ЧИЈИ СУ СТЕЋЦИ: Поводом сумњивог пројекта „У камену уклесано“

ЧИЈИ СУ СТЕЋЦИ: Поводом сумњивог пројекта „У камену уклесано“

  • Ових дана у великом броју медија из Републике Српске промовисан је пројекат „У камену уклесано“. Пројекат је покренуо Горчин Диздар, директор фондације „Мак Диздар“ и унук Мехмедалије Мака Диздара (1917-1971) пјесника, књижевника и новинара.

Мак Диздар је, поред тога што је стећке узео као инспирацију за своје пјесме, био и један од највећих прегалаца у акцији отимања стећака из окриља српске историјско-културне баштине.

Мак Диздар познат по србофобним ставовима

На Макове србофобне ставове изнесене кроз књижевни часопис  „Живот“ крајем шездесетих и почетком седамдесетих године прошлог вијека, одговарао је књижевник Војислав Лубарда (1930-2013). О томе је, између осталог, Лубарда рекао: „Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју часописа ‘Живот’. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у ‘Животу’, био је да Срби ‘кастрирају’ прелијепи б-х језик и врше духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине.“[1]

Да крв није вода, доказ је и рад Мехмедалијиног унука. У своме раду унук Горчин наставља да заступа, превазиђене и лако обориве, теорије о поријеклу стећака, богумилима, језику и писму натписа у камену. О томе можемо читати на сајту фондације коју води унук Горчин, као и у његовим текстовима на другим сајтовима.

На сајту фондације „Мак Диздар“, у одељку који носи назив „BiH kultura i identitet“, можемо прочитати текст о „босанчици“(линк за читав текст ОВДЈЕ).

Од Калаја до Инцка ништа ново

Позивајући се на теорију археолога Ћире Трухелке, једног од главних људи који је у служби Аустро-угарске окупационе силе радио на отимању српске историјско-културно баштине са простора Херцеговине, Босне и Босанске Крајине, у тексту пише:

„Kao posebna varijanta ćirilice, – pored srpske, bugarske, ruske i rumunjske, – uz izvjesne primjese glagoljice i latinice, razvio se u Bosni još jedan posebni, naročito stilizirani oblik ćirlice, koji se naziva bosančica ili hrvatska ćirilica. Najstariji sačuvani nam spomenik s pojavama karakterističnima za kasniju bosančicu jest povelja Kulina Bana o slobodnoj trgovini u njegovoj državi, izdana Dubrovčanima 29. VII 1189., a tim je pismom pisan i čuveni Poljički statut godine 1619. Pored toga sačuvao nam se i veći broj rukopisa, vjerskih i iz običnog života, te veliki broj epigrafskih natpisa ispisanih na bosanskim i hercegovačkim stećcima.“

Иако је своју теорију Трухелка, како пише и у тексту о босанчици, дефинисао „još 1889. godine“, чиме је она до сад у науци одавно превазиђена и оборена, унуку Диздару то савршено одговара за отимање српске ћирилице и у 21. вијеку. Рекли бисмо: „од Калаја до Инцка ништа ново“.

Лош покушај отимачине ћириличног брзописа

Та наводна „босанчица“ је у ствари брзописни тип ћирилице, формиран „у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV века општим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице. Брзопис је био мање или више познат и на западу од хумске земље, у приморској области која је ушла у састав босанске државе за Тврткове владавине. Ћирилица се у тој области чврсто држала нарочито у делу између Сплита и реке Цетине. То је позната жупа Пољица, која је имала свој статут написан 1440. године, без сумње ћирилским брзописом, а најстарији сачувани препис је с краја XV века. Од XVI века појављује се документација која је писана брзописом и у другим нашим крајевима западно и северозападно од некадашње босанске државе. У њезину саставу се у Твртково време нашла у вазалском односу и личка област, у којој се већ тада ширила ћирилица. (П. Ђорђић, „Историја српске ћирилице – палеографско-филолошки прилози“,  Треће издање, Београд 1990).

Ватрослав Јагић све објаснио 

Али хајде да на деветнаестовјековну науку фондације „Мак Диздар“ одговоримо деветнаестовјековним научним ауторитетима. Ватрослав Јагић, један од најбољих хрватских филолога 19. вијека, о почетку ћириличне писмености у бановини Босни (одговара територији данашње централне и дијела источне БиХ) и повељи бана Кулина писао је како се „види толика сигурност и окретност у писању језика србскога слови ћирилским; толика еманципација, да управо већа него ли у потоње доба, до уплива црквене словенштине да није могуће вјеровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији и т. д. већ давно прије Кулина бана почели писати ћирилицом а народним језиком србским“.[2]

Некропола стећака и црква Светога кнеза Лазара у Влаховићима код Љубиња.

