ЗОРАН ЈАЊИЋ: Командант Новица Гушић наставио свијетлу традицију херцеговачких војвода

  • У крипти Храма Светог Саве на Врачару у организацији Удружења Невесињаца у Београду одржан је комеморативни скуп посвећен ратном команданту Невесињске бригаде, пуковнику Новици Гушићу. Један од говорника био је његов саборац пуковник Зоран Јањић,  данас предсједник Удружења Невесињаца у Београду. Његов говор преносимо у цијелости

 

У недељу, 8. марта 2020. године, престало је да куца срце једног од најзнаменитијих Невесињаца, пуковника Новице Гушића, првог команданта славне Невесињске бригаде.

Новица Гушић је рођен у невесињском селу Братач 24. септембра 1941. године, као близанац са братом Томиславом. Име је добио по оцу који је неколико мјесеци раније, 27. јуна, погинуо у борби са усташама које су из Калиновика преко Морина долазиле у испомоћ угроженом усташком гарнизону у Невесињу.

ОД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БРАТАЧУ ДО ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ

Браћа Новица и Томо су четири разреда основне школе завршила у Братачу, а друга четири у Невесињу. Након осмогодишње школе Новица је упућен у Војно-индустријску школу у Земуну. Ту се први пут одвојио од брата близанца, који је упућен на школовање у Трстеник.

Пошто се Новица није мирио са нивоом знања који му пружа Војно-индустријска школа, донио је одлуку која ће бити кључна за његову даљу професионалну каријеру – напустио је започето школовање и конкурисао за средњу подофицирску саобраћајну школу у Ријеци. Њу је завршио 1959. године и као водник отишао на службу у Скопље. Ту је остао само три мјесеца, а крајем године прекомандован је у састав војне полиције у Приштини.

Године 1961. започео је школовање на Војној академији у Београду, а 1965. године, као млади потпоручник, распоређен је у гарнизон Марибор.

СУДБИНА ГА ОДВЕЛА У МАРИБОР

Из Марибора је премјештен у Пулу, гдје је провео 1967. годину, а 1968. године поново се вратио у Марибор. У том граду засновао је брак са супругом Мајдом која му је родила сина Дамјана и ћерку Гордану.

Године 1970. дошао је на службу у Београд. У периоду од 1973. до 1975. године завршио је школовање на Командно-штабној академији. Након школовања остао је на служби у Београду до 1988. године, када је поново отишао у Марибор. Ту је био до љета 1991. године, када је ЈНА дефинитивно отишла из Словеније.

У богатој официрској каријери обављао је дужности од командира вода до команданта саобраћајног батаљона, а био је начелник саобраћајне службе Центра високих војних школа у Београду и начелник саобраћајне службе Мариборског корпуса. За одговоран рад добио је више признања, од којих овом приликом истичем: Орден рада са златним венцем, Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, Орден Народне Армије са сребрном звијездом, те Орден за војне заслуге са златним мачевима.

ДОЛАЗАК У ХЕРЦЕГОВИНУ 

У мају 1992. године дошао је у Херцеговину ради обиласка јединице која је дислоцирана из Мариборског корпуса, гдје је остао све до 7. јуна, када је отпочела велика непријатељска нападна операција Хрватске војске под називом „Чагаљ“ у којој су нападнуте јединице Војске Републике Српске у долини Неретве. Те јединице су биле у фази оснивања након одласка Југословенске народне армије и под ударима далеко јачих непријатељских снага пољуљани су њихови одбрамбени редови. Покренуло се и цивилно становништво чиме је отпочела спирала одступања која се врло тешко могла контролисати. У таквим околностима пуковника Гушића позива командант Херцеговачког корпуса, пуковник Радован Грубач, након чега Гушић одлази у 13. моторизовану бригаду, која се налазила на простору између Чапљине и Стоца, гдје преузима дужност команданта и покушава да спаси што се спасити може. У изузетно неповољним борбеним околностима Гушић је организовано извукао ту бригаду на резервне борбене положаје у рејон Доњег Брштаника.

Непријатељски напади су настављени 11. јуна и на 10. моторизовану бригаду у области града Мостара, која је претрпјела далеко теже посљедице у односу на бригаду којом је командовао пуковник Гушић. Кулминација неорганизованог одступања достигла је свој врхунац 16. јуна када су војска и цивилно становништво из Мостара и његовог јужног дијела кренули ка Невесињу.

ПРЕСУДНО УТИЦАО НА ИСХОД РАТА

У таквим околностима десио се догађај који ће зауставити негативне процесе, преусмјерити ток даљих ратних дешавања и, касније ће се показати, значајно утицати на исход рата у Херцеговини. Ради се о појави пуковника Новице Гушића, који је у рејону Чобановог поља стао пред војску у неконтролисаном повлачењу и својим наступом имао пресудан утицај на заустављање негативних процеса.

