НАСЛОВИ

ИСПОВЕСТ УБИЦЕ СВЕТОГ ВУКАШИНА: За неколико сати заклао сам 1100 Срба, а онда ме је пресекао поглед…


  • Шта је Жиле Фрковић, убица Светог Вукашина, један од најкрволочнијих кољача Јасеновца, испричао др Недељку Зецу

vukasin-i-ustasa-620x330

Командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.
„Кад сам ушао у собу“, прича др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.“

„На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. ‘А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом’, рекао је.

„У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’ ‘Знам’, одговорих му кратко.

После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’
‘Што могнем, учинит ћу’.
Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.
‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’
Затим је испрекидано и неуједначено наставио:
‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’
Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.’

„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

„Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

‘Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.’

‘Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.’

„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

‘Сад знаш све. Можеш ићи’!“

Страшни поглед умирућег
Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.
Извор: Вечерње новости / Интермагазин


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар