• У години у којој се навршило јубиларних 160 година од рођења Луке Ћеловића Удружење Требињаца „Јован Дучић” из Београда званично поднело захтев да једна од улица „Београда на води“ понесе име легендарног Требињца…

Аутор: Трифко Ћоровић
Глас Требиња (штампано издање)
Ове године, 18. октобра, навршило се 160 година од рођења Луке Ћеловића -Требињца. Јубилеј би прошао скоро незапажено да Удружење Требињаца „Јован Дучић” из Београда није затражило од власти престоног Београда да се успомена на Луку Ћеловића сачува тако да једна од улица будућег „Београда на води” понесе име овог великог добротвора.
– Од свих угледних Требињаца које је Херцеговина подарила Србији и српском роду Лука Ћеловић је једини који је свом имену дао надимак Требињац. Вероватно је са поносом желео да истакне свој родни крај. Данас, Требињци који живе у Београду поносни су на његов лик и дело и радо би свако од њих придодао свом имену надимак Требињац. И по Моми Капору бити Требињац значи бити привилегован. Такође, никако не смемо заборавити да је Лука Ћеловић помогао великом броју землјака. Лука је веровао Херцеговцима, запошлјавао их по својим дућанима и увелико помогао да се колонија Херцеговаца у Београду добро намножи – прича за Глас Требиња Жарко Ј. Ратковић, председник Удружења Требињаца „Јован Дучић” у Београду.
Данас када прошетате делом Савамале која би требала да чини срце будућег „Београда на води” много је трагова Луке Ћеловића. У срцу Савамале најимпресивније здање представља зграда Београдске задруге која је основана 1882. године, а којој је живот посветио управо чувени Требињац.
Нимало случајно, баш та зграда са свих страна опасана је барјацима будућег европског „Београда на води”.

Београдска задруга

Преко пута Београдске задруге налази се једна од Ћеловићевих кућа. На улазним вратима стоји грб на коме пише година градње 1903. док је изнад тога натпис „Београдском универзитету – Лука Ћеловић Требињац”. У приземљу зграде налази се књижара, а трошна фасада и ишарана врата, која треба да представљају неки вид рекламе за школу цртања, крију реалну лепоту ове зграде.
Кад прошетате само две улице даље стижете до пре пар дана Загребачке улице. Ова улица је недавно добила и званично назив Коче Поповића. Причајући са станарима ове улице уверили смо се да су готово сви сложни у оцени да је баш ова улица требала да носи име Луке Ћеловића. Наиме, цела лева страна улице је била у власништву легендарног Требињца. Палате из ове улице су се прошириле и на углове са суседним улицама Гаврила Принципа 16. и Карађорђевом 65. У овим зградама је укупно 55 станова и 13 дућана.
Можда би државни ревизор смештен у једном од тих станова могао да процени реалну садашњу вредност Лукине оставштине. Историјски записи кажу да је фонд Луке Ћеловића преко рентирања овог простора месечно доносио 260.000 динара, што је у оно време могло да покрије више од 50 професорских плата. Тим новцем су финансирани бројни научни радови. Међутим, потпуно несхватљивом и недомаћинском одлуком 1970. године од стране тадашњег Београдског универзитета овај простор се уступио фирми „Метал-сервис” у замену за неке станове који су подељени београдским професорима. Данас нема ни „Металсервиса“, а дуж улице можемо запазити натписе приватних зубних ординација, путничких агенција, адвоката, хостела…

Београдска задруга

Многи Требињци и не знају да, чим изађу из аутобуса на станици у Београду, преко пута са фасаде их прати поглед Луке Ћеловића, са фасаде једне од најимпресивнијих грађевина у том крају. Данас се у приземљу те зграде налази један објекат познатог трговинског ланца, филијала стране банке и домаћи салон намјештаја.
Шетајући даље наилазите на парк Луке Ћеловића који се налази испред зграде Економскоиг факултета у Београду. Иако је данас преуређен, тај парк је остао упамћен као окупљалиште жена „најстаријег заната“.
Жарко Ј. Ратковић сматра да је Лука својим дјелима задужио Београд више од тог парка који, узгред буди речено, нема нигде ни натпис са његовим именом.
– Формално је процедура покренута. Послали смо дописе градоначелнику Београда, његовом заменику, као и комисији за именовање улица и тргова у Београду. Од секретара ове комисије добили смо потврду да је наш предлог ушао у званичну процедуру, па се надамо да ћемо ускоро добити и позитиван одговор.
Предсједник завичајног удружења Херцеговаца у Зрењанину Урош Милојевић већ дуго има идеју да се установи награда Лука Ћеловић за донаторство. Удружење Требињаца у Београду се труди да се и ова замисао реализује.
– Ступили смо у контакт са ректором Београдског универзитета и ускоро очекујемо састанак. Циљ нам је да Ректорат БУ подржи овај предлог и да се наградом „Лука Ћеловић Требињац” мотивишу потенцијални дародавци. Донаторство не би донело никоме новчану награду, али би представљало морално признање. У време економске и моралне кризе донатора је све мање, а све је више оних који социјализују губитке, а приватизују профите и тај новац износе ван землје. Можда овим чином можемо неког од богатих појединаца да усмеримо да део свог богатства подари за неко јавно добро. Зато је веома важно да име Луке Ћеловића Требињца заувек отргнемо од заборава – заклјучује Жарко Ј. Ратковић.

1

Лука Ћеловић (Придворци код Требиња, 18. октобар 1854 — Београд, 15. август 1929) био је велетрговац, рентијер, почетком двадесетог века један од најбогатијих лјуди у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих личности међу Србима пореклом из Херцеговине, предсједник Београдске Задруге, национални радник и велики српски просвјетни добротвор.
Основну школу учио је у Требињу, Бања Луци и Брчком. То му је било све школовање. Године 1872. морао је напустити Босну и дошао је у Београд своме землјаку, архимандриту Нићифору Дучићу, који га је дао као шегрта у тадашњу познату радњу Радосавлјевића и Игњатијевића. Године 1875, када је избио Српски устанак у Херцеговини, Лука се, као доброволјац, враћа у Херцеговину. У борбама са Турцима био је лакше рањен, али се брзо опоравлја и у својој чети наставлја борбу.
Пошто и Србија објавлјује рат Турској, доброволјци из Херцеговине враћају се у Београд, са њима и Лука, па наставлја војевање у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године. По завршетку рата, Ћеловић је отпочео самосталну трговину домаћим производима (шлјиве, жито и друга храна), уз помоћ својих землјака, познатих трговаца Крсмановића и Параноса. У јесен 1882. основана је Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу, као завод мањих предузетника, с незнатним удјелима и малим капиталом. Године 1899. изабран је за предсједника управног одбора Београдске задруге. Једва писмен, самоук, Ћеловић је напорним трудом од Београдске задруге начинио један од најјачих и најсолиднијих српских новчаних завода и индустријских предузећа. Председник задруге био је до своје смрти 1929.
Врло штедлјив и шкрт за себе лично, Ћеловић није жалио новаца, кад се тицало опште ствари. Ћеловић и др Милорад Гођевац почели су опремати чете и слати их у Стару Србију. Бугарски комитет уочио је сву опасност таквог рада за бугарске цилјеве и осудио је Ћеловића, као и др Гођевца на смрт. Послати атентатори нису успјели стићи до Београда. Послије 29/5 1903. Ћеловићу и др Гођевцу пришао је и генерал Јован Атанацковић као вођа младих официра, који су у Мајском преврату извршили официрски пуч и промјену на пријестолу. Тако је образован и формално средишњи комитетски одбор, у чијем су акционом дијелу Ћеловић и др Гођевац остали све до ослобођења Старе Србије и Македоније. Да није било Ћеловића, према речима др Гођевца, главног покретача идеје о четничкој акцији, од цијелог тог посла не би било ништа, јер је он сам давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање чета.
Ћеловић је све своје имање тестаментом оставио Београдском универзитету (изузимајући мале легате родбини) што је износило преко 50 милиона динара.