• Вијест о одласку Душка Вујошевића није само спортска информација – то је епитаф једној епохи у којој је кошарка била култура, а знање врхунски ауторитет. Иако је његов тренерски опус познат цијелом свијету, постојао је један интимнији, тиши Душко, који је свој мир пронашао између херцегновских скалина и требињских платана. Пред вама су сјећања Здравка Шакотића, дугогодишњег новинара и Душковог пријатеља, који кроз призму заједничких разговора на Шкверу и сусрета у антикварницама открива лице човјека којег су многи поштовали, али су га ријетки заиста познавали.

РЕАЛНОСТ НИЈЕ БРИГА НА КОЈУ СЕ ОБАЗИРЕМО – Мурал који је 2013. године освануо у Требињу (фото: Синиша Тасовац / Слободна Херцеговина)

Осмог априла од поподневних часова, па свих ових дана до уторка када ће бити сахрањен у Алеји великана у Београду, једна вијест – немилосрдна попут судбине – полако се ширила најприје међу кошаркашима, а затим и много шире: Душка Вујошевића више нема међу нама. Како то у таквим тренуцима бива, најприје се јавља невјерица, потом туга, тамна и дубока, а након тога навиру сјећања. Херцег Нови имао је привилегију да у љетном периоду један од најбољих кошаркашких тренера Европе буде становник града под Орјеном. Вујошевић се сматра једним од највећих и најпрепознатљивијих симбола југословенске и српске кошарке, синонимом врхунског такмичарског резултата у Европи.

Тешко је у кратким цртама описати један „кошаркашки феномен“, гдје се не зна на ком пољу је покојни Дуле, како смо га сви одмилоште звали, дао свој допринос. Сад га више нема. Али хајде да га памтимо не као уморног путника кроз вријеме, већ као сјајног тренера, са очима које сјаје и морем идеја. Човјека, помало не од овога свијета, али заљубљеног у кошарку и оданог јој до самог краја.

СУСРЕТИ КОД МАРКА МАРКОВИЋА: ИЗМЕЂУ КОШАРКЕ И СКЕРЛИЋА

Ова прича посвећена је Душку Вујошевићу у Херцег Новом и у Херцеговини — тренеру који је сваку екипу или репрезентацију водио срцем, учио своје играче главом и живио као њихов пријатељ. Његов потез није био само стратегија, већ израз карактера. Његово насљеђе нијесу само титуле, већ и заједница коју је обликовао. Покушаћу да подсјетим и ријечју одсликам његово поштовање према Херцег Новом и Требињу. Волио је Дучића, поштовао играче са овог херцеговачког простора. Сјећам се једне реченице из његовог једног разговора: „Требиње је кошарци дало Бодирогу, Миленка Савовића, Дражена Петровића, дало је Александра Радојевића који је почео каријеру у Приморју из Херцег Новог, а није постигао колико је обећавао. Жао ми је што није био мој играч.“ Подсјетио је на овог играча који је почео у Херцег Новом.

Затим 1996–97. проводи годину дана у Ловћену па Будућности, након чега одлази у САД да студира. Тај високи момак 1999. године потписује за Торонто Рапторсе, бирају га као 12. пика! У том тренутку, Радојевић је био најбоље рангирани кошаркаш са наших простора на драфту – икада. Бољи и од Петровића, Дивца, Кукоча, Рађе… За поређење, исте године Сан Антонио је драфтовао Мануа Ђинобилија са 57. позиције. Подсјетио ме Душко 2007. године на дио разговора који сам са њим водио 1999. године, пошто је чуо Радојевићеву причу како се снашао у Торонту у емисији „Спорт у Боки“ Радио Тивта и Радио Херцег Новог, када је био гост у мојој емисији која је тада била најслушанија емисија у програму ове двије станице. А које данас вољом појединих моћника готово и да нема. И тада је почело наше познанство. Сваки његов долазак од те посљедње године у прошлом миленијуму и сваки долазак обојио је својом причом. До посљедњег сусрета на Шкверу 2024. године.

Нажалост, посљедњих десетак година било је веома тешко за њега. Једино што му је давало снагу да настави, што је испуњавало његов живот смислом, остала је кошарка, књиге и породица. Сваки наш разговор тема је била кошарка или књиге и сусрети у књижари-антикварници код Марка Марковића, гдје је Душко добијао оне ријетке књиге попут Књижевног гласника од 1901. до 1914. године, гдје га је интересовало како је писао чувени Јован Скерлић или како је 1906. Алекса Шантић у овом култном часопису објавио своју „Боку“, Невјесту Јадрана, коју је и он изабрао за свој одмор од кошарке и тренинга да у том кутку „гдје нигдје не можеш наћи ове љепоте“ проведе прву четвртину 21. вијека.

