• Широм Херцеговине ових јунских дана обиљежавају се бројна стратишта невиног српског становништва, које је јуна 1941. године страдало од усташког терора с елементима геноцида. У суботу, у селу Коњско на Зупцима, откривено је и освештано спомен-обиљежје за осам убијених мјештана, страдалих 21. јуна 1941. године у Ораним долима у масиву Бијеле горе.

Усташка колона, њих око 300, стигла је камионима из Требиња у ноћи између 20. и 21. јуна. У Царевом пољу и Крстатим долима, у кућама на спавању, похапшени су: Благоје (Антов) Ћурић, Душан Бошков Ћурић, Бошко Ђоков Ћурић, Новица (Лазарев) Ћурић, Лазар Манојлов Ћурић, Никола Савин Ратковић, Радован Ратковић, Лазар Ђоков Ратковић и Ђоко (Лазарев) Ратковић. Поведени су преко Растуше према Бијелој гори.

Свјестан да их воде у смрт, 19-годишњи Ђоко Лазарев Ратковић покушао је да побјегне испод брда Борове главе, али га је погодио усташки плотун. Остала седморица су доведена у борове изнад Кременуитог дола, гдје су их чувала три стражара.

Млађи су предлагали бијег, али је старина Манојло Ћурић био категоричан.

– Нијесмо криви и неће нас убити. То је касније посвједочио тада 17-годишњи Спасо Антов Ћурић, једини преживјели свједок овог усташког злочина, кога су спасили мајка и отац Алије Ћеримагића.

У спомен тим невиним жртвама, њихови потомци су 28. јуна 1988. подигли прво спомен-обиљежје у Ораним долима. Ове године, код најстарије цркве на Зупцима – храма Светог Спаса, подигнут је нови споменик с именима погинулих, чије кости почивају у заједничкој гробници. Помен и освештање обавио је протојереј парох зубачки Борис Бандука.

Овом важном историјском догађају присуствовао је и градоначелник Требиња Мирко Ћурић, чији је прадјед Душан био међу погинулима.

– Већ неколико година окупљамо се на овај дан како бисмо сачували сјећање на немили догађај који се догодио прије 84 године. Ово није само породични бол, већ национално памћење. Споменик је посвећен свим жртвама са Зубаца. Имамо у плану да овај простор постане цјеловит спомен-комплекс – поручио је Ћурић.

О дубини породичног страдања говорио је и Жарко Ј. Ратковић, предсједник Удружења Требињаца у Београду „Јован Дучић“, потомак три жртве.

Његов надахнути говор остаће запамћен.

– Када станем поред овог споменика, озари ме свјетлост. Ту су моји браственици који чувају вјечну стражу. Жао ми је што овако нешто није подигнуто већ 1920. или барем одмах по Другом свјетском рату, али – никада није касно. Научили смо лекцију како се чува јединство.

У свом обраћању, Ратковић је подсјетио да су усташе планирале и покољ у Брениној јами у Оровцу. Срећом, захваљујући храбрости Лазара и Видака Грубача, тај план је осујећен. Мјештанка Милица Николина Грубач била је присиљена да открије локацију јаме, али браћа Грубач подигоше узбуну. Њихов отпор омогућио је преживљавање многих.

Своја искуства из тих дана пренио је и Видо Грубач, свједочећи како су усташе с великом мржњом насртале на становништво.

– Мој познаник Етхем Еркочевић Шуцо, уместо да помогне, наредио је: „Водите и смлатите то српско ђубре!“ – присјећао се Видо.

У метежу је успио побјећи у шуму, што је спасило и њега и брата Лазара. Тај бијес што нису заробили мјештане у збјегу, усташе су искалиле на Ћурићима и Ратковићима, које су стријељале у Ораним долима.

Посљедње жртве сахраниле су жене из Оровца: Коса (Обренова), Коса (Томова), Ђева (Новакова), Мара (Гојкова), Ћетна (Савова), Видосава (Ракова), као и Вишња Акимова Деретић. На том мјесту, 1. маја 1988. породице Ћурић и Ратковић о свом трошку подигле су први споменик, који је откривен 28. јуна те године.

Ратковић је у наставку подсјетио да је трагедија његових предака пренесена и у стихове. Први пут је о томе сазнао 2001. у Сан Франциску, од Марка Дучића и Милана Тице. Стихове је касније у књизи Писмо унуку из Америке забиљежио Гајо Ћурић, аутор пјесме био је Перо Јована Мијовић са Зубаца, преминуо 2009. године у Херцег Новом. Дио стихова је прочитан на скупу.

Поред новог споменика, прије неколико година подигнут је и споменик зубачким родољубима који су 27. августа 1914. године објешени од стране шуцкора и аустријске војске. На њему се налазе имена двадесет осам страдалника: Ћурић Анто, Анђа, Васо, Вукан, Јован, Јово, Јаков, Лазар, Марко, Обрен, Пајо, Тома; Ратковић Видо, Крсто, Крстиња, Милутин, Никола, Обрен, Панто, Стоја, Симана, Шћепан; Мијовић Игњат; Милиша Митар и Милица; Кисин Обрен и Томица; Тица Алекса, Јова, Јошо и Марко.

За наредну годину, Одбор за изградњу споменика планира подизање спомен-обиљежја погинулима у одбрамбено-отаџбинским ратовима 1991–1995.

Здравко Шакотић