• Није живот у лијеку, он је усред вјере у излијечење! Живот је у часности постојања, никада у бешчашћу претрајавања! Љепота је у достојанству људског лица, не у бесловјесном понижењу ропског одраза!

Вјерујем да би баш овако узвикнуо свети, благовјерни и велики руски кнез Александар Јарославич Всеволодович – Невски, баш данас када је лицемјерни свијет не само изгубио вјеру већ отворено похулио на њу! Стари гонитељи Христа опет гоне душе жедне Његовог истинског живота, слободаре који не везују мртвачки покров на лице! Пописују се срца што се као кандила окупљају по Божијим храмовима, а гонитељи њихови по тржним мисама за распродаје и снижења; ућуткују се уста која се причешћују из једног путира, а гонитељи бљују кроз једног идола!

Велики Александар Невски не би на ово ћутао као што није ћутао ни лукавим утварама римског понтифекса када му је понудио вјероломну порфиру, није се понизио ни пред озвјереним монголским каном када му je заповједио да се поклони киповима и огњу, није устукнуо ни пред унутрашњим руским маловјерјем… Свети руски кнез из престоног Великог Новгорода у невољи је клицао пред својом војском – Бог је у Правди, никада у сили! С нама је Правда! Ко на Русију дигне мач, тај ће га мач сасјећи!

А Бог га је чудесним побједама потврдио за свог исповједника и заштитника. Дао му је у свему знамења љепоте. Још су његови савременици записали да се не зна шта је било приличније на Кнезу са Неве, да л` мужевна красота, тјелесна снага или сила благовјерја! Честица његовог украса уздигнута је и у храму Светог Александра Невског у Београду који је јуче прославио име свог покровитеља и молитвеника пред Светом Русијом.

Од јутра је народ пристизао храму, тихо и стрпљиво чекајући да приступи свецу и брату. Кроз хладно недељно јутро славски су пјевала звона у никад неславнијем времену. Лицемјерје засјело у велике ложе свијета, са десне му стране обмана, са лијеве тирјанство! А Београд слави светог кнеза Невског!

Добро је.

Из љубави је подигнут овај дивни храм, а и данас један од најљепших у Београду. Он је у престоници најдостојанственији споменик руског братољубља, олтар источне пожртвованости за словенску сестрицу Србију.

А како је име светог кнеза стигло у Београд казује чудесна повијест. Јер послије Херцеговачког устанка од 1875. године и Србија бјеше заратила са вијековним турским пoробљивачем, тако је започео Први српско-турски рат.

Година је 1876.

По заповједи руског цара у Србију стиже неколико хиљада руских добровољаца под командом генерала Черњајева. А руска православна војска са собом је уобичајено носила мобилне војне храмове. Војне цркве су лако склапали од гвоздене конструкције и бијелог платна, оне су имале своје олтаре и иконе, те све нужне црквене сасуде и богослужбене књиге. Руски пук који је боравио у Београду своју војну цркву Светог Александра Невског подигао је на простору Доњег Калемегдана, а на богослужења је долазио и српски народ са Дорћола. По окончању рата Руси се опраштају са Србијом, а њихови гробови и покретне војничке цркве остају на спомен браћи. Православни народ са Дорћола подиже тада малу цркву у славу светог кнеза Невског и у спомен на руске добровољце на углу данашњих улица Цара Душана и Дубровачке. Касније ће митрополит београдски Михаило дати благослов за градњу новог храма чији су темељи освештани тек 1912. године у присуству престолонасљедника Александра Првог Карађорђевића који и положи камен-темељац на данашњој парцели. Због ратова који су услиједили храм је завршен тек 1930. године. Саграђен је по пројекту прве Српкиње која је постала дипломирани архитекта, велике Јелисавете Начић, са одликама и узорима у српским средњовјековним манастирима Моравске школе.

Славску и недељну литургију предводи епископ шумадијски Јован, који тренутно управља упражњеном Митрополијом београдско-карловачком. Народ се моли као да се мислима везује за небо, чвор по чвор, уздах по уздах. Испред олтара се подиже славски хљеб, а цио храм се повеза десним дланом и раменом са бескрвним даром Господу за многа и страшна наша сагрешења. Народ цјелива кивот са моштима светог руског кнеза и причешћује се из једног путира, јер само је једна Истина, хиљаду је лажи. На лицима одрази лијека и ублажења. Владика рукополаже новог свештеника, а рукоположени пастир трепетом се обраћа присутним – Заклињем се Свемогућим Богом и његовим Светим Духом да ћу свој народ, српски, приводити истини вјере, о њему очински бринути и у љубави га заклањати! Бог који све зна нека ми буде освета, ако данас не говорио истину!

Горан Лучић