КУЛТ ПАРТИЗАНА И НЕСЛОМИВА ВЕЗА СА МИЛЕНКОМ САВОВИЋЕМ

Вујошевић је имао част да његов Партизан и подгоричка Будућност у октобру 2007. године отворе у препуној дворани Спортски центар Игало. Био је чест гост НВО „Секције навијача Партизан“ из Херцег Новог коју успјешно води Милан Вајагић, који је Душку чинио друштво више пута и приликом његове посљедње посјете Требињу 2024. године када је са супругом Аном и сином Луком обишао херцеговачку Грачаницу и гроб Јована Дучића, манастир Тврдош и, наравно, своје кошаркашке пријатеље из Требиња. Подсјетио је на своје везе са кошаркашима из Требиња. Нама Требињцима Вујошевић је причао да је тренирао Миленка Савовића у Партизану док је радио као помоћни, а касније и као главни тренер Партизана, што је формирало темељ њиховог односа.

Њихова веза је била карактеристична за успјешну еру Партизана, гдје су узајамно поштовање и љубав према клубу били на првом мјесту. Миленко Савовић и Душко Вујошевић имали су дугогодишњу блиску везу изграђену у КК Партизан, гдје је Вујошевић био тренер, а Савовић играч и капитен. Вујошевић је истицао Савовића као интелигентног, образованог човјека и једног од кључних играча у раној фази своје тренерске каријере, а након смрти Савовића, прије пет година, опростио се од њега као од великог пријатеља и легенде клуба: „Ја сам Саву и тренирао, у првом периоду када сам био тренер Партизана, прво као помоћни, а послије и као први тренер“, рекао је тада Вујошевић.

„Кад сам сазнао да је умро, сјетио сам се када сам био тренер млађих селекција, дошао је један младић висок, прав, ушао на она врата. Тада сам попричао нешто са њим, мислим да му је то био чак и први дан у Београду. Сад сам се чуо и са Жељком Обрадовићем, да је био већ два мјесеца у Требињу, да је било неких идеја и прича о покушају пребацивања, да је све вријеме био на респиратору… Богами, ово је ђавоља ствар, овај вирус“, додао је Вујошевић. Некадашњи тренер црно-бијелих је са некадашњим капитеном клуба из Хумске наставио да сарађује и по одласку из земље: „Он је човјек који је оставио велики траг у Партизану, био је и капитен. Ја сам га, кад сам први пут отишао у иностранство, повео иначе у Гранаду, као странца. Човјек широких интересовања, паметан, образован… Страшно. Једноставно страшно“, закључио је Вујошевић у марту 2021. године када је Савовић преминуо у својој 61. години од посљедица коронавируса.

ПРКОС САНКЦИЈАМА ЗБОГ ДРАЖЕНА И ПОРУКА НОВЉАНА

Остала је истинита прича као анегдота на коју и ових дана указују бројни медији да је Вујошевић, у жељи да стигне у Загреб на сахрану кошаркашу Дражену Петровићу, Требињцу по оцу, прекршио тадашње санкције против његове земље. „У јуну 1993. након трагичне смрти Дражена, Вујошевићу, иако је био рат, као држављанину тадашње Савезне Републике Југославије није му било нимало једноставно да пређе границу и уђе у Хрватску, није се двоумио ни тренутка.“

„Аутомобилом се довезао из Бреше до границе, оставио га тамо и цариницима отворено рекао ко је – без потребних папира, али са једном јасном жељом: отићи на Драженов погреб. На крају је, упркос свим препрекама, успио да дође у Загреб и опрости се. Оставио је аутомобил на граници и некако је дошао на погреб. Капа му до пода“, присјетила се ових дана Бисерка Петровић за хрватски Спорт Клуб.

Други Требињац, легенда европске кошарке, сада предсједник Евролиге Дејан Бодирога, опростио се од легендарног тренера Душка Вујошевића истакавши да је кошарка изгубила једног од својих најзначајнијих стручњака.

„Европска и српска кошарка изгубиле су једног од најстраственијих умова и најпосвећенијих учитеља. Вујошевић је био човјек кошарке, ментор и симбол интегритета и посвећености игри. Његов утицај обликовао је генерације играча и тренера, остављајући неизбрисив траг у нашем спорту“, навео је Бодирога, а пренијела Евролига.

Преминуо је један од истакнутих градитеља кошаркашког живота у Србији и свијету. Рођен 1959. године у Подгорици, Душко Вујошевић припадао је генерацији кошаркаших ентузијаста која је с великом посвећеношћу и љубављу стварала темеље модерног организационог и судијског система кошарке у свакој средини у којој је радио. Био је међу ријеткима који су кошарку разумјели не само као игру, него као културни и друштвени феномен. Био је човјек снажног карактера, искреног духа и бескрајне духовитости. Његове анегдоте и ведрина заувијек ће остати дио успомена свих нас који смо га познавали.

