• Свечана сала Института за европске студије била је претијесна да прими све заинтересоване који су се 25. јуна 2020. године окупили да би чули мишљење излагача на округлом столу „Црна Гора између своје српске традиције и НАТО геополотичког пројекта“.

НАУКА ИМА РИЈЕЧ: Милош Ковић, Александар Раковић, Богољуб Шијаковић, Часлав Копривица и Миша Ђурковић (Фото: Трифко Ћоровић)

У име домаћина окупљене је поздравио Миша Ђурковић који је наговјестио да ће скуп заправо бити посвећен промоцији књиге „Црногорски сепаратизам“ српског историчара др Александра Раковића.

Шијаковић: Калај је искористио српску слабост ка регионализмима

Професор филозофије на Богословском факултету и некадашњи министар вјера Богољуб Шијаковић је истакао да је аустроугарски управник Босне и Херцеговине Бенјамин Калај у жељи да разбије било какву кохезиону везу Срба настањених широм Балкана врло добро уочио српску слабост – склоност ка регионализмима и провинцијализмима.

– Морамо да се супротставимо склоности ка регионализмима и ширимо свијест да смо исти народ, независно у којим крајевима живимо. Проблем било којих Срба треба да буде проблем читавог српског рода. Оног момента када Срби буду слободни, тада ће се ујединити – рекао је Шијаковић.

Он је примјетио да се у Србији, чак и на јавном сервису, потпуно погрешно користи наратив да је Мило Ђукановић успјешан политичар.

– Ако се неко бави деструкцијом или нечастивим радњама, ма колико му то полазило за руком не можемо рећи да је успјешан у вриједносном смислу. Тај човјек који је „врло успјешан“, оповргао је сваку реченицу коју је некад изговарао. Сопствени народ је завадио и довео на ивицу грађанског рата. За 14 година Црне Горе успио је да седам пута увећа дуг Црне Горе, а 777 пута увећа сопствену добит. Јединствен је по томе што је Закон о слободи вјероисповјести донијет на православни Божић, заправо, закон против СПЦ – рекао је Шијаковић који је истакао да се преизборна кампања у Црној Гори своди на батинање и хапшење политичких противника.

проф. др Богољуб Шијаковић и проф др Часлав Копривица (Фото: Трифко Ћоровић)

– Промјена националног идентитета подразумијева и мржњу према ономе што су некад били. Дакле, треба потаманити и истријебити све да не би било ниједног свједока њиховог поријекла. Тако из негације настаје несрећни идентитет и свијест – рекао је Шијаковић.

Он је подсјетио да је Беч уз подршку Ватикана дуго година креирао нашу слику у европској јавности. На то су се надовезали франковци и комунисти.

– Почетком 1934. године у Лепоглави је створена заједница политичких осуђеника, хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста са циљем рушења државе по цијену грађанског рата. Претходно на конгресу Комунистичке партије у Дрездену 1928. године донесен је програм разбијања Југославије који је још увек активан. Нити комунисти, нити њихови насљедници у Црној Гори, а и другдје никада нису суспендовали одлуке Дрезденског конгреса – рекао је Шијаковић и истакао тужну чињеницу да је и данас у Србији Јосип Броз једна од најважнијих политичких фигура.

Комунисти срушили Његошеву капелу, а са њом и грб Црне Горе

Шијаковић је подсјетио и на лик и дјело Савића Марковића Штедимлије који је још 1937. године тврдио да „основу црногорског национализма треба да чини хрватство“.

– Посао поражених нациста и фашиста наставила је побједничка комунистичка партија, нарочито Владимир Бакарић који је 1978. године изјавио да Црногорци говоре црногорским језиком. Тада му је додијељен почасни докторат на Универзитету „Вељко Влаховић“ у Титограду – рекао је Шијаковић и подсјетио на нимало случајну сепаратистичку симболичност у раду хрватског вајара Ивана Мештровића.

– Мештровић истовремено прави споменик Алојзију Степинцу у Загребу и маузолеј на Ловћену. Шта заправо симболише тај маузолеј и колико је он уопште примјерен једном православном епископу, нашем духу и традицији? Тај фараонски маузолеј подигнут је у духу сецесије и у себи има и непријатне призвуке нацистичког монументализма. Мада се огроман број интелектуалаца бунио, тадашње руководство је пристало не само на рушење Његошеве капеле, него и на рушење грба Црне Горе на коме је капела била подигнута – рекао је Шијаковић који је данашњу Црну Гору дефинисао као антидржаву.

