ЖИТОМИСЛИЋ – православно жито и српска мисао у Долини Неретве

  • Закључавам стан, у 17 часова почиње полицијски час за Београд и цијелу Србију. Карантин стана као наметнута неслобода или древни монашки подвиг затворништва. На кључевима привезак са барељефом манастира Житомислића у Херцеговини.

Данас су Благовијести, слава манастира Житомислића, спомен нашег духовног класа, инсигније свете жетве и причести пред Богом, крај Неретве.

Не могу се отети осјећају славске величине, а чија ми је прва мисао манастир Житомислић. Уз то име јаве се живе слике плаветног и снажног свјетла које се пробија кроз чемпресе и камен, дах, мирис мора и тамјана, леденог вихора и топле јужине…

Фали ми то име, чини ме се да га нема довољно, посебно сада у годинама славе Осам вијекова Српске Цркве.

А Житомислић је најљепше и највише што Срби из Херцеговине имају и могу принијете на благородни, вјековни наш престо.

Лијепо и свето, мисао и жито, благовијест и народна свијест, страдање и опстајање…

Херцеговини је друго име Житомислић.

Каква ли је била та 1563. година када је властелин Милисав Храбрен сазвао и платио клесаре да започну обнову манастира на старијем темељу, и када је тражио начина да у Хум превезе гласна и јасна црквена звона, те објавио монаштву да се обнавља братство покрај воде…
Каква ли је то само била благовијест!

Српско царство било је већ одавно у гробу, а Херцег Шћепан читав је вијек жалбовао под каменом, опомињући несретног и великог везира Ахмеда Херцеговића да је он пусти Стефан Косача и да се не залуђује ћеифском обманом да се вјером род и име мијења!

Властелин Милисав се засигурно уздао у једно – кад је најтеже треба племенито сијати, у жртви једног зрна васкрсава цијели клас, гдје буде Бога од Ријечи биће нама колијевке и добра.

Широм Столачких Дубрава оставили су Храбрени и њихови настављачи Милорадовићи богате духовне и културне усјеве из којих је до данас свето рађало, а и убудуће ће ако Бог дадне. Тамо је данас остало ма ни четврт шаке српског народа, а да ли је и то довољно да се засије наше ново жито показаће вријеме. Између крашких јама, нових српских манастира, и око Житомислића, погдјекоја српска душа. Сама и препуштена.

А шта је за ова четири и по вијека од званичне обнове претрајао овај олтар Благовјештења знају само небеса и тамни понори.

Неретва је напајала, оплакивала, тјешила, као што и данас тјеши, па ће и на ове Цвијете налити воду за мирисно умивање.

Но, мора се најприје памтити да је православно монаштво Херцеговине процвјеталао и у Житомислићу.

Посебно у 17. вијеку када житомислићки монаси обилно пристижу на Свету Гору, а јадан од њих постаће и хиландарски игуман. То вријеме је у Хиландару упамћено као дани када су владали Херцеговци. У слави је записан велики хиландарски игуман Виктор, житомислићки монах, који је манастиру Хиландару оставио велике задужбине.

Приликом прошлогодишњег ходочашћа Косову и Метохији, посјетио сам и манастир Бањску, близу Звечана.

Игуман је у бесједи о великољепној задужбини светог краља Милутина напоменуо и да је у манастиру током обнове пронађен пачат монаха Јосифа из манастира Житомислића, а који је вјероватно будући племић из Хума, постављен за једног од игумана златом огрнуте Бањске.

Можда је то учињено баш у славу на Светог Данила Хумског, градитеља и првог игумана Милутинове красне надгробнице.

Прва богословска школа у Босни и Херцеговини установљена је управо у манастиру Житомислићу, 1858. године, под именом Приправна духовна школа, а уз њу се развила и једна од првих српских народних школа у Херцеговини. Друга је била у манастиру Дужи код Требиња.

Неки од првих српских народних учитеља Херцеговине били су житомислићки калуђери, а најистакнути је засигурно архимандрит Нићифор Дучић, игуман Житомислића, писац прве историје Српске православне цркве и један од великих доброчинитеља београдске Богословије и Српске академије наука. Благовијести нове српске учености и писмености рађале су се око олтара Благовјештења у Житомислићу.

Но иако су његове слава и радост сигурно биле и биће веће, и страдање је несагледиво. То што је ова духовна обитељ прошла може се поредити само са библијским страдањем. Паљен, разаран, касапљен, пљачкан, сатиран, везан, мучен, по ножима вучен, и на крсту распињан је манастир Житомислић. На икони његове голготе најјаче сијају васкрсле очи Светих Житомислићких монаха и богослова, њих осам, бачених у јаму Видоњу на десној страни Неретве, од злочиначке руке, у име злочинства, 1941. страшне године.

Њихове мошти извађене из мрака јаме послије 50 година, синови и вјерници истог злочинства, минама су уздигли у небо, релативно скоро, 1992. године, са манастиром, звонима, и цијелом нашом историјом у Долини Неретве, те свете ријеке, српског Јордана, крстионице и гробнице.

Има ли још негдје таквог страдања и васкрсења!?

Но, најприје и увијек те Благовијести да је Васкрс близу, и да је живот праведности вјечан!

Мисли ме враћају у већ далеку 2010. годину.

Путујем аутобусом из Чапљине за Мостар. Застајемо на стајалишту у Житомислићу, одмах испод манастира.

Улази неколико младих, пар дјевојака и један момак. Из разговора сазнајем да су студенти и да иду на “свеучилишно предавање” у Мостару. Јасно ми је да су Хрвати, и то прве генерације рођене од хрватске избјегличке колоније од средње Босне, политичко-стратешки насељене на српској манастирској земљи у Херцеговини. Слушам како изговарају сад и њихову ријеч Житомислић. То је већ неки нови одјек гласова и акцената, као претоп старе руде у коју млади ливар свакога дана капа нове примјесе. Одјекује једна нова животна стварност кроз оне исте старе гласове.

Из београдског стана, у ванредном времену (а које наше вријеме није било ванредно), мислима стојим, међу чемпресима повише Житомислића, данас на Благовијести, и гледам манастир…

Ево га бијели се, од камена усклађен, баш као онога дана када га властелин Милисав, у весељу освештаног, предаде на корист и бригу српском народу Хума и Приморја.

Гдје је слобода, реци ми свети Житомислићу?!

У чему си је нашао, и у чему трајеш кроз своју земну неслободу… Има ли мира или је све само тешко примирје заробљено у месу и праху?!

Како да сијем када ће ми опет све спалити, изгазиће ми и ново жито… Чему да садим виноград који ће опити руљу што коље и хара?

Велиш боље је да сијем, и да виноград садим.

Добро, ако тако велиш, вјерујем ти, јер најбоље знаш гдје се дотичу мисао смисла и жито слободе.

Благовијест већ пет вијекова слијеће на твој олтар.

На Благовијести 2020. у Београду

ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: ЖИТОМИСЛИЋ – православно жито и српска мисао у Долини Неретве

Оставите коментар