Када су, 19. маја 1992. године, команда и јединице 13. корпуса ЈНА отишли из Херцеговине, команда новоуспостављеног Херцеговачког корпуса Војске Српске Републике БиХ под својом командом имала је сљедеће јединице:
бригада територијалне одбране (брТО) са командом у Љубињу;
Одред ТО Берковићи – Столац;
Одред ТО Љубиње;
моторизована бригада (мтбр) у Требињу;
моторизована бригада у Мостару;
моторизована бригада на Дубравској висоравни;
Одред ТО Борци у рејону Борачког језера;
мјешовити артиљеријски пук на Чобановом пољу;
мјешовити противоклопни артиљеријски пук у Калиновику;
лаки артиљеријски пук ПВО у Билећи;
батаљон Војне полиције у Билећи;
батаљон везе у Билећи;
санитетски батаљон у Билећи;
ауто-транспортни батаљон у Билећи.
У тим јединицама се на бројном стању налазило само 4.600 официра и војника.
Услови у којима је формиран Херцеговачки корпус били су изразито неповољни, јер српски народ у Херцеговини, ослоњен на ЈНА, након њеног одласка није био спреман за рат.
Крајем маја 1992. године, непосредно након одласка ЈНА, у организацији и под непосредном командом Хрватске војске, извршено је етничко чишћење Срба са територије општине Коњиц, а нарочито брутални злочини почињени су над цивилним становништвом села Брадина.
Током јуна 1992. године 10. и 13. моторизована бригада доживјеле су трагичну судбину, а са њима и српски народ у Мостару, Чапљини и Стоцу. Ништа боља ситуација није била ни на осталим територијама јужног дијела Херцеговине, гдје је агресију извршила Република Хрватска са бригадама њене војске. Разлика је била у томе што у тамошњим зонама борбених дејстава није живио толики број Срба као у долини Неретве, те је и хуманитарна катастрофа у јужним крајевима била мањих размјера. Избјегличке колоне, апатија, безнађе, дезертерство, самовоља и немаштина, уз све чешће погибије, чиниле су слику Херцеговине у прољеће и љето 1992. године.
Стање на територији источне Херцеговине је било изузетно сложено, а његове основне карактеристике, између осталог, биле су:
– Изражена забринутост народа за исход ратних дејстава;
– Брига за најближе који се налазе у ратним јединицама и на фронту;
– Изражена појава дезинформација које изазивају страх и панику код грађана;
– Велики број грађана врши припреме за исељавање или се већ иселио са територије Херцеговине;
– Свакодневни раст броја избјеглица из долине Неретве;
– Грађани све отвореније осуђују самовољно напуштање положаја од стране појединаца или комплетних јединица…
Било је то изузетно повољно тле за настајање сукоба на унутрашњем плану, по разним основама и на различитим нивоима. Ријеч која је у том периоду најчешће изговарана готово на свим мјестима и у свим приликама била је: „издаја“.
Свако је свакоме за нешто био крив.
Борац који је напустио положај најприје се жалио на комшије који су своје породице склониле на сигурно, а они који су били способни за борбу нису се вратили или се вратио само мали број.
Крива је политика која није донијела чврсте одлуке и која није формирала снаге да се те одлуке реализују.
Крива је и политика и команда које нису обезбиједиле да се исељавање из рубних насеља врши контролисано, да се нејач склони на сигурно, а да се сви војно способни распореде у јединице. На те адресе упућиване су критике зашто се није обезбиједило да се терет рата распореди равномјерно. По њиховом виђењу једни те исти су стално на положају, а доста војних обвезника се „шета“ по градовима и селима; неоправдано велики број војних обвезника по разним рођачким и другим основама обезбиједио је распоред у касарни и позадинским јединицама; велики број разних „специјалаца“ налази се на територији, а од њих борци на првој линији углавном немају никакве користи…
Борцу је неко крив што га држи на првој линији, а породица му је необезбијеђена због чињенице да се у сусједству налазе Муслимани који само чекају повољан тренутак да ударе на незаштићену нејач. Крива му је команда која није предузела мјере да се локално муслиманско и хрватско становништво у потпуности разоружа и да му се онемогући одавање података о распореду и активностима јединица српске војске. Борци из унутрашњости територије (Невесиња, Гацка, Билеће) правдали су своје противљење за одлазак на фронт: зашто да они иду када су то подручје већ раније напустили или га сада напуштају они који су га требали најприје и највише бранити, а то су војни обвезници из саме долине Неретве.
