Сјећање на светог мученика Царевића Алексеја који пострада и Србије ради

• Тек у данашњем времену, понеко од младих Руса се усуди изрећи, јавно на државној телевизији, вијек забрањену истину – Над руским народом је од 1918. године извршен тешки геноцид!

Пише: Горан Лучић

Осмишљено, дубинско чупање духовног и народног коријења, одрођавање, лажирање историје, прогон и сатирање најбољих Руса у сибирским гулазима, расељавање по свијету, комадање свете руске земље (одузимање Крима и Кијевске Русије), стварање од Руса нових лажних народа (Украјинаца).
Овај пут на Голготу добро је знан српском народу.

12. августа 1904. године у Царском селу у Петрограду, рођен је дуго жељени син цару Николају Другом и царици Александри Фјодоровној.

Царској срећи није било краја; дијете је измољено од Господа. Царица се годину дана раније молила за пород над моштима Светог Серафима Саровског.

Но радост је помућена већ шесте недјеље послије порода – љекари су утврдили да дијете носи болест крви (хемофилију) – наслијеђену од мајке која је ову генетску нечистоћу донијела сродством са енглеским Двором.

Хемофилија је најчешће посљедица гријеха родоскврнућа (гријех против исте крви – ступање у брак блиских сродника) по коме је острвски Двор до данас познат, а њихова нечиста крв најбоље се показује нескладом лица и дегенерацијом духа.

Царевић је до 14. године растао окружен бескрајном бригом родитеља и четири сестре. 1917. кренули су на стазу страдања.

У ноћи 16./17. јула 1918. стријељан је са родитељима, сестрама и четворо чланова њихове послуге, која их није жељела напустити.

У дому инжењера Ипатијева у Јекатеринбургу на превару су доведени у подрум куће, наводно да би их фотографисали као доказ да су живи.
Умјесто фотографског блица сјевнули су огњени куршуми.

Цар је одмах устријељен, Царица се успјела прекрстити, а потом је издахнула. Четири Велике кнегиње и Царевић су били рањени и запомагали су. Избодени су бајонетима, а кундацима су им ломили лобање.

Адмирал Александар Васиљевич Колчак, предсједник белогардејске Владе, све војне напоре усмјерио је на Јекатеринбург.  
25. јула 1918. Бијела армија је ушла у град, но било је касно. На мјесту злочина нађени су трагови злочинства.
Адмирал је међу остацима личних ствари и крвавим траговима препознао шал царевића Алексеја, његов омиљени дар.

Док је Царица још била трудна, сестре су чекајући брата исплеле овај комад финог, бијелог плетива – њихову колајну љубави за брата.
Адмирал је шал понио и послао га у Лондон Великој кнегињи Ксенији (Царевој сестри) која је успјела да избјегне истријебљење.
Она ће шал пренијети у САД, а потом ће већ некако бити пренесен до Аустралије. Чуваће га једна племкиње са руског Царског двора.
Она је 2000 и неке шал уручила на завјетно чување и дар руској православној цркви Свете Тројице у Београду.
Ово плетиво се данас чува испред олтара руске црквице на Ташмајдану.

Сутра је помен на дан рођења светог мученика Царевића Алексеја који пострада и Србије ради.
Краљевина Србија је прва огласила светом Царску породицу Романов. Прва икона Царских мученика осликана је у манастиру Жичи.
Први споменик Цару Николају Другом изван Русије подигнут је у Србији.
Први споменик белогардејцима подигнут је у Сремским Карловцима, а у Београду, по личној жељи, почива и царски барон и командант царских војних одреда Петар Николајевич Врангел.

Слава Светој Русији!