Ради стицања представе о каквом се официру ради, испричаћу вам како је један од бораца који се тог пријеподнева затекао на Бакрачуши, описао разговор пуковника Гушића и обезглављених бораца:

„Сачекај бре, човече! Куд трчиш, куд ћеш? Је ли те гони неко? Еј, бре, војниче, имаш ли ти пушку, зашто бјежиш?…Па, не може се Невесиње и Херцеговина бранити из своје куће…Станите, молим вас ко Господа Бога и преклињем вас Богом и светим Савом да се зауставите и станете у строј!“

„Ко си ти да нас заустављаш и постројаваш, јесу ли те послали Милошевић и Караџић? Сви сте ви комунистички официри исти, сваки сте рат изгубили, само сте знали у миру да живите и уживате! Све сте имали, а сад сте земљу упропастили… ово је издаја…“

„Ја сам пуковник Новица Гушић. Нико ме није послао, сам сам дошао. Рођен сам овдје и хоћу своју родну груду да браним заједно са вама. Кунем вам се да имам најбоље намјере и зато вас позивам да станете у строј…“

Епилог овог необичног разговора борац је описао овако: „Војници су, помало зачуђени, погледивали један у другога и, снебивајући се, лаганим и несигурним кораком стајали у строј. Престала је галама и жаморење, а у главама војника родила се потпуно нова мисао: можда је овај човјек стварно у праву. Строј је брзо нарастао, поново су се сакупили војници из разбијених јединица, почели су договори, све је добило свој смисао, није било хаоса…“

ОФИЦИР КОД КОГА ПОГОВОРА НЕМА

Сама појава пуковника Гушића дјеловала је необично у условима какви су тих дана владали у овом дијелу Херцеговине.

Његова фигура говорила је о томе да се ради о човјеку у пуној животној зрелости; осредњег раста, чврсте грађе, правилних црта лица, потпуно сиједе густе косе, немарно почешљан, увијек избријан. На себи је имао љетњи маскирни комбинезон са редовно до лаката заврнутим рукавима. Никада није имао капу на глави. Ходао је лагано, али одлучно, кораком човјека за кога се каже да са обје ноге чврсто стоји на земљи. Саговорника је увијек гледао право у очи, што је у комбинацији са помало грубим мушким гласом одавало човјека који посједује висок ниво самопоуздања. Није говорио много, али начин на који је говорио давао је до знања да му поговора нема.

Није узмицао у критичним ситуацијама, поготово у дуелима у које је западао тих дана. У условима криза, када су људи губили најмилије и сва богатства која су стицана генерацијама, дешавало се да у очају неки од њих упути и неку тешку ријеч, па чак и да потегне оружје на њега. У таквој ситуацији окренуо би се према „нападачу“ и равнодушним, али одлучним гласом казао: „Ајде, кукавицо! Пуцај, ако мислиш да ћеш показати јунаштво! Што се нијеси јуначио на усташама, имао си кад? Али, знадни, ако ја потегнем оружје, ја ћу и пуцати! А када овај пуковник пуца, он не промашује!“

Са таквим ставом и таквим ријечима „противник“ је у старту доживио пораз, а друштво око њега обавезно се стављало на пуковникову страну и препуштало му улогу вође.

Имајући све наведено у виду, не треба да чуди како је Новици Гушићу тог 16. јуна пошло за руком да заустави руљу и преобрази је у послушан војнички строј. Чим је бјежанија стала, он је одмах издао наређења да борци заузму положај за борбу. Као искусан официр знао је да се Невесиње не може бранити на Грепку и то је на сваком мјесту понављао.

Од тог часа Гушић је практично преузео на себе одбрану Невесиња на најугроженијем правцу непријатељског напада. Једино му је на памети било да се заустави бјежанија и да се линија одбране Невесиња одмакне што даље.

ТАЧКА ПРЕОКРЕТА – 16. ЈУН 1992 ГОДИНЕ   

Стога се, без имало сумње, може констатовати да је 16. јун 1992. године дан када је заживјела нова јединица, Невесињска бригада, која је на себе преузела улогу одбране овог дијела Херцеговине на најугроженијем, мостарско-невесињском правцу.

Тиме је и отпочео и дио каријере Новице Гушића који ће се златним словима исписати у његовој биографији, али и историји Невесиња и српског народа у цјелини.