Књизи „Црногорски сепаратизам“ дао је високу оцјену, а аутору Александру Раковићу признање, посебно у подвигу ишчитавања дегутантне франковачке литературе.

Копривица: Кад их питате од кад нису Срби – добијете одговор „А што знам ја?!“

Професор Факултета политичких наука др Часлав Копривица је истакао да православни Црногорци 1918. године нису бирали, већ су напросто били Срби.

– Нико им није открио да могу да бирају нацију, родитеље, што су данас хитови на којима се пишу докторати и који представљају подлогу политичке користи. Они који се позивају на хиљадугодишњу државност и историју Црне Горе, немају шта да траже када се говори о Црној Гори после 2006. године. То је потпуно друга Црна Гора – рекао је Копривица уз опаску да несрпски Црногорци представљају псеудоетничку кривотворину.

проф. др Часлав Копривица (Фото: Трифко Ћоровић)

– Издресирани су да су од вајкада Црногорци који нису Срби, и онда се на основу породичне традиције која баштини конверзију позивају на своје претке. Кад поставите питање када су престали да буду Срби, пошто су 1918. то свакако били, добијате веома знаковит одговор – ћутање или кажу: „А што знам ја?!“ Другим ријечима, они јако добро знају да су им преци били Срби – рекао је Копривица наводећи још један примјер.

– Ако једна особа тврди да је рецимо Наполеон – заврши у лудници. Ако постоји хиљаду таквих онда то постаје национална опција. Осјећај заједничке судбине је лакмус папир за питање да ли се неки појединац сматра Србином или не – рекао је Копривица подсећајући да је Секула Дрљевић 1914. године у Скупштини Црне Горе прозивао Краља Николу што што није објавио рат Аустроугарској.

– У разговору са Хрватима он каже да је у вјерском и у националном смислу Србин коме „неће нека вуцибатина из Београда управљати Црном Гором“. Нажалост, није се ту зауставио. Богата лепеза идентитетских обољења који се могу видети од Беле Крајине па до скопске Црне Горе, указује да конвертити на негативан начин потврђују да су Срби – закључио је Копривица.

Ковић: Везе Штросмајера и Књаза Николе

Историчар проф др Милош Ковић је оцијенио да је посебан значај ове књиге што је отворила потпуно до сада неистражену тему конвертитства која је видљива не само кроз примјере југословенства код Срба, већ и на примјерима многих других европских народа.

проф. др Милош Ковић (Фото: Трифко Ћоровић)

– Иза свих тих процеса кључну улогу има римокатоличка црква која данас покушава да присваја и српска светилишта. У књизи се налази и документ који је објавио Василије Крестић, а на основу кога се види да бискуп Штросмајер уочава да је Књаз Никола склон светом оцу – Папи.

Ковић је посебно похвалио рад колеге историчара Александра Раковића, јер је дошао у ситуацију да истражујући потпуно неистражено поље смишља нове термине и кованице.

Раковић: Да је 1995. године епилог био другачији – Ђукановић би остао Србин

Сам аутор др Александар Раковић је рекао да му је књига „Црногорски сепаратизам“ због емотивне оптерећености била најтежа за писање. Ипак, наговјестио је да ће се у будућности бавити истом темом за подручје Хрватске.

Обзиром да је књига доживјела друго, а да је у припреми треће допуњено издање ове књиге, Раковић се сложио са неким критичарима да није био довољно оштар према комунистима без чије подршке франковачка идеја не би прошла.

Раковић је истакао да је идеологија Црне Горе Петровића била усмјерена ка томе да се Црна Гора и Србија уједине.

– Неки су хтјели српско царство. Књаз Никола и Данило су хтјели Србију, док је Његош писао да је Црна Гора само дио етничке Србије. Сепаратизам се појављује у оном моменту када почиње да се јавља намјера да се Црна Гора издвоји из концепта будућег уједињења. Појављује се код Крста Поповића у Другом свјетском рату, који је носио српску заставу, али се, као и остали зеленаши, у току Другог свјетског рата није национално одређивао. Ишчекујући исход рата питање је оставио отвореним након чега би се приклонио побједнику.

Раковић тврди да се и данас могу јасно уочити менталитетски фелери у Црној Гори који су дефинисани „трећина јунака, трећина олоша и трећина чека побједника“.
– Ђукановићева власт јесте потпуна олош. Трећина становништва која декларише припадност српском народу безусловно трпи све, док трећина јавно декларисаних Црногораца који гласају за ДПС чека коначан исход, када ће се поново изјаснити као Срби – рекао је Раковић.