 

Након „босанчице“ прелазимо на став унука Горчина и његове фондације око идентитета стећака, тј. питања из наслова овога текста „ЧИЈИ СУ СТЕЋЦИ“.

Горчинови фалсификати

Стећци су 2016. године уврштени на УНЕСКОВУ Листу свјетске културне баштине, као културно насљеђе БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске. Дакле, у првом плану при номинацији стећака биле су савремене државне границе. Историја настанка стећака била је гурнута у страну. У свом тексту из 2013. године (Čiji su stećci?), унук Горчин се дотакао и начина номинације стећака. Његов став о том питању, када је ријеч о учешћу Србије у номинацији стећака,  најбоље осликавају ове ријечи: „Srednjovjekovne raške i srpske povelje i dokumenti, kao naprimjer glasoviti Dušanov zakonik, svjedoče o postojanju i protjerivanju bogumila ili babuna na tim prostorima, pa su oni dio srpske historije isto koliko je i majanska kultura dio meksičke ili Hugenoti element francuske historije.“

Унук Горчин је успио да у једној реченици напише неколико крупних фалсификата. Идемо редом:

  1. На почетку унук Горчин раздваја „raške i srpske“ повеље и документа. Ово нас подсјећа на данашње, честе, фалсификате у расправама преко друштвених мрежа, гдје се настоји наметнути ненаучна теза да су средњовјековна Рашка и Србија двије одвојене државе, а Рашани и Срби два одвојена народа. Историјска је чињеница да су то два назива за једну српску средњовјековну државу и два назива, поред још неколико коришћених у средњем вијеку, за српски народ.
  2. Спомен јеретика у Душановом законику, нема везе са припадницима „Цркве босанске“, и свака паралела између ове двије групе је произвољна и ничим доказана.
  3. Паралелом између истребљења индијанских Маја и покоља припадника протестантске цркве у Француској, познатим под називом Хугеноти, само је наставак србофобне пропаганде о Србима као геноцидном народу. На то би се наставила пропаганда о десет геноцида над муслиманима, присутна код многих публициста али и у дијелу научне или квазинаучне јавности у федерацији БиХ. Један од првих тих „геноцида“ била би борба против јеретичких учења у средњовјековној Србији.
  4. Унук Горчин се такође држи данашњих државних граница које немају никакве везе са настанком и развојем стећака у средњем вијеку. Наиме, први стећци настали су у средњовјековној српској држави у XII вијеку, у околини Требиња (које се данас налази у источној Херцеговини).

Стећак Милоша Братосалића у селу Пипери на Мајевици

Шта доказују стећци из времена жупана Грда?

Најстарији стећци са натписима су такође са подручја Требиња односно средњовјековне Хумске земље. На  некрополи у Полицама код Требиња, нађена је гробна плоча требињског жупана Грда  (умро између 1151. и 1178. године) и жупана Прибилше  из 1241. године.

У повељи рашког жупана Десе из 1151. године, којом је даровао острво Мљет манастиру св. Марије од Пулсана на брду Гаргано у Апулији, жупан Грдеша (iupanus Gerdessa) се спомиње међу свједоцима који својим потписом гарантују извршење Десиног поклона. Послије овога, током другог похода византијског цара Манојла Комнина на Рашку, Грдеша је био у српској војсци, како пише византијски писац Јован Кинам, „веома“ угледна личност. На стећку жупана Грдеше пише да је умро за вријеме „великог кнеза Михаила“. Овај кнез идентификован је као последњи дукљански кнез Михаило који је владао до 1189. године.

На споменику жупана Прибилше пише да је живио „у дане правоверног краља Владислава“. Ријеч је о краљу Стефану Владиславу Немањићу, ктитору манастира Милешева, који је владао од 1234-1243.

Треба истаћи да се „Црква босанска“ у домаћим изворима почиње спомињати послије  1322. године. То је вријеме кад Босном влада бан Стефан II Котроманић, под чијом ће владавином Босна проширити своје границе и стећи већи степен самосталности. Стефан II (исти онај бан из чије повеље имамо доказ да је језик у средњовјековној Босни називан српским). То је повеља упућена Дубровнику 1333. године, у којој пише да су направљена четири примјерка повеље, по два примјерка за босанског бана и Дубровник и то „две латински а две српски“. Линк за повељу ОВДЈЕ.