Током протекле непуне двије деценије имао сам срећу да проводим дио времена са њим, истински уживајући у ономе што је Дуле пружао другимa, а ни сам не знам колико сам пута изговорио да су ми разговори и сусрети за мој матични Радио ХН, Спортски журнал или „Дан“, и сусрети са њим на Белависти или Шкверу, били увијек за памћење због количине позитивне енергије коју је несебично дијелио. И данас, као и још дуго времена, препричаваће се његове изјаве, ставови и то чак и од људи који га нијесу познавали, јер је његова генијалност излазила из оквира, баш као и он сам током цијелог живота. Душко Вујошевић живио је кошарку као позив и мисију, преносио је љубав према игри и учио све да је кошарка више од спорта – то је школа живота.

СТЕПЕНИЦЕ КОЈЕ ЋЕ ЗАУВЈЕК НОСИТИ ИМЕ ГЕНЕРАЛА

Његови успјеси као тренера су посебна прича. Он није само окупљао играче у клубу и средини у којој је радио, анализирао игру сваког појединца. Био је локомотива која је вукла друге да напредују. Посебно је шансу указивао младим.

„Душко Вујошевић био је изузетна личност. На његовим утакмицама и кошаркашком умијећу училе су се генерације наших и свјетских кошаркаша.“

Вујошевић је читава епоха. Херцег Нови треба да буде поносан што је Вујошевић био његов становник.

Из Херцег Нова одмах послије вијести о његовом одласку са животне сцене послата је порука у којој се каже: „Отишао је кошаркашки генерал и човјек који је до краја живота остао вјеран Херцег Новом коме је одувијек био посвећен. Могао је да љетује на било којој тачки свијета и свуда би нашао неког ко би волио да буде у његовом друштву. Он је ипак одлучио да буде дио најљепшег микросистема, да се буди на Белависти, а прву кафу да пије на Шкверу. За љубитеље кошарке је био велики, за навијаче Партизана највећи, а за нас Новљане драги комшија који је знао да воли оно на шта смо ми поносни и љубоморни. Воле те твоји Новљани.“

У свијету гдје се све више игра по правилима, Душко је подсјетник да се може играти и срцем. И кад данас причамо о Душку, не причамо само о кошарци. Причамо о учитељу живота. О човјеку који је знао да најважнији потез није постићи кош више од противника, већ осмијех који остане послије тријумфа или пораза. Његов дугогодишњи рад у кошарци и начин његовог дјеловања учинио је то да дуго година буде једно од најпознатијих и најчешће помињаних имена у југословенској и српској кошарци. Душков одлазак оставља велику празнину у кошаркашкој заједници. Његова страст према кошарци, његово пријатељство и његова доброта заувијек ће остати у нашим сјећањима. Он је био један од оних правих тренера шампиона, чија су имена и навике познавали сви. Не само кошаркашки свијет.

Душко је био и остаће један од симбола КК Партизан, с којим је доминирао у региону у првој деценији 21. вијека. Водио је црно-бијеле од 2001. до 2010. године, а потом и од 2012. до 2015. године, као и од 1987. до 1989. године. Најтрофејнији је тренер у историји некадашњег првака Европе са чак 23 титуле. Био је селектор Србије и Црне Горе, потом Црне Горе и Босне и Херцеговиве. Његов посао није био само терен; од младих играча је стварао људе, водио их у позориште, дијелио и препоручивао књиге, тражио од њих да буду добри људи и предани послу којим се баве. Неки су тек годинама касније, када су сазрели, схватили Вујошевићеве, некад нимало лаке и пријатне лекције. Од првог пехара првака Југославије освојеног са Партизаном 1987. до посљедњег првенства Србије 2014, стало је много побједа и пораза.

„Као Друштво пријатеља Партизана, трудићемо се да његово насљеђе и даље популаризујемо. Можда да добије и улицу. У нашем граду. Рецимо оне степенице од његовог стана до Белависте да се зову СТЕПЕНИЦЕ ДУШКА ВУЈОШЕВИЋА“, каже за СХ Милан Вајагић.

Душко Вујошевић остаје у срцима свих нас који смо имали привилегију да га познајемо. Душков дух и љубав према кошарци, према животу и умјетности заувијек ће живјети. Слава му.

Здравко Шакотић

Прочитај још:
Гробари ТБ: Мурал Дулету је знак поштовања победнику у бици са ветрењачама!