• Када се прије пет година упутила за Бањалуку из родног Невесиња, Милица Петковић (24) није ни слутила да ће постати један од најбољих студената фармације на Медицинском факултету Бањалучког универзитета.

За пет година „сакупила“ је чак 22 десетке и девет деветки, а „омакла“ јој се и једна осмица, што је било довољно за више него завидан просјек од 9,63, на основу чега је, као најбољи студент, добила позив прије неколико дана да буде гост на свечаном пријему и предавањима у Агенцији за лијекове и медицинска средства у БиХ.

– Лијеп је осјећај када вам неко да признање за ваш труд. Била сам привилегована позивом у Агенцију за лијекове и медицинска средства БиХ, гдје бих једног дана, када завршим школовање, вољела да се окушам и професионално. Имала сам прилику да упознам своје колеге из Сарајева и Тузле, такође најбоље студенте са фармацеутских факултета из ових градова, и да са њима размијеним искуства, али и започнем нова пријатељства – подијелила је са нама утиске дјевојка широког осмијеха и продорних зелених очију које јасно говоре да су човјеку у животу потребни само вјера и мало добре воље.

Милица је фармацију уписала, како каже, захваљујући пориву да помаже људима, а медицина јој је одувијек била велика страст.

– Одувек сам вољела да комуницирам са људима, да слушам њихове проблеме и покушам да им помогнем, па сам се из тих разлога и опредијелила да упишем Медицински факултет у Бањалуци, смјер фармација – објашњава Милица.

Иако је све више младих који по завршетку школовања напуштају границе БиХ, Милица Петковић није једна од њих и нада се да ће своју каријеру градити на овим просторима.

– Жељела бих да останем, мени се на напуштају наши крајеви. Моја највећа жеља је да једног дана радим или у Агенцији за лијекове и медицинска средства БиХ или као професор на факултету, па ћемо видјети шта ће превагнути – оптимиста је Милица.

Упркос неизмјерној позитивној енергији којом одишу сваки њен покрет и гест, Миличин пут до жељеног циља није био поплочан ружама. Од своје десете године живјела је само са мајком, чија примања су скромна, пошто јој је отац умро млад, али је то није спријечило да стаса у озбиљну дјевојку, која зна шта жели и колико се вриједи борити за своје снове.

У Бањалуци живи у Студенском дому „Никола Тесла“, у собици „два са два“, са још двије цимерке, али је то, каже, никада није спријечило да уредно испуњава своје обавезе.

– Не вјерујем да је ишта на свијету немогуће ако посједујеш вољу, знаш шта желиш и ако се довољно трудиш да истрајеш у својој намјери. Послије предавања идем на праксу у апотеку, а у међувремену учим у домској читаоници. Предавања су се завршила у фебруару, сада нам је пауза, па се радујем што могу сву пажњу да усмјерим на стицање искуства у апотеци – каже Милица.

Наша вриједна саговорница, захваљујући завидном просјеку, већ три године је стипендиста Министарства просвете и културе Републике Српске.

– То ми много значи, јер ми покрива знатан дио трошкова студирања и смјештаја у студенстком центру – додаје Милица.

Осим материјалне подршке, важан стимуланс за учење и сигуран ход ка зацртаним циљевима јој је и емотивна, свесрдна подршка мајке, која јој је увијек давала подстрек да у животу може постићи све што је замислила.

– На почетку ми је било тешко да одем из свог краја и дођем у нову средину. Да се навикнем на ново окружење, људе, али да није било подршке најмилијих, прије свега маме, било би сигурно много теже. Сада је све тамо гдје треба да буде – скромно је, кроз осмијех, закључила наша саговорница.

Извор: Новости

.