др Александар Раковић (Фото: Трифко Ћоровић)

Он је подсјетио на 1995. годину када су заговорници данашње Црне Горе кукавички побјегли из заједничке државе.

– Да се није десио распад 1995. године и да је сачувана Република Српска Крајина и западни дијелови Републике Српске са Сарајевом извјесно је да би Мило Ђукановић остао Србин.

Раковић је истакао да је током истраживања дошао до потпуно невјероватне епизоде српске историје.

-Ријеч је о цариградским Црногорцима који су се изјашњавали као Хрвати. Ни њиховим савременицима није било јасно шта се догодило. На крају деветнаестог вијека када су новинари српских новина из Загреба дошли у Цариград и ословили их са „браћо Срби“, они су рекли: „Ми смо Црногорци, говоримо хрватским језиком…“ То је било велико изненађење за тадашњег српског пјесника и дипломату Љубу Ненадовића и за хрватске ауторе који су се са тим суочили и питали како је то могуће. Извјесно је да је био у питању хабзбуршки тест са идентитетом Црногораца на чијем челу је као главар био постављен Хрват. Погубан је тај поданички однос према главару, који и највеће јунаке осујећује да буду слободни. Због тога и Јован Цвијић каже да је Црна Гора морала да нестане као држава. „више није могла да опстане у супериорној Југословенској држави“

Раковић је истакао да је Краљ Никола веома скупо платио своју утопију.

– Он је заиста вјеровао да ће доћи на чело српских земаља и практично свој главарски систем владања пребацити у Србију, која је у том тренутку била демократска парламентарна монархија. Не може се оспорити да је дио његовог апарата почео да шурује са Хрватима. Књаз Никола је наивно повјеровао да ће надмудрити Ватикан. Није слушао савјете руског кнеза Голицина који му је рекао да не треба да гради фрањевачки самостан на Цетињу, јер ће то бити главна агентура која ће радити на расрбљавању Црне Горе. Међутим, од владара заслијепљеног ловорикама, јер је за двије трећине проширио територију Црне Горе, није се ни могло очекивати да ће било кога да слуша.

Раковић се осврнуо и на конвертитство Срба у Краљевини Југославији и никад објављен попис становништва из 1931. године.

– Попис је показао и самом Краљу Александру посљедице  југословенске политике. Половина српског народа се изјаснила као Југословени, а друга као Срби, па је, по том попису, испало да су Хрвати најбројнији народ у Краљевини.

Готовине су Срби из Долине Неретве

Као посебну занимљивост коју је открио током истраживања Раковић истиче и српско поријекло хрватског генерала Анте Готовине.

– Све Готовине су родом из села Опличићи, из околине Чапљине, и сви су православни Срби. Анте Готовина је потомак једног од њих који је прије 50 година прешао у Далмацију и тамо се оженио са Хрватицом. Промјенио је вјеру и то је једини Готовина из околине Чапљине који није православни Србин. Генерал Анте Готовина је своје конвертитство искористио тако што је потаманио све Србе на које је наишао. Иста жеља видљива је и код његовог савременика Мила Ђукановића.

Раковић истиче да је у југословенској литератури мало писано о конвертитству, али да се у свјетској литератури као примјери конвертитства наводе динарски простори, као и подручја Кавказа, Крита и Андалузије.

Млади Срби из Црне Горе знају шта хоће

Када је ријеч о будућности Срба у Црној Гори, Раковић је умјерени оптимиста.

– Срби у Црној Гори данас су културолошки потпуно супериорни у односу на црногорске конвертите. Развили су чак и урбану културу коју ови други уопште немају. Биће врло занимљив наредни попис становништва на коме је реално очекивати значајно већи проценат Срба. Импресивно је видјети млађу генерацију Срба у Црној Гори која није ни рођена у Југославији. Они не разумију систем СРЈ, али знају да су Срби који пјевају „Боже правде“, масовно се одазивају на Богојављење и пливају за крст часни. Желе да живе у јединственој српску државу у којој су Србија, Црна Гора и Република Српска – слободни и уједињени.

Присутне је поздравио и Бранимир Нешић, оснивач издавачке куће „Catena Mundi“ који је најавио да ће се штампати и треће допуњено издање књиге „Црногорски сепаратизам“, као и да ће ова издавачка кућа радом на петом тому Енциклопедије наставити  са својом борбом против заборава трајних националних вриједности.

Текст и фото: Трифко Ћоровић / Српско коло