ЗОРАН ЈАЊИЋ – У СУСРЕТ МИТРОВДАНУ (2): Операција “Језеро 94”

  • Трећу ратну годину каректерише завршетак рата између Хрвата и Муслимана у БиХ који је окончан Вашингтонским споразумом потписаним 18. марта 1994. године, када је од територија под хрватском и муслиманском контролом створена Федерација Босне и Херцеговине.

Након тога у Сплиту је потписан споразум те Федерације и Републике Хрватске који је успоставио федерално/конфедерални однос између ових заједница. Догађаји који су се десили након тога указују да је све то учињено како би се припремио терен за завршетак рата и потписивање Дејтонског мировног споразума. Удруженим оружаним ефективима Хрвата и Муслимана, уз свеобухватну политичку и војну помоћ НАТО пакта и САД, отпочеле су опсежне операције против Српске војске Крајине и Војске Републике Српске. Муслиманске оружане формације кренуле су са операцијама за „ослобађање окупираних подручја“, како су називали територију под контролом Војске Републике Српске (ВРС).

Команда такозване Армије РБиХ је усвојила директиву за борбена дејства у 1994. години, у којој је за њихов Четврти корпус у Херцеговини предвиђено да „…ослободи шири рејон села Борци, Подвележје, Вележ… и настави дејства према Невесињу и Билећи…“[1]

За реализацију задатака из директиве команда Четвртог корпуса испланирала је и реализовала двије нападне операције. Прва је изведена на борбене положаје Друге лаке бригаде и означена је називом Језеро 94. Циљ операције је био да диверзантским јединицама убаченим у борбени распоред бригаде непријатељ овлада виталним објектима по дубини и тако изазове панику у одбрани, а потом нападом снага с фронта на изабраним правцима разбије снаге бригаде и избије у Невесињско поље.

За извршење задатка непријатељ је изабрао два правца и то: Коњиц – Борци – село Лука као главни и Бјелимићи – Главатичево – Ћесим као помоћни правац напада. Носилац извршења задатка биле су муслиманске јединице из Коњица, Бјелимића, Јабланице и Бутуровић Поља. Подршку нападу пружала је и једна бојна ХВО која је имала распоред у рејону села Забрђе, Засливље и Турија југозападно од Коњица. Борци те бојне нису учествовали у пјешадијским дејствима, али су пустили муслиманске јединице да прелазе преко њихових положаја и пружали су им артиљеријску ватрену подршку у фази напада.

Насупрот њима, на одбрамбеним положајима у рејону села Бијела и на објекту Љубина налазили су се борци Трећег батаљона Друге лаке бригаде. На положајима на десној обали Неретве налазили су се борци Првог батаљона бригаде.

Мајор Боро Антељ, командант Друге лаке бригаде

Убацивање диверзантских група на главном правцу напада извршено је у рејону  објекта Љубина (тт 1247) и Врабач. На помоћном правцу напада диверзантске групе убачене су у рејону села Главатичево. Непријатељ је опредијелио снаге за једновремени напад и на положаје десног крила Петог батаљона Невесињске бригаде у рејону села Зијемље.

Напад је почео у 06.00 часова 12. септембра 1994. године. Јединице Друге лаке бригаде су прихватиле борбу, али је однос снага био на страни непријатеља. Борце бригаде је изненадила јачина убачених непријатељских група и начин извршења њихових напада. Наиме, диверзантске групе су током ноћи пришле врло близу објектима дејства, а почетком напада једновремено су отворили снажну ватру из пушака, уз масовно коришћење бомби и ручних ракетних бацача. Ватрено дејство пратила је изузетно јака галама непријатељских војника уз обавезно често узвикивање „Аллаху екбер“, позиве на предају, различите псовке и увреде на рачун српских бораца. У саставу муслиманских јединица било је више муџахедина из исламских земаља који су одјевени у црне униформе са црним марамама повезаним око главе. Све наведено имало је негативног утицаја на борце бригаде, што је довело до пада појединих објеката у руке непријатеља. Првог дана операције непријатељ је на главном правцу напада заузео дио положаја на објекту Врабач и објекат Љубина.

