Слободна Херцеговина » ЖИТОМИСЛИЋ – православно жито и српска мисао у Долини Неретве

ЖИТОМИСЛИЋ – православно жито и српска мисао у Долини Неретве

  • Закључавам стан, у 17 часова почиње полицијски час за Београд и цијелу Србију. Карантин стана као наметнута неслобода или древни монашки подвиг затворништва. На кључевима привезак са барељефом манастира Житомислића у Херцеговини.

Данас су Благовијести, слава манастира Житомислића, спомен нашег духовног класа, инсигније свете жетве и причести пред Богом, крај Неретве.

Не могу се отети осјећају славске величине, а чија ми је прва мисао манастир Житомислић. Уз то име јаве се живе слике плаветног и снажног свјетла које се пробија кроз чемпресе и камен, дах, мирис мора и тамјана, леденог вихора и топле јужине…

Фали ми то име, чини ме се да га нема довољно, посебно сада у годинама славе Осам вијекова Српске Цркве.

А Житомислић је најљепше и највише што Срби из Херцеговине имају и могу принијете на благородни, вјековни наш престо.

Лијепо и свето, мисао и жито, благовијест и народна свијест, страдање и опстајање…

Херцеговини је друго име Житомислић.

Каква ли је била та 1563. година када је властелин Милисав Храбрен сазвао и платио клесаре да започну обнову манастира на старијем темељу, и када је тражио начина да у Хум превезе гласна и јасна црквена звона, те објавио монаштву да се обнавља братство покрај воде…
Каква ли је то само била благовијест!

Српско царство било је већ одавно у гробу, а Херцег Шћепан читав је вијек жалбовао под каменом, опомињући несретног и великог везира Ахмеда Херцеговића да је он пусти Стефан Косача и да се не залуђује ћеифском обманом да се вјером род и име мијења!

Властелин Милисав се засигурно уздао у једно – кад је најтеже треба племенито сијати, у жртви једног зрна васкрсава цијели клас, гдје буде Бога од Ријечи биће нама колијевке и добра.

Широм Столачких Дубрава оставили су Храбрени и њихови настављачи Милорадовићи богате духовне и културне усјеве из којих је до данас свето рађало, а и убудуће ће ако Бог дадне. Тамо је данас остало ма ни четврт шаке српског народа, а да ли је и то довољно да се засије наше ново жито показаће вријеме. Између крашких јама, нових српских манастира, и око Житомислића, погдјекоја српска душа. Сама и препуштена.

А шта је за ова четири и по вијека од званичне обнове претрајао овај олтар Благовјештења знају само небеса и тамни понори.

Неретва је напајала, оплакивала, тјешила, као што и данас тјеши, па ће и на ове Цвијете налити воду за мирисно умивање.

Но, мора се најприје памтити да је православно монаштво Херцеговине процвјеталао и у Житомислићу.

Посебно у 17. вијеку када житомислићки монаси обилно пристижу на Свету Гору, а јадан од њих постаће и хиландарски игуман. То вријеме је у Хиландару упамћено као дани када су владали Херцеговци. У слави је записан велики хиландарски игуман Виктор, житомислићки монах, који је манастиру Хиландару оставио велике задужбине.

Приликом прошлогодишњег ходочашћа Косову и Метохији, посјетио сам и манастир Бањску, близу Звечана.

Игуман је у бесједи о великољепној задужбини светог краља Милутина напоменуо и да је у манастиру током обнове пронађен пачат монаха Јосифа из манастира Житомислића, а који је вјероватно будући племић из Хума, постављен за једног од игумана златом огрнуте Бањске.

Можда је то учињено баш у славу на Светог Данила Хумског, градитеља и првог игумана Милутинове красне надгробнице.

Прва богословска школа у Босни и Херцеговини установљена је управо у манастиру Житомислићу, 1858. године, под именом Приправна духовна школа, а уз њу се развила и једна од првих српских народних школа у Херцеговини. Друга је била у манастиру Дужи код Требиња.

Неки од првих српских народних учитеља Херцеговине били су житомислићки калуђери, а најистакнути је засигурно архимандрит Нићифор Дучић, игуман Житомислића, писац прве историје Српске православне цркве и један од великих доброчинитеља београдске Богословије и Српске академије наука. Благовијести нове српске учености и писмености рађале су се око олтара Благовјештења у Житомислићу.

Но иако су његове слава и радост сигурно биле и биће веће, и страдање је несагледиво. То што је ова духовна обитељ прошла може се поредити само са библијским страдањем. Паљен, разаран, касапљен, пљачкан, сатиран, везан, мучен, по ножима вучен, и на крсту распињан је манастир Житомислић. На икони његове голготе најјаче сијају васкрсле очи Светих Житомислићких монаха и богослова, њих осам, бачених у јаму Видоњу на десној страни Неретве, од злочиначке руке, у име злочинства, 1941. страшне године.

Њихове мошти извађене из мрака јаме послије 50 година, синови и вјерници истог злочинства, минама су уздигли у небо, релативно скоро, 1992. године, са манастиром, звонима, и цијелом нашом историјом у Долини Неретве, те свете ријеке, српског Јордана, крстионице и гробнице.

Има ли још негдје таквог страдања и васкрсења!?

Но, најприје и увијек те Благовијести да је Васкрс близу, и да је живот праведности вјечан!

Мисли ме враћају у већ далеку 2010. годину.

Путујем аутобусом из Чапљине за Мостар. Застајемо на стајалишту у Житомислићу, одмах испод манастира.

Улази неколико младих, пар дјевојака и један момак. Из разговора сазнајем да су студенти и да иду на „свеучилишно предавање“ у Мостару. Јасно ми је да су Хрвати, и то прве генерације рођене од хрватске избјегличке колоније од средње Босне, политичко-стратешки насељене на српској манастирској земљи у Херцеговини. Слушам како изговарају сад и њихову ријеч Житомислић. То је већ неки нови одјек гласова и акцената, као претоп старе руде у коју млади ливар свакога дана капа нове примјесе. Одјекује једна нова животна стварност кроз оне исте старе гласове.

Из београдског стана, у ванредном времену (а које наше вријеме није било ванредно), мислима стојим, међу чемпресима повише Житомислића, данас на Благовијести, и гледам манастир…

Ево га бијели се, од камена усклађен, баш као онога дана када га властелин Милисав, у весељу освештаног, предаде на корист и бригу српском народу Хума и Приморја.

Гдје је слобода, реци ми свети Житомислићу?!

У чему си је нашао, и у чему трајеш кроз своју земну неслободу… Има ли мира или је све само тешко примирје заробљено у месу и праху?!

Како да сијем када ће ми опет све спалити, изгазиће ми и ново жито… Чему да садим виноград који ће опити руљу што коље и хара?

Велиш боље је да сијем, и да виноград садим.

Добро, ако тако велиш, вјерујем ти, јер најбоље знаш гдје се дотичу мисао смисла и жито слободе.

Благовијест већ пет вијекова слијеће на твој олтар.

На Благовијести 2020. у Београду

ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: ЖИТОМИСЛИЋ – православно жито и српска мисао у Долини Неретве

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина