ЗОРАН ЈАЊИЋ – У СУСРЕТ МИТРОВДАНУ (1): Одбраном Невесиња сачувана слобода српске Херцеговине

  • Након што су, током маја и јуна 1992. године, етнички очистили од Срба простор од Брадине понад Коњица све до Пребиловаца, нови господари долине Неретве дуго нису били организационо и логистички спремни да контролишу пространу територију испражњених српских села и крајева. На том простору налазио се читави галиматијас војних и паравојних јединица, а за команду над њима и за планирање и извођење војних операција водио се тихи рат између муслиманског и хрватског војног и политичког руководства.

Почетком новембра извршена је реорганизација непријатељских јединица којом су од бојни (батаљона) и сатнија (чета) формиране бригаде. Тако су од Рошце планине на обронцима Прења на сјеверу до ријеке Брегаве на југу борбене положаје наспрам Невесињске бригаде запосјеле четири непријатељске бригаде. Иако су главне полуге командовања још увијек биле у рукама Хрватског вијећа обране (ХВО), све што се дешавало у долини Неретве било је под будним оком политичког и војног руководства Хрватске, а њена команда Јужног војишта је учествовала у планирању и реализацији свих војних операција на том подручју.

Та команда је, 9. октобра 1992. године, издала наредбу за припрему нападне операције на мостарско-невесињском правцу.[1] Циљ операције је био да се у првој етапи јаком артиљеријском ватром Невесињској бригади нанесу што већи губици у људству и борбеној техници, поремети систем командовања и веза, те унесе дезорганизација у борбени поредак бригаде. Потом би слиједили фронтални пјешадијски напади на изабраним правцима да се разбије прва линија одбране бригаде, а затим, увођењем свјежих пјешадијских и оклопно-механизованих јединица, настави напад и заузме линија: Мала Вележ – Гребак – Фатњача – Снијежница – Хргуд. У другој етапи, у случају повољног развоја борбене ситуације, непријатељ би наставио гоњење јединица бригаде до границе са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Операција је добила тајни назив Бура.[2]

Стање Невесињске бригаде уочи битке

Након стабилизације и учвршћивања положаја Невесињске бригаде у Подвележју, у јулу 1992. године, дошло је и до својеврсне стабилизације саме бригаде. Избјеглички талас из долине Неретве се донекле примирио, људи су нашли какав – такав смјештај за своје породице и могли су са мање проблема да се посвете одбрани преостале територије и да буду спремни за евентуални повратак на своја тек напуштена огњишта.

Треба нагласити да је прије почетка операције Команда бригаде располагала информацијама о припремама непријатеља за напад. Различитим методама прикупљања обавјештајних података дошло се до сазнања о циљевима, покрету и груписању његових снага.

Пуковник Новица Гушић, командант Невесињске бригаде

Кретање становништва утицало је и на промјене бројног стања бригаде, које се до јесени прилично стабилизовало и износило око 3.500 људи. Ако се има у виду да је дио бројног стања отпадао на јединице које нису биле у непосредном додиру с непријатељем, да је око половине људства било на одмарању код куће, процјена је да је у јединицама на првој борбеној линији у тренутку напада било око 1.500 бораца.

Почетак и ток битке

За почетак операције непријатељ је изабрао недјељу, Митровдан, 8. новембар 1992. године, празник који један дио српских породица слави као своју крсну славу. Артиљеријска припрема напада отпочела је у 5.55 часова дејством по свим важнијим циљевима у зони одбране бригаде, као и по цивилним објектима у граду Невесињу. Цијени се да је за вријеме операције на положаје бригаде пало између 15 и 20 хиљада артиљеријских пројектила. Таква силина удара, посматрана бројем испаљених пројектила и трајањем саме артиљеријске ватре, није забиљежена у Херцеговини прије, а ни послије те операције.

Око 10.00 часова интензитет непријатељских удара је смањен, поготово по циљевима на предњем крају одбране, а отпочели су пјешадијски напади.

Најинтензивнији напад је био у рејону одбране 4. моторизованог батаљона у рејону  села Горњи Врањевићи. Јаки пјешадијски напади отпочели су и на другим правцима и то у рејону одбране Првог батаљона на Доњем Брштанику, гдје је непријатељ потиснуо дио одбране на Коташници и са коте 690; у рејону одбране Другог батаљона у Подвележју, гдје је непријатељ успио заузети објекат Шиповац и у рејону одбране Трећег батаљона у рејону Равница и Гњилог брда.

Око поднева су почели пристизати борци који су били на одсуству, али и појачања од сусједних јединица. Најприје је дошла помоћ из Друге лаке бригаде и јединица МУП из Невесиња. То је за све био изузетно позитиван знак, који је давао гаранције да ће бригада успјети у одбрани својих положаја. Пристигли борци, поред појачања, пренијели су борцима на фронту атмосферу из Невесиња која се једноставно могла сажети у неколике ријечи: све се дигло на ноге, и старо и младо хоће да пружи свој допринос одбрани бригаде и Невесиња.

У смирај првог дана битке смирила су се и обострана дејства. Тај предах је искоришћен да се сведу резултати борбе, да се изврши попуна муницијом и другим потребним средствима и спремно дочека наставак операције.

Напади нису престајали наредних пет дана. Њихов интензитет није био једнак ономе који је испољен првог дана, али је сво вријеме трајања операције одржавана борбена тензија која није дозвољавала ни тренутак опуштености. Непријатељ је на разне начине покушавао да промијени ситуацију у своју корист: покретао је тенковске јединице ка предњем крају одбране бригаде, нападао са фронта на различитим правцима, убацивао диверзантске групе у борбени распоред, ометао радио везе, испољавао различита психолошко-пропагандна дејства преко својих средстава информисања, али се све то показало безуспјешним.

Поред Друге лаке бригаде и Станице јавне безбједности из Невесиња, помоћ бригади је стигла и из других јединица Херцеговачког корпуса. Незамјењиву улогу у неутралисању непријатељских артиљеријских јединица имао је 13. мап. Треба истаћи помоћ у људству коју је на Врањевиће упутила Станица јавне безбједности из Гацка.

Што се тиче приштапских јединица Херцеговачког корпуса, помоћ бригади је пристигла од стране Извиђачко-диверзантског одреда, Батаљона војне полиције и Батаљона везе.

Изузетно корисно садејство остварено је са Билећком бригадом и њеним артиљеријским јединицама које су ватрене положаје имале на планини Хргуд.

Непријатељ је претрпио потпуни пораз!

Бригада је успјешно одбранила своје положаје, а враћени су они који су изгубљени првог дана. Сви, осим коте 690, која је враћена под контролу бригаде почетком фебруара 1993. године.

У току битке погинула су 42 српска борца. Теже и лакше је рањено око 100 бораца.

Подаци о губицима непријатеља нису прецизни. Незванични подаци од појединих припадника непријатељских снага који су објављени у књигама, фељтонима штампаних медија, на интернет страницама… говоре да су њихови губици били велики.  Погинула су два официра ХВО високог ранга, пуковници Божан Шимовић и Перо Далматин.

БЕОГРАД, 7. НОВЕМБАР 2020. ГОДИНЕ: Помен херојима Невесињске бригаде у цркви Светог Саве на Врачару

У календару обиљежавања значајних догађаја, Удружење Невесињаца у Београду сваке године организује служење помена погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата и евоцира успомене на велике битке које је Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске водила о Митровдану 1992. и 1994. године.

Помен ће се служити на Митровданске задушнице, у суботу, 7. новембра 2020. године, у 10.30 часова, у цркви светог Саве на Врачару. Биће то прилика да се, уз присуство непосредних учесника тих славних битака, још једном подсјетимо дана који су златним словима уписани у историји српског народа.

Извршни одбор

Значај битке

Важност битке се огледа у томе што је стављена на пробу снага комплетне Невесињске бригаде, први пут након њеног формирања. По броју и јачини ангажованих снага непријатеља, посебно када се гледа количина испаљених артиљеријских пројектила, ова битка спада у ред најопсежнијих које су вођене на простору Херцеговине током читавог рата.

У току ове битке у пуној мјери дошло је до изражаја јединство народа и његове војске на овом дијелу ратишта, које може послужити као позитиван примјер у анализама у којима се цијени спремност једног народа да брани своју слободу.

Колико је показала снагу и јединство српског народа у Невесињу, ова битка је на површину избацила суштинску неискреност хрватско-муслиманске коалиције. Наиме, њихов међусобни рат, који је отпочео непосредно након митровданског пораза, ставио је до знања да Хрвате и Муслимане једино може удружити оружана борба против Срба.

Било је великих битака које су вођене и прије и послије Митровданске, али је она по стварним размјерама и у свијести народа и бораца Невесиња и Херцеговине постала и остала мјера и „мајка“ свих битака. Захваљујући блиставој побједи над вишеструко јачим непријатељем, Невесињска бригада је о Видовдану 1993. године одликована орденом Немањића, међу првим јединицама које су то признање добиле у Војсци Републике Српске.

Зоран Јањић / Слободна Херцеговина
Наставиће се…

[1] https://www.slobodanpraljak.com/
[2] Исто
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: ЗОРАН ЈАЊИЋ – У СУСРЕТ МИТРОВДАНУ (1): Одбраном Невесиња сачувана слобода српске Херцеговине

Оставите коментар