Борци избјеглице су окривљивали команду за повлачење из долине Неретве, те зашто не предузима ништа за повратак на изгубљене положаје. Јер, ако не буде организован противнапад ради повратка на српска огњишта, они немају разлога да остају у јединицама и отићи ће да се населе на неке сигурније терене, гдје нема рата.
Команде јединица окривљивале су борце који нису схватали озбиљност ситуације и нису слушали препоруке и наређења старјешина да се успостави линија одбране која мора непрекидно бити посједнута са свим мјерама за организовање ефикасне одбране: непрекидно осматрање и прикупљање података о непријатељу, утврђивање на ватреним положајима, одржавање везе са сусједним јединицама, да на одмор кући иде минималан број бораца, да се муниција троши рационално и сразмјерно опасности која пријети. Окривљивали су их што у одсудним тренуцима нису пружили адекватан отпор непријатељу, него су олако доносили одлуке за напуштање положаја. Окривљивали су их што им је у повлачењу прва станица била Невесиње, а не прво брдо иза основног положаја. Свакој нижој команди крива је била претпостављена зато што није реаговала на њихове раније исказане захтјеве: да им се обезбиједи већи број људства за попуну; да се обезбиједи већи број професионалних официра; да им се пружи адекватна ватрена подршка (артиљеријска или авијацијска); да им се упути појачање у критичним ситуацијама…
Командама је била крива цивилна власт на свим нивоима.
Општинским властима је замјерано што: нису спровеле потпуну мобилизацију; што се велики број војних обвезника налази у органима управе и у предузећима која не раде или раде са врло малим капацитетима; не предузимају мјере да се приводе и у јединице упућују борци који су самовољно напустили своје јединице; не предузимају мјере да се ангажовањем радно способног становништва организује обављање пољских пољопривредних радова, како би се борци на положају растеретили те бриге и обавезе; не чине довољно да се правовременим информисањем јавности спријечи ширење панике и страха код становништва.
Крива су им била општинска руководства што утичу на борце да се са удаљених положаја премјесте на положаје са којих ће бранити сопствену општину. То није изводљиво са становишта попуне јединица по војно-евиденционим специјалностима, води стварању општинских војски и нарушава централизован систем руковођења и командовања.
Криве су им општинске власти зато што су омогућиле рад кафана које су најчешће уточиште за оне који су неоправдано ван ратних јединица и из којих крећу само лоше ствари које онемогућавају успјешно организовање одбране.
Те власти су криве што се не поштују одредбе полицијског часа, па се у вечерњим часовима и у току ноћи велики број људи креће на јавним мјестима. Велики број њих је наоружан, што представља потенцијалну опасност по мир и безбједност грађана. Такође, цивилна полиција не чини оно што треба да би се стање на територији држало под контролом.
У општинама је запажено интензивно страначко дјеловање, које је често усмјерено на идеолошке подјеле у народу и војсци, што може погубно утицати на организовање одбране. Криве су што не спријече да се по територији Херцеговине неконтролисано крећу неке паравојне јединице од којих има више штете него користи.
Органи САО Херцеговине, који су још увијек постојали, окривљивани су што нису објединили све субјекте у Херцеговини, равномјерно распоредили ресурсе и што нису направили адекватну спону са републичким властима.