Током наредних мјесеци успјешно је формирао бригаду са свим елементима који су обезбјеђивали услове за даљи наставак рата. Захваљујући својој личној храбрости и одважности, а посебно побједама које је бригада извојевала на бојном пољу, изградио је харизму својствену људима који су предодређени да буду истинске народне вође. Тако је брзо стекао углед који му је обезбиједио поштовање свих у Невесињу – како бораца и старјешина бригаде, тако и органа власти, привредних структура и комплетног становништва. То је био један од пресудних фактора да се у Невесињу, као мало гдје друго, изграде посебне кохезионе везе између домицилног и избјеглог становништва. Управо то народно јединство, уз чврсте темеље на којима је заснована Невесињска бригада, било је пресудно за блиставу побједу коју је бригада извојевала у знаменитој Митровданској бици 1992. године.

1993. ГОДИНЕ ОРДЕН МИЛОША ОБИЛИЋА, ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ ПЕНЗИЈА

Захваљујући тој побједи, Невесиње је поново изашло на видик не само у Херцеговини, него и у читавом Српству, а ова генерација стала раме уз раме са својим славним претходницима из чувене Невесињске пушке 1875. године. Захваљујући реномеу који је стекла у дотадашњем току рата и нарочито побједи у Митровданској бици, бригада је већ о Видовдану 1993. године одликована највишим признањем Орденом Немањића, које јој је уручио предсједник Републике Српске. А командант, пуковник Гушић, одликован је признањем које, чини се, највише и приличи његовом хабитусу – Орденом Милоша Обилића.

У љето 1994. године пуковник Гушић одлази у пензију. Иза себе је оставио бригаду која је успјешно привела рат крају, не изгубивши ни педаљ своје зоне одбране. О Митровдану 1994. године извојевала је још једну велику побједу над непријатељем.

ЗАДЊИ ПУТ У НЕВЕСИЊУ 1996. ГОДИНЕ

Као што су вјековне окупаторске власти у Босни и Херцеговини већини преживјелих првака српске борбе за слободу онемогућавале даљи живот у свом завичају, тако је било и са пуковником Гушићем. Наиме, посљедњи пут је у Невесињу био 16. јуна 1996. године, приликом свечаности поводом Дана бригаде. Иако је његов ратни пут чист и неукаљан нечасним дјелима, атмосфера која је створена у БиХ након рата била је и остала таква да су сви српски прваци стављени под сумњу и никада се не зна када се против њих може повести некакав истражни поступак. Да би избјегао понижења до којих би могло доћи, ситуације које би неправедно компромитовали њега, његову породицу и Невесиње, пуковник Гушић је изабрао да не иде у свој вољени завичај.

Потомци Новице Гушића

Тако је наступио период када се посветио својој породици. Како га је животна судбина раздвојила са супругом Мајдом, остатак живота провео је са новом животном сапутницом Косом, која му је постала снажан и поуздан ослонац за савладавање послератних потешкоћа и помоћник у подизању његове дјеце и унучади – Тијане и Бојана, те Николе и Марка.

Велики животни губитак за њега је био изненадна смрт супруге Косе, а поготово смрт ћерке Гордане. Уз то, стизали су га и други здравствени проблеми, што је утицало на то да му се наруши спокој последње фазе живота. Без обзира на то, до самог краја је био спреман да нађе времена за пријатеље и саборце, увијек у први план стављајући борбу за остварење српских националних интереса, готов да и у позним годинама поново заузме борбени положај. Посебно се бринуо и чинио све да се не наруши углед и статус нашег Невесиња.

НАСТАВИО ТРАДИЦИЈУ ХЕРЦЕГОВАЧКИХ УСТАНИКА

Када је ријеч о признањима, треба рећи и то да му је 2017. године, 25 година од формирања бригаде, уручена Повеља Невесиња, највеће општинско признање. Поред тога, Савез Козака Балкана произвео га је 2018. године у чин почасног козачког генерала, а Портал Слободна Херцеговина о Митровдану 2019. године додијелио му је Златну повељу у знак благодарности за витешка дјела на бојном пољу.

Када бих за пуковника Новицу Гушића тражио друштво међу знаменитим личностима из наше историје, онда су ми најприличнији прваци јуначке епопеје из времена Невесињске пушке – војвода Петар Радовић, Перо Тунгуз, браћа Гутићи, браћа Стевановићи, Тривко Бува, Бошко Гузина и други неумрли витезови тога времена. И када се загледамо у споменик Слободе на главном тргу у Невесињу, треба да знамо да значајан дио у његовим темељима припада управо пуковнику Гушићу.

Нека је нашем команданту покој души и нека почива у миру своје родне груде.

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: БЕОГРАД ИСПРАТИО НОВИЦУ ГУШИЋА: Мирно почивај у српској Херцеговини коју си сачувао! (ФОТО + ВИДЕО)

Оставите коментар