• Плашим се и не вјерујем љубави која се излеже послије три непреспаване ноћи а педесет година се срџбом звала. И теже од тога, проклетством раскола, гријехом цијепања Ризе Христове! А данас, гле, све се по Београду спотичемо од `љубави` према Македонској православној цркви – Охридске архиепископије! Веле стигла нам вољена сестринска Македонска православна црква! Црква која је до јуче тужила против Срба на фанариотска врата, на украјинска врата, НАТО врата… и ко зна чија све не, а не би ли се коначно одвојила од окупаторске и мрске Српске православне цркве.

Бигорски манастир у Вардарској Србији, задужбина српског краља Светог Јована Владимира – Фотографија преузета са bigorski.org.mk

Авај лицемјерја, авај издаје пред иконама Светог Саве и Светог Николаја Охридског!

Гдје нам је до сада била ова црквена сестра, знали смо тек за огреховљену македонску побуњеницу са Вардара. Како то да од силоване УДБА-шке наложнице добисмо духовну сестру ако нам је Христос отац! За дојучерашње вардарске расколнике и разбијаче црквеног права данас је разастрт плашт лицемјерја што се љубављу зове – од Патријаршије до Светосавског храма.

Шта се ово пред нама десило?! Јесмо ли код очију и памети слијепи и неразумни, са језиком нијеми и ућуткани!

Оно што је злочиначка УДБА силовањем зачела као чедо раздора, а да би се родило расуло Старе Србије и да би се јањичарским трудом Македонске православне цркве преодгојио отргнути српски народ у македонску нацију – данас је признато за сестринску Македонску православну цркву!

А Македонци не крију да су у Београд дошли да би што прије од њега утекли! Моле се за јединство а не престају да помињу разлаз и пуну самосталност!

Која лаж и лицемјерје и то све са Панагијом на нагојеним удбашким дробовима.

Дошли смо `у љубави` са жељом да се од вас што прије законито разведемо – то је суштина захтјева Македониста у мантијама и славе њима у част. Па ко послије свега још може вјеровати комунистичким мантијашима и фанариотским екуменистима до лицемјер сличан њима – неки нови и млади екумениста србијански што надбискупски Загреб воли и папску руку љуби.

Стара македонска комитска заклетва вели – Ке да се туркам неке да се србам! Потурчићу се али се посрбити нећу!
Јасно је да македонски сепаратисти не воле ништа српско и за то имају своје разлоге и права, али немају права ни световна ни црквена да насиљем и отимачином превјеравају вјековно духовно и историјско српско наслијеђе Вардарске Србије. Од Кајмакчалана до Зебрњака све су костурница до костурнице Српске војске која их је ослободила и мученика од комунистичког злочиначког терора који су их опомињали да им се издаја заборавит неће.

Управо је то суштина ове лажне љубави – дошли су да од Срба што прије оду и однесу не само древне светиње и српске владарске задужбине већ и земљу плаћену светом крвљу мученика попут земље косовске и метохијске. Око 20.000 српских војничких костура је расуто широм Вардарске Србије.

Јако брзо ћемо видјети шта је прави циљ ове инструисане гозбе на големој жртви српског вардарског народа – из мрака дубоке јазбине искочиће тек вук или лисица! Но ми знамо да је у њој и незаклано јање Христово.

ГОРАН ЛУЧИЋ