Власти Републике криве су што не контролишу границе, што се омогућава неконтролисани одлазак становништва из Херцеговине. Са властима СРЈ не ради се да се војни обвезници врате у своје ратне јединице и да се сви официри који су рођени на територији Херцеговине ставе на располагање команди Херцеговачког корпуса. Криве су што нису прогласиле ратно стање које ће омогућити функционисање по ратним законима и правилима и умногоме олакшати организовање одбране. Криве су што не обезбиједе да се прате сопствена средства јавног информисања, него је народ изложен агресивној пропаганди којом га путем радио и ТВ сигнала бомбардују његови непријатељи.
Цивилним властима команде јединица су криве што нису одбраниле оно што им је било повјерено. Криве су што омогућавају појединачно и групно самовољно напуштање положаја и зоне одбране и што сопственим снагама не обезбиједе привођење бораца у јединице. Криви су официри што се нису ослободили идеолошких „окова“, него им је још увијек у глави комунизам и уређење које је очигледно отишло у историју.
Избјеглице су кривиле домицилно становништво што им није помогло да се одбране, а када су већ избјегли што им није помогло да нађу одговарајући смјештај. Криве су им институције које неправедно дијеле хуманитарну помоћ. Криве су им цивилне власти које им не обезбјеђују да нешто раде и зарађују, пошто су остали без своје куће и имања и ухватио их је страх за преживљавање.
Домицилном становништву избјеглице су криве што нису одбраниле своја огњишта, па су сада и други крајеви доведени у опасност. Криве су и што су донијеле навике у опхођењу и раду које одударају од оних са којима су се већ саживјели.
Породице несталих бораца и цивила кривиле су комисије за размјену и Црвени крст зашто не чине довољно да се сазна судбина њихових сродника и зашто дозвољавају да нас непријатељска страна увијек превари на организованим размјенама.
Грађани који нису војни обвезници кривили су све: и борце, и официре, и цивилне власти за све што се десило, због чега се у највећој мјери у народ увукао страх и неизвјесност за даљу судбину.
Још би се могло говорити о појединачним и колективним кривицама које су тих дана пројектоване на све и свакога.
Били су то тешки дани за српску Херцеговину, једни од најтежих у њеној новијој историји.
У таквим околностима Команда херцеговачког корпуса преузела је одговорност за даљу судбину источне Херцеговине.
Како је зона одговорности била испресијецана територијама које су контролисале муслиманске оружане формације, Команда Корпуса је била приморана да предузима нападне операције како би у потпуности контролисала задату зону.
Прва нападна операција предузета је у јесен 1992. године у рејону Гацко – Калиновик – Фоча, којом је јужна Херцеговина повезана са својим подрињским дијелом. Деблокада Фоче у овој операцији је њен највећи успјех. Након те операције, те након шестомјесечне битке за одбрану Требиња од прољећа до јесени 1992. и Невесиња у новембру 1992. године, може се казати да је Корпус „стао на ноге“ и да је далеко спремнији очекивао наставак рата. До тог периода завршена је консолидација и формирање готово свих јединица Корпуса тако да је у свом саставу имао сљедеће јединице:
Остале јединице нису мијењале свој назив и локацију, осим 13. мап, који је распоређен у рејону села Рабина као Корпусна артиљеријска група (КАГ) пружао ватрену подршку Невесињској бригади у одбрани на мостарско-невесињском тактичком правцу.
Одлуком Главног штаба ВРС у Калиновику је лоцирана Гардијска моторизована бригада коју су попуњавали војници на одслужењу војног рока.
Пошто је Калиновик мала општина која није била у могућности да формира јединицу која би бранила велику зону одговорности, одлучено ја да 3. хлпбр (Калиновичка) уђе у састав Гардијске бригаде.
За потребе ваздухопловне ватрене подршке, превожења, командовања и санитетског збрињавања у зони одговорности Корпуса задатке су током читавог рата извршавали борбени хеликоптери ХН-42 (Газела) и транспортни хеликоптери ХТ-45 (МИ-8) из састава В и ПВО.
У гарнизону Билећа налазила се 30. позадинска база која је формацијски припадала Главном штабу ВРС, а опслуживала је Херцеговачки корпус.
У зони Корпуса егзистирале су као „при Команди Херцеговачког корпуса“ и независне институције:
Војно тужилаштво и
Војни суд.
Зона одговорности Корпуса била је – на истоку: државна граница са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ); на југу: државна граница са Републиком Хрватском (укључно Неум); на западу: ријека Неретва – ријека Неретвица; на сјеверу: Иван седло (укључно) – Бјелашница – Рогој (укључно) – Јахорина – Црни врх (између Трнова и Јахорине); на сјевероистоку: долина ријеке Лим (укључно).
Непријатељ Корпуса на југу, од границе са Црном Гором до Љубиња, била је Хрватска војска која је до краја октобра 1992. године окупирала трећину територије општине Требиње, гдје је, некажњена од међународне заједнице, дочекала крај рата.
Од Љубиња до Благаја Корпус је за противника имао Хрватско вијеће обране (ХВО).
Од Благаја преко Мостара, Јабланице, Коњица и даље преко Бјелашнице и све до ријеке Дрине, ратовало се са тзв. Армијом Републике БиХ.
Десетог априла 1994. године јединице Корпуса биле су мета авијације НАТО пакта. Тај сукоб се наставио и на копну и у ваздуху, а кулминирао је у бомбардовању из ваздуха циљева у зони одговорности Корпуса у периоду од 30. августа до 15. септембра 1995. године.
Наставак рата наметнуо је потребу територијалног повезивања Херцеговине са остатком Републике Српске. Због тога је, у љето 1993. године, у садејству са Сарајевско-романијским и Дринским корпусом, изведена друга нападна операција „Лукавац-93“ у рејону Миљевина – Бјелашница – Игман, у којој је Херцеговина повезана са Сарајевско-романијском регијом.
Због непрекидних напада на јединице Корпуса из такозване заштићене зоне Горажде, повезивања са средњим Подрињем и поправљања услова одбране, Корпус је, у прољеће 1994. године, извео трећу нападну операцију „Звијезда-94“. Након те успјешно изведене операције непријатељ је потиснут са десне обале Дрине, територијално су повезане сусједне општине Фоча и Чајниче и знатно скраћена линија одбране јединица у Подрињу.
Остатак рата Херцеговачки корпус је водио јединствену одбрамбену операцију с циљем одбране народа и територије српске Херцеговине против далеко надмоћнијег непријатеља.
Максимално бројно стање Корпуса било је у јесен 1992. године и износило је 24.000 људи, а рат је завршио са 18.500 људи.
Узимајући у обзир број становника у зони одговорности и бројно стање Корпуса долазимо до податка да је мобилизацијско напрезање било до 20%. Ако знамо да је стандардима ратовања прихваћено нормално напрезање у рату до 10% становништва и податак да је Србија 1914. године имала напрезање 14%, долазимо до закључка да је у Херцеговини мобилисано све што је могло пушку носити.
У току рата живот је изгубило 2.211 бораца Корпуса. Њих 1.300 или 59% погинуло је током 1991. и 1992. године. Рањено је или задобило различите врсте повреда 5.836 бораца, што чини око 26% укупног борачког састава.
Херцеговачки корпус је био једина институција која је обухватала читаву Херцеговину. Поред борбених задатака рјешавао је и друга питања, од којих је највише пажње посвећено збрињавању избјеглица и исхрани, како војске тако и цивилног становништва. Тим мјерама и активностима, спријечена је појава глади у Херцеговини која је била на помолу у љето 1993. године.
Корпус је током рата чинио између 10 и 15% Војске РС, а у Републику Српску унио је територију од 6600 квадратних километара, што представља око 25% укупне територије РС.
Може се казати да је Херцеговачки корпус дао немјерљив допринос за то што је већи дио српске Херцеговине остао у Републици Српској, што је сачувано јединство народа у изузетно тешким временима и што је Херцеговина чиста образа изашла из рата.
Зоран Јањић
У Београду, 19. маја 2023. године На скупу ветерана Херцеговачког корпуса поводом 31. годишњице његовог формирања
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