Новонастала ситуација захтијевала је хитно реаговање, што је довело до мобилизације свих расположивих снага у Невесињу. Борци Друге лаке бригаде који по било ком основу нису били на положају хитно су упућени у своје јединице. Интервентна јединица бригаде успјела је да поврати изгубљене положаје и стабилизује одбрану на објекту Врабач, што је утицало на стабилизацију одбране на лијевом крилу бригаде. Невесињска бригада је формирала борбену групу јачине ојачане пјешадијске чете и упутила је у испомоћ на правцу село Лука – село Главатичево. Мобилисана је чета радне обавезе и упућена на борбене положаје у рејону Крња раван, чиме је ојачано десно крило бригаде.

На лијевом крилу бригаде ситуација се компликовала. Падом објекта Љубина непријатељ је стекао значајну тактичку предност што је у великој мјери угрожавало одбрану села Бијела. Напад јачих непријатељских снага са фронта, из правца Коњица, уз сазнање да су убачене диверзантске групе овладале објектима на њиховом боку и у позадини, утицали су на команду Трећег батаљона да донесе одлуку о извлачењу из села. Са борцима се евакуисало и преостало цивилно становништво, тако да је непријатељ потпуно овладао селом у току 13. септембра 1994. године.

Команда Херцеговачког корпуса реаговала је тако што је мобилисала Гатачку бригаду и упутила је у испомоћ Другој лакој бригади. То је утицало да се већ 14. септембра укупна ситуација у бригади стабилизује и да се зауставе почетни негативни процеси. Нови положаји за одбрану на лијевом крилу бригаде заузети су на линији: Букове главе (тт 1030) – Врабач – Борашница (тт 1886) и на тим положајима бригада је остала до завршетка рата.

У току битке погинулo је седам бораца бригаде, а више њих је рањено. Подаци о губицима непријатеља нису познати.

БЕОГРАД, 7. НОВЕМБАР 2020. ГОДИНЕ: Помен херојима Невесињске бригаде у цркви Светог Саве на Врачару

У календару обиљежавања значајних догађаја, Удружење Невесињаца у Београду сваке године организује служење помена погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата и евоцира успомене на велике битке које је Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске водила о Митровдану 1992. и 1994. године.

Помен ће се служити на Митровданске задушнице, у суботу, 7. новембра 2020. године, у 10.30 часова, у цркви светог Саве на Врачару. Биће то прилика да се, уз присуство непосредних учесника тих славних битака, још једном подсјетимо дана који су златним словима уписани у историји српског народа.

Извршни одбор

Значај битке

Значај битке за одбрану положаја Друге лаке бригаде у операцији Језеро 94 огледа се у томе што је бригада, уз помоћ осталих јединица Херцеговачког корпуса, успјела да осујети остварење радикалних циљева муслиманског Четвртог корпуса, који су подразумијевали брзи излазак на сјеверозападни обод Невесињског поља и заузимање Невесиња. Губитак објекта Љубина и села Бијела највећи је губитак бригаде од њеног формирања. Након те битке Гатачкој бригади је додијељена зона одговорности у рејону Црно поље на планини Прењ, чиме је дјелимично посједнут простор између Друге лаке и Невесињске бригаде, што је утицало на повећање сигурности у одбрани Невесиња. Но, тиме је Гатачка бригада престала да има улогу основне маневарске јединице Херцеговачког корпуса, што се, у крајњем, одразило на слабљење његових ударних и маневарских способности.

Зоран Јањић

[1] Шефко Хоџић, Операција „Јесен 94“, Сарајево: дневник Ослобођење, 7.1. – 14.2.2005. године
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Херцеговац Reply

    Звала се Јесен 94, не језеро.

    Исправите то.

    • Vladimir

      Ovo je akcija “Jezero 94″,a akcija”Jesen 94”,ili druga mitrovdanska se desila kasnije.Akcije su izvrsene na razlicitim pravcima!

    • Слободна Херцеговина

      Звала се Језеро, а објашњење је у трећем наставку.

  2. Pingback: ЗОРАН ЈАЊИЋ – У СУСРЕТ МИТРОВДАНУ (2): Операција “Језеро 94”

Оставите коментар