада била забрањена ћирилица па читаоцима предлажемо да посебну пажњу обарате на тај дио поредећи га са савременим стањем.

Танасић се с правом пита како је могуће да држава и сви ми у цјелини пружамо данас нпр. у том истом Београду толики отпор ћирилици и чистом српском језику да заузме своје мјесто и у јавној и у свакој другој  употреби. Наиме, коме се то и због чега државна политика удвара причом о измишљеној тзв. родној равноправности разарајући тако не само свој језик, него и национални идентитет, и породицу. Шта се то догодило да држава подржава измишљене „родне“ наративе, а национални културни наратив сузбија или своди на пуку форму која никог не обавезује.

О свему овоме и још о доста важних језичких и идентитетских питања у овој заиста вриједној књизи говори Срето З. Танасић природно се уклапајући у научни отпор разарању српског језика и српског идентитета који је прије више од тридесет година започео књигом Ћирилица на раскршћу векова Радмило Маројевић.

Због свега наведеног или свјесно само назначеног у овом кратком приказу јасно је да ову књигу треба пажљиво читати.

Раде Р. Лаловић