Савремене државне границе не могу да побију истину да је култура израде стећака – православна

Из Хумске земље у којој је Свети Сава основао једну од својих епископија, која ће тек у вријеме поменутог бана Стефана II ући у састав државе Котроманића, култура израде стећака ће се почети масовно ширити по Босни и другим областима државе Котроманића. Нема разлике између гробних споменика и натписа на њима из времена владавине Немањића и оних споменика из времена  владавине Котроманића у Хуму.[3] Дакле, у Хумској земљи (данашња Херцеговина) међу српским углавном православним становништвом развиће се култура израде стећака. Ове чињенице никакве савремене државне границе и тумачења не могу да побију.

 

Витез на стећку у некрополи стећака на Радимљи код Стоца.

Омладинци, срамота је бити потпуно неупућен

Е, сад се вратимо пројекту што га је покренуо унук Горчин. Рекли смо да су многи медији у Републици Српској, међу њима и они највећи, пренијели вијест о пројекту „У камену уклесано“. Као учесници пројекта ангажовани су и млади људи из Требиња и Фоче. Питамо се да ли ти омладинци знају за рад и ставове унука Горчина? Да ли су свјесни да директно учествују у отимачини српске историјско-културне баштине?

Представници наших омладинаца сами су у медијима признали, да до овога пројекта, нису много знали о самим стећцима (О томе прочитајте ОВДЈЕ). Онда вјероватно нису упознати ни са радом и ставовима унука Горчина које смо укратко анализирали у овом тексту.

Није срамота нешто не знати, али ако већ улазите на непознат терен, онда је ред да се упознате са темом коју обрађујете. И у Требињу и у Фочи, постоје људи, институције и организације које знају много више о стећцима. Омладинци су требали да се распитају о историји стећака или да прочитају у књигама о томе.  Ево један мањи списак адекватне литературе: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990;  Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад, 1997;  Б. Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српског језика, Слово часопис  за српски језик, књижевност и културу, број 23, Никшић, 2009;  M. Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд, 1974;  Горан Ж. Комар, Стари ћирилични натписи источне Херцеговине (са прегледом крстова), Херцег Нови 2015; Marian Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima – Ornamental motifs on tombstones from medieval Bosnia and surrounding regions, Sarajevo 1965;  B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Sarajevo, 1950.

На жалост живимо у времену када за културу нема довољно финансијских средстава, а и занимање људи за своју историјско-културну баштину, под притиском свакодневних обавеза, недовољно је и безначајно. Зато би медији требали боље и професионалније да се баве овим питањима, и да,  када за неко питање нису сигурни, податке потраже код стручних људи. Имате их на два универзитета у Републици Српској, више музеја, удружења итд.

 

 

Миљановићи код Љубиња.

Шта су требињски волонтери требали да се запитају прије саучеништва у клептоманском пројекту „у камену уклесано“

Када ово имамо у виду, ентузијазам и воља младих људи да нешто ураде по том питању, свакако је за похвалу. Али немојте да то буде по сваку цијену. Преношење српске историјско-културне баштине, на ниво државе БиХ, у било којем облику и било којом активношћу, значи њено расрбљавање. Зар се нисмо као народ, у протеклих 150 година, увјерили у клептомански карактер заговорника земаљског или државног оквира школства и проучавања историје са ову страну Дрине. Дух Бењамина Калаја и расне теорије неимара „босанске нације“ и данас лебде изнад државне заједнице БиХ.

Ако наши омладинци или било ко други сумња у ове ријечи, нека слободно покушају да у склопу пројекта потенцирају територију и етничко-вјерски амбијент у којем су настали стећци. То је, рекли смо, српска средњовјековна област око Требиња.

Нека упитају вође пројекта зашто на најукрашенијој некрополи стећака, оној српске, православне, великашке породице Храбрен-Милорадовић, на Радимљи код Стоца, нема података о поријеклу и вјерској припадности породице чије је то гробље било. Да подсјетимо, да су се потомци Храбрена-Милорадовића након турске окупације, населили широм Европе  и Русије. Они су добро знали којем народу припадају и повремено су из Русије долазили у свој крај и даривали манастир Житомислић, иначе задужбину породице Храбрен-Милорадовић још из средњег вијека.

Чему споменик блајбуршким жртвама на српској средњевјековној некрополи?  

Омладинци би могли упитати и шта ради споменик блајбуршким жртвама, у кругу средњовјековне некрополе Храбрена-Милорадовића. Нека упитају и којим су писмом и језиком писани натписи на стећцима. Ако добију одговор да су писани босанчицом и босанским језиком, нека изађу из пројекта ако неће свјесно да раде против свога народа и своје историјско-културне баштине. Око ових питања нема компромиса!

 

АУТОР: Борис Радаковић
ИЗВОР: СРБИ У БИХ

[1] Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.
[2] V. Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, knj. I, Staro doba, Tom 1, Zagreb, 1867, 142.
[3] M. Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980, 317-318.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар