То јутро било је све, само не обично.Ништа облачније него остала јутра рођена у малом мјесту, тик уз обалу Дрине, ништа окупаније јутарњом росом него остала, а опет било је у томе јутру нешто ријечима недокучиво, што је тишином градило зидове.Прва кућа до обале, свим мјештанима била је добро позната, не само по великом храсту што је бројао вијекове, већ ко се год нашао испред те куће знао би да је то кућа оца Марка.Али то јутро, из те куће, случајни пролазник могао је чути само расправу.Добар слухиста рекао би да чује један старији и један млађи глас, и да оба гласа ријечи пуштају без икакве паузе.Међутим, ко се тога часа затекао у кући старог Мила, могао је овај разговор назвати разним именима, само расправом не.А ми Срби смо чудан народ, ми и  обичан разговор зовемо расправом, кад кажеш неком на улици добар дан, баке из комшилука би рекле, гледај оних што се зором расправљају.

„Ма чујеш ли ти шта ја тебе питам“-узвикнуо је, помало срдито, дјед Раде.

„Ама дједе, побогу, субота је, субота, питаш ме по трећи пут“-узјапурено ће Никола.

„Сине, боље би ти било да извадиш те слушалице из ушију, можда би чуо боље.Ви данашње генерације само знате метнути то у уши, како брате чујете кад то затвара ухо.Него, не скрећи ме са теме, а враже ли враже мали, нисам те ја питао је ли усбота или понедељак, баш ме брига, питам те сине шта се десило на данашњи дан, знаш ли,  а?

Николи је све постало кристално јасно, све оно што се трудио да у исто вријеме и сачува и заборави, стало је у тај један дан, урезан црвеном бојом у странице дневника љеговог постојања.Дрхтавим гласом дјечак је скупио снаге да одговори- ЗНАМ, и ни  ријечи више није изустио…Пробајући да орасположи свог унука јединца, дјед Раде га је упитао шта су они све учили о Србији у школи.

„Де, ти синко, соколе дједов, реци све што знаш“, усплахирено се отргла реченица, са уста дједа Радета од осамдесет пет љета.

Чинећи чудне покрете рукама, као да покушава да дође до даха, да се врати у садашљост у којој мора оппстати, Никола је изустио:

„Знаш дједе, сулудо би било да ти сада причам историјске лекције, по неколико страна дуге.Ти би заспао на својој кожној фотељи, а ја бих осјећао грч вилице, док причам оно од чега од постанка бјежим.Нису то само датуми, случајни склоп година,  то је моје благо и моје проклетство, судбина горка којом сам ходио и прије него што сам крочио на тло живих.Нећу ти сада рећи шта ја знам о Србији, већ шта Србија треба да зна о мени.

Србијо, мој отац је Марко, страдао исте године када сам и ја рођен, оне 1999.раскрснице олујних вијекова.Родио сам се те године,после учеен да волим цвијећа, у доба када је камење ницало.Са прољећем, могла се видјети тек понека висибаба, исијала из камена као самоникла.Оче наш сам учио са три године, а већ са четири сам га знао цијелог напамет, и говорио га пред својим кумом на крсној слави.После сам пошао у први разред, на учитељичино питање имам ли оца, нисам сагео главу, рекао сам да немам, али исто тако поносно сам рекао да имам двије мајке.Једну ону што ме је држала испод срца девет мјесеци, а другу Србију.Читав ме разред гледао чудно, из њиховог осмјеха ја сам читао незнање о томе ко смо…А ја бар знам ко сам, и гдје ми је коријен.Џаба је дрвету крошња, ако не зна куд му жила води.Такво дрво може лако вјетар савити, а мене никад.После времена отказаних летова, један сам од оних што живи упркос идеалима туђинске руке.Онај сам што се смије и пјева, а најрађе би да рида кад види звоно Ваљевске грачанице потопљено.Потонеш ли Србине, пепела твога остати неће, угасиш ли свијећу у зофии празних идеала истомошљеника, свети пламен засвијетлити неће, нити ће се кукољ од жита одвојити.Нисам одрастао на западном стрипу, војводе Мишића говор бјеше ми молитва и узданица:

„Ком сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред“.

Моји су преци расли испод овог храста, у каменом гнијезду гдје и ја сада краке пуштам.Не, не заваравајте се људи, нисам ја херој.Испод срца немам ордење као Милунка Савић.Ниси херој ако останеш под Сунцем овога неба, али си кукавица ако одеш, а не признаш одакле си потекао.Ја носим име православно, испјевано од стране слијепог старца, носим име по највећем Србину, Тесли.Живим у 21. бијеку, а олујни вјетрови ме враћају у прошли, да пољубим крст и црвену ружу крај гроба да оставим.Али јођш јачи вјетрови наносе питање, шта ће бити сутра, хоће ли моји потомци знати ко су, и хоће ли у њиховој кући тамјан мирисати сваке недјеље?Све што Србија треба да зна о мени, сазнаће из своје аутобиографије, јер народ чини земљу, народ је Србија.И ја сам Србија, женски род имена ми не смета, јер родила ме мајка, жена, и она ме учила да волим цвијеће кад је камење ницало.

Дјед Раде пусти сузу радосницу.Од синовљеве смрти мртав живи и једино познато осјећање му је туга.На остала се није смио усудити, све до тога дана.Некад и почетак значи крај, крај онога што је тињало дубоко у њему.Јер тога дана је схватио, оно што је његов отац њему говорио:“Дјеца сине, дјеца су Србија“.

Алексић Дајана / Слободна Херцеговина