• О оправданости херцеговачког устанка под Луком Вукаловићем (1852-1862) као и о припрема и само дизање устанка у Херцеговини 1875. године,  познате Невесињске пушке говоре једним делом и писма херцеговачких главара упућена Мићу Љубибратићу за време његовог боравка у Београду, док је одржавао везе са својим блиским сарадницима: Луком Петковићем, Спасом Асановићем, Дамјаном Паријезом и Стеваном Зимоњићем.

У броју 1705 од 30. октобра 1875. француски недељник L’illustration доноси прилог о херцеговачким устаницима. На илустрацијама , војводе Михајло Мића Љубибратић и Лука Петковић

Тако у писму од 20. августа 1868. године упућено са Грахова, Лука Петковић обавештава Љубибратића да је „у Ерцеговини тешки зулум што никада није био: свијем узеше што имаше, од сваког нађели су имена“.

И у писму од 15. јануара 1868. године Лука Петковић се поново јада Мићу и пише: „Јављам ти брате, да је сада зулум у Ерцеговини виши него што је икад био те су све однијели“…..

Извештаји ове групе о стању на подручју Херцеговине били су Љубибратићу од огромне користи у разради даљих планова око тада неизвесног датума за дизање новог устанка у Херцеговини.

Тај зулум, за време турске власти у Босни и Херцговини, огледа се и у томе што је турска управа средином 19. века, поред обавеза које су српски сељаци имали према феудалцима, уводећи им све веће захтеве у виду финансијских издатака, чиме је притискала српске сељаке, а и оне поједине који нису били православне вере, те им је тако отежавала ионако лош и скроман живот.

Процес осиромашења и изнуривања сељака, пореских обвезника, одвијао се убрзаним темпом. Сељаци су током читавог 19. века представљали огромну већину становништва у целој Босни и Херцеговини.

После 1850. године сви порези повећани су три, пет, па и десет пута. Поједини чиновници локалних управа сами су одређивали висину појединих пореза често  користећи то за личне потребе.

Да би измирили обавезе сељаци су били приморани да продају све што су имали, па је често једно рало и једну запрегу користило по пет-шест кућа. Народ је често био гладан, бос и го. Сиромаштво, глад и страх били су веома изражени. Сељаци су били без икаквих права да се чује њихова реч или узме у разматрање било какав њихов захтев.

Порез на ситну стоку, ресим-ајман, на овце и козе, плаћао се два пијастера по грлу.

Они који су разрезивали овај порез долазили су ненајављено код домаћина у касне сате, кад се стока прикупи и смири, да би је пребројали, нису веровали домаћинима и сеоским кнезовима. При продаји или куповини крупне стоке плаћала се одређена тржишна такса.

Донузија је порез од три пијастера годишње за сваку свињу без обзира на њену величину. Порез се мењао тако да је једно време доносио држави и по десет пијастера годишње по грлу.

Порез на кошнице, било да су пуне или без пчела и меда, плаћао се по четири пијастера по кошници.

Земљарина као вид поседовног права коришћења земље плаћала се на основу вредности земље коју су процењивали сами Турци.

Качарина и печење ракије, за немуслимане, плаћала се за сваку меру ракије по пет пијастера. Посебан и то висок порез је био за оне који су имали млинове.

Порези на гајење винове лозе и дувана били су прилично високи. И ако је за дуван  узимана десетина, приликом продаје осушеног дувана поново је опорезован фиксном таксом од осам пијастера, од којих је три плаћао власник дувана а пет купац.

Сербезија или траварина  био је порез који се плаћао на траву где стока пасе, а јајлак је био порез на планинске летње пашњаке где би се стока изводила на пашу. Плаћала се и царина код прелаза стоке из једног у други реон приликом продаје или куповине.

На сваку парцелу засејану травом звана броћ, чији цветови дају јарко црвенило и служе за бојење вуне, плаћала се такса од четири пијастера.

Селамет-акче био је намет за издржавање страже које су наводно обезбеђивале сигуран пут путницима и роби.

Постојао је ђурђевдански и лучиндански порез који су сељаци плаћали на основу приноса усева и то на 100 ока нечега по 7 до 9 гроша.

Плаћало се и за свадбе, па се тако аги  давало од 20 до 50 гроша, и они из чијег села млада одлази и они у чије село долази.

Порез звани таксит се плаћао за издржавање везира, као покриће разних административних трошкова, истина он се није плаћао сваке године.

Порез звани вергија плаћао се у висини 85 гроша по кући, као порез земљишног поседа на некретнине. Служио је за покриће трошкова локалне управе. Њега су плаћали сви  турски поданици, без обзира на веру.

Сви мушкарци који нису били у некој војној обавези плаћали су 27 гроша годишње пореза званог беделија или војница.

Уз постојеће давање десетине у натури на све житарице, дуван, поврће, воће, грожђе, крмно биље итд који је одређиван по слободној процени оних који су је прикупљали или чак узимали у новцу, чинило је озбиљан приход државној каси. Поготово кад је због султановог пута у Европу 1867. године установљен додатни порез зам који се стопио с десетином и повећао њен однос.

Сви одрасли, радно способни мушкарци, плаћали су порез звани џизја.

Овакви државни намети навели су и феудалце да своју уговорену трећину од закупа земљишта не узимају више у натури него у новцу. Убирање ових намета често је било немилосрдно од стране појединих ага. Уз тучу као најуобичније средство принуде вршена су и много тежа злодела како би се сељаци застрашили. У оваквим ситуацијама сељаци су били присиљени да продају своју стоку и остали иметак за много мање износе него што то вреди како би избегли тортуру.

Одумирање натуралне привреде и већи обрт новца довело је међу агама до појаве већег броја занатлија и трговаца. У то су једним делом били увучени и сами сељаци не да би продавали своју робу и зарадили већ да би имали коме продати своје производе за условљену цене од стране трговаца како би могли да спреме новац за обавезе према феудалцима и турској власти. Логика трговаца је била што сељак више пропада од њега је било лакше купити жито, стоку, вуну, восак и друго по ниској цени па добро продати у Дубровник или у Аустрију.

Како се већ назирао распад турског феудалног система дажбине су постајале све веће и ригорозније. Српски сељаци су морали да живе понизно и подређено у односу на муслимане. Нису смели да се истичу ни у облачењу. Куће су морале да им буду мале и лоше грађе. Па чак и сахране су морале бити без јасно истакнутог крста како не би иритирали муслимане.

Прокламоване, а не спроведене турске реформе за време Омер-паше Латаса, довеле су само до погоршања стања обесправљених сељака.  Феудалци су и даље вршили притисак на сељаке као и раније, уз то тражећи да бесплатно раде на беговским имањима, да учествују у градњи или поправци беговских чардака, док су жене биле у обавези да бесплатно послужују по беговским кућама три дана у недељи без обзира на верске празнике.

Намет и обавеза рада на јавним путевима које је прописивао закон да раја мора радити на изградњи и одржавању јавних путева од четири до осам дана у години и да ће за то добити надокнаду никада није испоштован.

Тако лист Застава из 1868. године извештава да на изградњи пута Требиње – Билећа кулучи сеоска сиротиња по седам дана без икакве надокнаде и без хране.  За пут се каже да је веома лош, кривудав и узан да се на појединим местима једва могу два човека мимоићи. Тако се радило и под командом Али-бега Кучуковића на пута од Требиња ка Никшићу о чеме је такође извештавала Застава.

Уз све ово треба додати и лоше или боље речено никакве услове за развој писмености, уздизања културе и очувања своје традиције.

Изразити су били и намети које су пред сељаке стављале и владике Српске православне цркве на чијем су челу били фанариоти, грчког  и бугарског порекла, који су због својих интереса и свог богаћења увек били на турској страни. Нештедемице су глобили српски народ, поред давања за њихове потребе као што је био порез звани димарина у износу од једног гроша и четири паре, свака кућа је морала да им да годишњи порез у висини 3-4 гроша који су они давали држави.  Тај порез се звао мирија. За разлику од њих српски калуђери и попови били су уз свој народ и заједно са њима трпели тешкоће с обе стране.

Под овако тешким економским приликама, обесправљени и принуђени да трпе и овај вид насиља охоле турске власти, феудалаца и корумпираних чиновника, херцеговачком српском становништву није преостало ништа друго него да се  с правом и оправдањем организује и подигне већ познате народне устанке тог времена против турске тираније.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић